Ceo prostor na kome su jednice VJ izgleda i bukvalno kao mesečev pejzaž. Sve deluje kao vojna vežba, jedino nedostaje vojnička raspojasanost
Nekako se namestilo da je od sela Miratovac, inače na samoj granici Makedonije sa Jugoslavijom, pa do granice sa Kosovom tačno pet kilometara, koliko je Kumanovskim sporazumom i predviđeno za zonu bezbednosti. Upravo odatle je prošlog četvrtka Vojska Jugoslavije ušla u prostor veličine pet puta pet kilometara, odnosno zonu C, koja se u izveštajima još naziva i „Čarli“ (C je od engleskog Charlie). Da nije povremenih detonacija iz susedne Makedonije, ovaj deo zone bezbednosti mogao bi se smatrati najmirnijim. Potpunu tišinu i cvrkut retkih ptica remete tek povremeni prolasci vojnih vozila i zveket i kloparanje stada ovaca koje lokalni čobani izvode na pašu.
Ceo prostor na kome su jednice VJ izgleda i bukvalno kao mesečev pejzaž. Brdovit kamenjar sa slabom travom i ponekim četinarom ispresecan putevima koje je vojska napravila kako bi imala komunikaciju sa isturenim položajima. Na okolnim brdima nalaze se osmatračnice između kojih patroliraju vojnici u pincgauerima i puhovima. U daljini se vidi ista takva osmatračnica KFOR-a, na samoj granici sa Kosovom, gde su američki vojnici, a iznad njih povremeno patroliraju KFOR-ovi helikopteri.
Sve deluje kao vojna vežba, jedino nedostaje vojnička raspojasanost, primerena takvim prilikama i sunčanom danu u prirodi. Ovde su svi na stalnom oprezu, što nije ni čudo jer je ovaj prostor do pre samo nekoliko dana bio glavni put albanskih odmetnika za transfer oružja između Srbije, Makedonije i Kosova. Postavljanjem vojske na granicu taj je put prekinut, mada niko nema iluzija da je time problem rešen. U zoni bezbednosti, u opštinama Preševo i Bujanovac, bezbedni su samo Albanci a, po tvrdnjama stranih novinara kojima je tu dozvoljen pristup, pripadnici UČPBM-a mogu se videti već nekoliko stotina metara unutar zone. Kontrolišu dokumenta onih koji prolaze, ali ne žele da razgovaraju sa novinarima pozivajući se na zabranu iz štaba. Naročito ne dozvoljavaju slikanje, što im je donedavno predstavljalo pravo zadovoljstvo.
Glavni problem za policiju i vojsku u zoni su mine. Po rečima pukovnika Marića, koji je bio u pratnji novinarima, „nisi siguran ni ako si istim putem prošao pre desetak minuta“. Na lošim putevima mina se lako sakrije, a lokalnom albanskom stanovništvu odmetnici narede da se tuda ne kreću dok se patrola ne vrati. „Nas da ima deset puta više ovde, ne bismo mogli da budemo sto posto sigurni“, kaže pukovnik Marić.
Iako je KFOR pojačao patrole na granici sa Kosovom, ona je i dalje porozna, delom zbog toga što su KFOR-ovi vojnici više zainteresovani za sopstvenu bezbednost, a i stoga što se nakon sedam uveče povlače na kontrolne punktove ostavljajući prostor potpuno otvorenim, što odmetnici obilato koriste. „Mi smo za saradnju sa međunarodnom zajednicom i očekujemo da ćemo pronaći najbolje rešenje za zajednički život Srba i Albanaca na ovom prostoru. A ekstremisti će… to morati da prihvate.“, govori nam na svom položaju u zoni major Radivojević, oprezno kao da gazi po minskom polju, pazeći da ne kaže nešto što može biti pogrešno protumačeno. U privatnom razgovoru prisutni oficiri govore da sa vojničke strane ne postoje nikakvi problemi niti pripadnici UČPBM-a za njih predstavljaju ozbiljniju pretnju, ali dodaju da je sve na političarima. „Mi smo profesionalna vojska i poštovaćemo svako naređenje.“
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
