Ceo prostor na kome su jednice VJ izgleda i bukvalno kao mesečev pejzaž. Sve deluje kao vojna vežba, jedino nedostaje vojnička raspojasanost
Nekako se namestilo da je od sela Miratovac, inače na samoj granici Makedonije sa Jugoslavijom, pa do granice sa Kosovom tačno pet kilometara, koliko je Kumanovskim sporazumom i predviđeno za zonu bezbednosti. Upravo odatle je prošlog četvrtka Vojska Jugoslavije ušla u prostor veličine pet puta pet kilometara, odnosno zonu C, koja se u izveštajima još naziva i „Čarli“ (C je od engleskog Charlie). Da nije povremenih detonacija iz susedne Makedonije, ovaj deo zone bezbednosti mogao bi se smatrati najmirnijim. Potpunu tišinu i cvrkut retkih ptica remete tek povremeni prolasci vojnih vozila i zveket i kloparanje stada ovaca koje lokalni čobani izvode na pašu.
Ceo prostor na kome su jednice VJ izgleda i bukvalno kao mesečev pejzaž. Brdovit kamenjar sa slabom travom i ponekim četinarom ispresecan putevima koje je vojska napravila kako bi imala komunikaciju sa isturenim položajima. Na okolnim brdima nalaze se osmatračnice između kojih patroliraju vojnici u pincgauerima i puhovima. U daljini se vidi ista takva osmatračnica KFOR-a, na samoj granici sa Kosovom, gde su američki vojnici, a iznad njih povremeno patroliraju KFOR-ovi helikopteri.
Sve deluje kao vojna vežba, jedino nedostaje vojnička raspojasanost, primerena takvim prilikama i sunčanom danu u prirodi. Ovde su svi na stalnom oprezu, što nije ni čudo jer je ovaj prostor do pre samo nekoliko dana bio glavni put albanskih odmetnika za transfer oružja između Srbije, Makedonije i Kosova. Postavljanjem vojske na granicu taj je put prekinut, mada niko nema iluzija da je time problem rešen. U zoni bezbednosti, u opštinama Preševo i Bujanovac, bezbedni su samo Albanci a, po tvrdnjama stranih novinara kojima je tu dozvoljen pristup, pripadnici UČPBM-a mogu se videti već nekoliko stotina metara unutar zone. Kontrolišu dokumenta onih koji prolaze, ali ne žele da razgovaraju sa novinarima pozivajući se na zabranu iz štaba. Naročito ne dozvoljavaju slikanje, što im je donedavno predstavljalo pravo zadovoljstvo.
Glavni problem za policiju i vojsku u zoni su mine. Po rečima pukovnika Marića, koji je bio u pratnji novinarima, „nisi siguran ni ako si istim putem prošao pre desetak minuta“. Na lošim putevima mina se lako sakrije, a lokalnom albanskom stanovništvu odmetnici narede da se tuda ne kreću dok se patrola ne vrati. „Nas da ima deset puta više ovde, ne bismo mogli da budemo sto posto sigurni“, kaže pukovnik Marić.
Iako je KFOR pojačao patrole na granici sa Kosovom, ona je i dalje porozna, delom zbog toga što su KFOR-ovi vojnici više zainteresovani za sopstvenu bezbednost, a i stoga što se nakon sedam uveče povlače na kontrolne punktove ostavljajući prostor potpuno otvorenim, što odmetnici obilato koriste. „Mi smo za saradnju sa međunarodnom zajednicom i očekujemo da ćemo pronaći najbolje rešenje za zajednički život Srba i Albanaca na ovom prostoru. A ekstremisti će… to morati da prihvate.“, govori nam na svom položaju u zoni major Radivojević, oprezno kao da gazi po minskom polju, pazeći da ne kaže nešto što može biti pogrešno protumačeno. U privatnom razgovoru prisutni oficiri govore da sa vojničke strane ne postoje nikakvi problemi niti pripadnici UČPBM-a za njih predstavljaju ozbiljniju pretnju, ali dodaju da je sve na političarima. „Mi smo profesionalna vojska i poštovaćemo svako naređenje.“
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
