Ceo prostor na kome su jednice VJ izgleda i bukvalno kao mesečev pejzaž. Sve deluje kao vojna vežba, jedino nedostaje vojnička raspojasanost
Nekako se namestilo da je od sela Miratovac, inače na samoj granici Makedonije sa Jugoslavijom, pa do granice sa Kosovom tačno pet kilometara, koliko je Kumanovskim sporazumom i predviđeno za zonu bezbednosti. Upravo odatle je prošlog četvrtka Vojska Jugoslavije ušla u prostor veličine pet puta pet kilometara, odnosno zonu C, koja se u izveštajima još naziva i „Čarli“ (C je od engleskog Charlie). Da nije povremenih detonacija iz susedne Makedonije, ovaj deo zone bezbednosti mogao bi se smatrati najmirnijim. Potpunu tišinu i cvrkut retkih ptica remete tek povremeni prolasci vojnih vozila i zveket i kloparanje stada ovaca koje lokalni čobani izvode na pašu.
Ceo prostor na kome su jednice VJ izgleda i bukvalno kao mesečev pejzaž. Brdovit kamenjar sa slabom travom i ponekim četinarom ispresecan putevima koje je vojska napravila kako bi imala komunikaciju sa isturenim položajima. Na okolnim brdima nalaze se osmatračnice između kojih patroliraju vojnici u pincgauerima i puhovima. U daljini se vidi ista takva osmatračnica KFOR-a, na samoj granici sa Kosovom, gde su američki vojnici, a iznad njih povremeno patroliraju KFOR-ovi helikopteri.
Sve deluje kao vojna vežba, jedino nedostaje vojnička raspojasanost, primerena takvim prilikama i sunčanom danu u prirodi. Ovde su svi na stalnom oprezu, što nije ni čudo jer je ovaj prostor do pre samo nekoliko dana bio glavni put albanskih odmetnika za transfer oružja između Srbije, Makedonije i Kosova. Postavljanjem vojske na granicu taj je put prekinut, mada niko nema iluzija da je time problem rešen. U zoni bezbednosti, u opštinama Preševo i Bujanovac, bezbedni su samo Albanci a, po tvrdnjama stranih novinara kojima je tu dozvoljen pristup, pripadnici UČPBM-a mogu se videti već nekoliko stotina metara unutar zone. Kontrolišu dokumenta onih koji prolaze, ali ne žele da razgovaraju sa novinarima pozivajući se na zabranu iz štaba. Naročito ne dozvoljavaju slikanje, što im je donedavno predstavljalo pravo zadovoljstvo.
Glavni problem za policiju i vojsku u zoni su mine. Po rečima pukovnika Marića, koji je bio u pratnji novinarima, „nisi siguran ni ako si istim putem prošao pre desetak minuta“. Na lošim putevima mina se lako sakrije, a lokalnom albanskom stanovništvu odmetnici narede da se tuda ne kreću dok se patrola ne vrati. „Nas da ima deset puta više ovde, ne bismo mogli da budemo sto posto sigurni“, kaže pukovnik Marić.
Iako je KFOR pojačao patrole na granici sa Kosovom, ona je i dalje porozna, delom zbog toga što su KFOR-ovi vojnici više zainteresovani za sopstvenu bezbednost, a i stoga što se nakon sedam uveče povlače na kontrolne punktove ostavljajući prostor potpuno otvorenim, što odmetnici obilato koriste. „Mi smo za saradnju sa međunarodnom zajednicom i očekujemo da ćemo pronaći najbolje rešenje za zajednički život Srba i Albanaca na ovom prostoru. A ekstremisti će… to morati da prihvate.“, govori nam na svom položaju u zoni major Radivojević, oprezno kao da gazi po minskom polju, pazeći da ne kaže nešto što može biti pogrešno protumačeno. U privatnom razgovoru prisutni oficiri govore da sa vojničke strane ne postoje nikakvi problemi niti pripadnici UČPBM-a za njih predstavljaju ozbiljniju pretnju, ali dodaju da je sve na političarima. „Mi smo profesionalna vojska i poštovaćemo svako naređenje.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
