Čarape Aje Jung

Subota u Parizu. Iako obožavam šetnju, ovoga puta ću morati da uđem u metro. Žurim na sastanak sa Oreli Dipon. Treba da je zamolim da se probe Baleta pariske Opere prekinu na nekoliko dana tokom marta, kako bi čuveni koreograf Sidi Larbi Šerkauji došao da otvori 16. Beogradski festival igre. Nije baš jednostavno. Samo malo ranije srela sam se sa Rašidom Uramdanom, autorom jedne čudesne predstave za Koreografski centar iz Grenobla. „Vrteška“ će se nakon dve godine neodustajanja naći na programu našeg narednog festivala! Očekuje me još susret sa Benžaminom Milepjeom. Značajan koreograf. Onima koji o igri slabo znaju, poznat kao muž lepe Natali Portman. Međutim, i on je lep i sposoban. Njegova privatna trupa iz Los Anđelesa ređa međunarodne uspehe, dok se on lavovski bori da za svoje igrače obezbedi filmske uslove… I možda ću opet morati u metro, jer sam sve poslove u Parizu „spakovala“ u jedan dan. U mom Beogradu očekuje me mnogo posla. Sreća je da živim u centru grada, pa uglavnom svuda stižem peške na visokim štiklama. Onako kako su to činile i moje bake u Pozorišnoj, kasnije Francuskoj ulici. Ali, navijam da Beograd dobije metro. Zbog svih (beo)građana.

Inače, po svom sloganu i sastavu, naredni festival se bavi izostankom pozitivne energije i služi za obnovu prirodnih ljudskih osećanja. Boca sadrži koncentrat od 16ml dragocene supstance koja se ne sme čuvati na hladnom i suvom mestu. Od dobrih emocija nema zabeleženih kontraindikacija, pa za neograničenu upotrebu ne treba pitati ni lekara, ni farmaceuta. Takođe, koncentrat mora biti na dohvat ruke svoj deci, kako ne bi bila ružnjikava i zločesta kada porastu. Rok trajanja je od 22. marta do 12. aprila, kada će na 16. Beogradskom festivalu igre nastupiti 16 trupa iz 12 zemalja! Od Holandskog teatra igre iz Haga, koji publika festivala obožava, do ansambla Batševa iz Tel Aviva pod umetničkom palicom jednog od najvažnijih savremenih koreografa i večitog buntovnika Ohada Naharina. U Beograd stiže i Dada Masilo iz Johanesburga sa svojom glasno hvaljenom i osporavanom verzijom baleta „Žizela“, ali i hrabra Eun Mi An iz Seula, koja je nekoliko godina istraživala strogo kontrolisan razvoj umetnosti u Severnoj Koreji, radeći na predstavi koju će nakon gostovanja u Parizu prikazati u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. U moj grad će stići i Aleks Serano iz Barselone, sa spektakularnim komadom koji govori o migracijama, pa čudesna Mari Šuinar iz Montreala, popularni Erik Gotje iz Štutgarta… Zahvaljujući dugoj saradnji Beogradskog festivala igre i vojvođanskih gradova, sledeće godine u Novom Sadu i Vršcu gostuju trupe iz Rima, Frankfurta i Filadelfije… Deo programa možda stigne pred publiku Negotina i Kruševca.

I tako, u pariskom metrou razmišljam koliko je pogrešan onaj voz u koji je ušao čika Teofil Pančić. A kada je voz pogrešan, svaka stanica je pogrešna! I prosto mi je žao. Da mu pišem ili pošaljem neke lepe čarape? Od čipke. Vidim, mnogo je zapeo. Možda su mu čarape fetiš. Ko bi ga znao? Ili balerine, ako se nađe neka apolitična i mutava. Sa takvom bi se dalo (po)igrati naizgled britkim i velikim rečima, te nekakvom visokoumnošću i pravdoljubivošću kakva nabuja u nedostatku osnovnih informacija, te drugih vrednosti i sadržaja. Tu već ne mogu da pomognem, a nemam ni vremena.

Vizija, entuzijazam i mnogo rada jesu ključni sastojci uspeha u svakom poslu, a najviše u umetnosti. Međutim, za umetnost se mora obezbediti i novac. Ako ne pronađete pare, nećete imati program, odnosno festival. Bar je tako kada ste sami sebi osnivač i direktor! Ja sam ponosna da su misiju i značaj Beogradskog festivala igre tokom prethodnih 16 godina prepoznali mnogi. Od apolitičnog sveta i najšire publike, do brojnih političara. Nikada nisam zaboravila da je gospodin Tadić bio pokrovitelj jedne festivalske edicije, kao ni da je gospodin Pajtić sarađivao sa mnom i da smo zahvaljujući njegovoj podršci uspeli neke divne predstave da prikažemo u Vojvodini. Poznato je takođe onim „skretničarima“ iz teksta (ili voza) čika Teofila Pančića da je u vreme gospodina Pajtića izdvajano skoro duplo više sredstava (u odnosu na 2018. godinu) za gostovanja Beogradskog festivala igre u Vojvodini, pa smo zato bili u Novom Sadu, Vršcu, Zrenjaninu, Pančevu, Somboru… Doveli smo i Barišnjikova u Novi Sad, 2009. godine! I Milepjea, pre nego što se oženio sa Portmanovom. Ne zaboravljam ni podršku gospođe Hrustanović u Beogradu, ili, ako ćete još dalje, gospodina Bogdanovića na samom početku stvaranja manifestacije. Nisam zaboravila ni da je baš ovaj nedeljnik bio jedan od najvećih medijskih prijatelja festivala dok nisu odlučili drugačije. Ne zaboravljam ni izgubljene bitke sa Đilasom i Vukosavljevićem, i uvek ih sa osmehom pominjem. Ja živim u vremenu sadašnjem i nemam neko drugo, dragi čika Teofile Pančiću (ne mislim na nedeljnik, jer nedeljnika ima mnogo). Čast mi je ako aktuelni predsednik ili premijer države smatraju da sam učinila nešto za svoju zemlju, i da projekat u koji sam ugradila svoj život treba da nastavi da se razvija, a ne da ga treba zgaziti na radost besposlenog društva iz kafanskog ćoška. Hvala im na tome. Isto važi i za Pokrajinu, ili Grad Novi Sad. Izračunajte ko je sve pomagao tokom proteklih 16 godina. A tek, ko će pomagati?!

Beogradski festival igre upisao je ove godine skoro 23.300 gledalaca. Dežurne mrzitelje i pljuvače nismo zapazili. Nisu dolazili ni ranijih godina jer igru možda ne razumeju, možda je se plaše ili uspeh teško vare. Tako da pljuckaju na slepo. I, uvek u vis! Zato tako tužno rđaju.

Nažalost, moram da prekinem pisanje jer izlazim iz metroa. Stanica je prava! Republika. Red je da pitam šta Vi radite ovih dana, čika Teofile Pančiću? Imate li posla? Ili uživate? Ne, ne morate mi reći u čemu da bih znala ko ste.