Možda dozvola za postavljanje spomenika nije bila potrebna, ali je onda nije trebalo ni tražiti. Ako je Ministarstvo pravde već htelo da ispoštuje zakonsku proceduru, zašto je spomenik postavljen pre nego što je nadležna komisija dala svoju saglasnost
Možda u zemlji Srbiji ima važnijih stvari od podizanja spomenika kojih već ima znatan broj, ali nije loše dodati još koje novo obeležje pogotovo ako se radi o velikom caru Stefanu Dušanu. Ima u tome neke simbolike. Dušanova carevina bila je jaka i moćna a plebs je prvi put upoznao suptilnije načine za rešavanje međusobnih sporova od onih koje je poznavalo običajno pravo. Brutalnost krvne osvete ili posezanje za kocem iz najbliže ograde u sporovima zamenjeno je Dušanovim Zakonikom koji je prvi put, u jednoj zaostaloj sredini kakva je bila srednjovekovna Srbija, kodifikovao oblast prava.
Kombinujući politički pragmatizam s jakim simboličkim značenjima tradicije, republički čelnici su na Dan pravosuđa otkrili spomenik slavnom caru. Njegova figura okrenuta je prema Palati pravde kako bi, valjda u nekoj figurativnoj ravni, pazio šta se radi pod krovom ove kuće.
No, namrgođeni car već se na svom prvom koraku u novoj Srbiji spotakao, uprkos masivnom postamentu na koji je pričvršćena bronzana figura. Istog dana kada je republički ministar pravde Vladan Batić svečano otkrio spomenik, zahtev za njegovo postavljanje stigao je u gradsku komisiju za spomenike i nazive trgova i ulica. Možda su oni koji su osmislili čitavu stvar intuitivno naslutili da će se Komisija složiti s njihovom vizijom betonsko-staklenog zdanja ukrašenog monumentalističkim radom Dragutina Filipovića iz jedne druge epohe, ali je spomenik de facto osvanuo bez potrebne dozvole. Nije stvar samo u saglasnosti Komisije već je o tome trebalo da se izjasni Izvršni odbor, a potom i Skupština grada Beograda. Time bi čitava stvar dobila ex jure okrilje o čemu je nekih davnih godina sanjao i otac srpskog prava.
Ukoliko nekim slučajem pokušate da razgovarate o tome s republičkim ministrom pravde Vladanom Batićem, on će se strašno iznervirati. Ili je to bavljenje bespotrebnim stvarima, ili insistiranje na nebitnom, ili i jedno i drugo ili nešto sasvim treće, ali jako slično prethodnom. Pri tom će vas g. Batić ljutitim glasom stalno oslovljavati s „čoveče“, ma šta to značilo. Teško je na osnovu ovog slučajnog verbalnog iskušenja reći kako inače izgleda komunikacija s g. Batićem, ali „čoveku“ koji se zatekao u jednoj takvoj situaciji nije baš sasvim prijatno, ukoliko bar deo života nije proveo na džambaskim poslovima, obilazeći stočne pijace diljem zemlje Srbije.
Možda je gospodin ministar tog dana bio loše volje zbog drugih stvari, ali su se tokom tog ne baš prijatnog disputa ponavljale dve tvrdnje: „da je postojala privremena dozvola“, a nije, i „da Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica nije zasedala istog dana kada je spomenik otkriven“, a jeste.
Tako barem kažu članovi Komisije: da nikakva dozvola za postavljanje spomenika nije postojala i da se o zahtevu za njegovo postavljanje razgovaralo istog dana kada je otkrivena figura cara Dušana. Budući da za članove Komisije kad je reč o samom spomeniku nije ništa bilo sporno, preostalo im je da podrže ono što je već bilo urađeno čime je objekat dobio retroaktivnu legalizaciju. To baš i nije besprekorno legalno pogotovo kada je otkrivanje spomenika trebalo pretvoriti u metaforu reda i zakona koji je zavladao u postmiloševićevskoj Srbiji, ali možda i ne treba, kako reče Vladan Batić, insistirati na beznačajnim stvarima.
Uostalom, možda saglasnost Komisije nije ni bila potrebna jer postoji neka vrsta dvojnog tumačenja oko prostora na kome je podignut spomenik. Ukoliko se on ne nalazi na javnoj površini već u sklopu arhitekture Palate pravde, a bilo je i takvih tumačenja, nikakva dozvola nije bila potrebna. Ministarstvo pravde može u tom slučaju da podiže spomenike kome god želi – od velikih kraljeva i čuvenih careva do malo manje slavnih „boraca protiv fašizma“ naoružanih šubarama, bradama i dobrim apetitom, a čija se rehabilitacija ubrzano priprema. Da ne čuje zlo, kako bi promrsile babe bez obzira na njihovo „levo“ ili „desno“ ideološko opredeljenje, možda će u nekom kutku platoa uskoro osvanuti i spomenik vođi ravnogorskog pokreta. I taj je sa svojom bratijom povremeno delio nekakvu „pravdu“ otkrivajući u tome neku morbidnu strast koju nije moglo da zadovolji samo vatreno oružje.
Dakle, moglo je Ministarstvo da podigne spomenik smatrajući da taj prostor pripada arhitekturi Palati pravde, ali nije. Postojala je sumnja da je to ipak javna površina. Zbog toga je i zatražena dozvola, ali je osvanuo Dan pravde. I ko još u tom svečanom trenutku treba da se bavi birokratskim stvarima ili nekim bednim propisima koji proizilaze iz gradske Odluke o podizanju i održavanju spomenika i spomen-obeležja?
Jedino što u tom slučaju proviruje jedan mali problem, sićušan do nevidljivosti, ali ipak nekako značajan.
Nekima i inače pravne regule samo otežavaju život. Zašto, na primer, kupovati u prodavnici kada se ta stvar može ćušnuti u džep uz malu nepažnju prodavca, ako se nalazi već tu, na dohvat ruke. Sama procedura traženja posla, zapošljavanja, mukotrpnog rada, sticanja novca, nošenja novca, biranja robe, stajanja u redu, razgovora s izblajhanom kasirkom i čekanja kusura za neki bedni proizvod čisto je gubljenje vremena u jednoj krajnje trivijalnoj proceduri koja otima trenutke ionako trošnog života. Doduše, pokušavalo se u civilizacijskom hodu i bez tih trivijalnosti, ali nekako nije išlo. Na kraju su ljudi pomalo nevoljno shvatili da su zakoni ostvarenje njihove vlastite slobode, što se dopalo i drevnom vladaru Stefanu Dušanu.
Zbog toga je valjda i dobio spomenik i to ne bilo kakav, već da gleda, kako reče Vladan Batić tokom otvaranja, šta se u Palati pravde dešava. Možda ovog puta malo namrgođenije nego obično jer se njegova Srbija i vekovima nakon onoga što je pisao još muči s pravom i zakonima.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
