Čak i u Dubajiu kapital poštuje javni interes grada

Prvo je ovog aprila, skoro 400 prisutnih na Forumu arhitekata iz cele Srbije jednoglasno prihvatilo akciju kojom bi se sprečio plan rušenja Beogradskog sajma i Generalštaba, a zatim je 13 članova radne grupe napisalo Deklaraciju o sudbini Sajma i Generalštaba i nedavno je predstavilo javnosti. Deklaracija je odmah postala poznata kao Deklaracija arhitekata, a do sada ju je potpisalo 26 udruženja, naučnih i stručnih institucija iz Srbije. Od ovog ponedeljka otvorena je i Peticija, broj potpisnika ubrzano raste.

Deklaracijom se od nadležnih traži da se Beogradski sajam proglasi spomenikom kulture, da se za ceo prostor izradi i usvoji plan detaljne regulacije i da se prostor uredi, a da se kompleks Generalštaba i Ministarstva odbrane restauriraju i vrate u prvobitno stanje, kao i da se stave van snage svi memorandum, sporazumi i ugovori, kao i da se ukinu sve odgovarajuće odluke koje su suprotne zakonima, propisima i obavezujućim aktima države Srbije.

Jedan od autora Deklaracije je arhitekta, urbanista i prostorni planer dr Borislav Stojkov, redovni profesor Univerziteta u Beogradu (u penziji) i redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije.

“VREME”: Na promociji Deklaracije rekli ste da je projekat Beograd na vodi utemeljen na kršenju Ustava i zakona Srbije. Konkretno, šta je neustavno?

BORISLAV STOJKOV: Na osnovu ograničene dostupnosti sadržaja ugovora i dogovora sa investitorom iz Arapskih Emirata, a imajući u vidu zakone koji su bili validni u vreme ugovaranja i početka planiranja i izgradnje Beograda na vodi (zakoni i planovi su naknadno prilagođavani planu i projektu), objektivni pravnici i logika ukazuju: (1) da se oslobađanjem investitora od obaveza koje propisuju zakoni Srbije (tenderi, planske norme i sl) krši definisan stav iz čl. 2 Ustava da suverenost potiče od građana, te da nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana… mimo slobodno izražene volje građana; (2) da se donošenjem indikativnog “Zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta Beograd na vodi” kojim je visokoprofitabilan projekat privatnog investitora proglašen javnim interesom, krši pravo na imovinu (čl. 58). Dakle, privatni interes (profit) arapskog investitora je proglašen javnim interesom i privatna imovina se po tom zakonu ekspropriše u ime “javnog interesa” da bi se gradili profitabilni sadržaji. To je jedinstven slučaj u svetu, eksproprijacija zarad privatnog profita je pravni oksimoron. Dalje, zloupotrebom Zakona o planiranju i izgradnji (čl. 21, stav 5) u srce Beograda se umesto urbanističkog plana detaljne regulacije uvodi Prostorni plan područja posebne namene samo iz jednog razloga: njega uredbom usvaja Vlada Republike Srbije i time se preskače Skupština Grada Beograda u čijoj nadležnosti je donošenje urbanističkih planova i samim tim razgrađuje suverenitet grada i građana da odlučuju o svom urbanističkom i prostornom razvoju.

Nisam pravnik koji bi ovo bolje objasnio, ali mi ceo poduhvat izgleda nelogično, nemoralno, protivno svim normama i načelima koje sam u mojoj dugoj urbanističkoj i planerskoj karijeri video ili se čak usudio da zamislim.

Pošto je nemoguće da inicijatori iznajmljivanja Generalštaba nisu znali da trguju sa spomenikom kulture, kako objašnjavate njihovu akciju? Da li postoji mogućnost da Generalštabu oduzmu zaštitu, kao što je oduzeta Beogradskom sajmu?

Skoro sam siguran da su znali da su zgrade pod zaštitom, kao i ceo kompleks i Ulica kneza Miloša, ali su uvereni u svoju moć da skinu zaštitu ako im bude potrebno i isplativo, ili ako budu imali neki drugi interes. Isto tako, ukoliko u zakonima piše drugačije, promeniće zakone, ili ako urbanistički planovi pokazuju druga verifikovana planska rešenja, promeniće planove, a sve po željama i instrukciji investitora. Službe zaštite, bilo republičkog ili gradskog nivoa, odavno su pod snažnim uticajem političke volje vlasti. Danas smo u situaciji da sve zavisi od pritiska vlasti na institucije zaštite i urbanizma, što je, po mom mišljenju, takođe nezakonito i nemoralno.

Deklaracijom tražite i da se kompleks Generalštaba i Ministarstva odbrane restauriraju i vrate u prvobitno stanje, što znači da mislite kako je to ostvarljivo. Kako?

Ne da je ostvarljivo, nego je jedino dozvoljeno, što će struka svim snagama da brani od napasnika. Nije u pitanju sama arhitektura dveju zgrada Generalštaba, već je u pitanju čitav kompleks na osetljivom mestu u gradu iz više razloga, a pre svega zato što se tu sučeljavaju najznačajnije zgrade državne uprave (Vlada, Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo vojske, Ustavni sud, zgrada ministarstava i dr), a to mesto ima i simbolično značenje (NATO bombardovanje). Unošenjem profanih funkcija u zgrade Generalštaba (stanovanje, hotel, zabavni sadržaji i slično), a posebno karikatura od dve kule koje bi nadvisile Generalštab i susednu Beograđanku kao još jednog od repera identiteta prestonice, bilo bi pravo ismevanje i Beograda i lokacije i arhitekture našeg akademika arhitekte Nikole Dobrovića, čemu ne bi pomogao ni obećani memorijalni fragment. Prosto je neverovatno da država nije dopustila da se ugovor sa investitorom objavi. Ko zna šta se tamo još može naći?

Znam da je restauracija Generalštaba tehnički komplikovan i veoma skup poduhvat, te da je za to teško obezbediti finansiranje, pogotovo pod uslovom da se tu zadrže upravne i administrativne državne funkcije. Investitor bi zato, u slučaju Generalštaba, jedino mogla da bude Država koja za to, navodno, nema para ili volje, pored izgradnje Nacionalnog stadiona, gomile stadiona po Srbiji i drugih besmislenih investicija od lokalnog značaja. Prema dostupnim informacijama finansijskih eksperata, u projekat “Beograd na vodi” Srbija je do sada uložila više od 1.200.000.000 evra, u šta su uključeni vrednost zemljišta u tom trenutku, troškovi aktiviranja zemljišta, objekti koji su dati na korišćenje, izrada planske dokumentacije, komunalne mreže itd. Prema finansijskim izveštajima Beograda na vodi d.o.o. (koje je objavio Forbs Srbija, 13.4.2024.), od 2019. godine do danas ova firma zaradila je više od 145 miliona evra. Direktna korist za budžet Republike Srbije kao partnera (33%) u 2022. i 2023. godini bila je oko 3 miliona evra godišnje, uz porez na dodatu vrednost od kojeg je prošle godine dobijeno oko 2 miliona evra. Jasno je iz svega da su prihodi Srbije neuporedivo manji u odnosu na ukupno ostvaren profit, a proporcionalno apsolutno nesrazmerni sa početnim i konstantnim ulaganjima na koje se, prema ugovoru, Republika Srbija obavezala. Dakle, pitanje je prioriteta šta je važnije za uspešan i održiv razvoj Beograda za šta je potreban i viši stepen kulture onih koji donose odluke.

Zar nije trebalo da se najbolje rešenje za Generalštab dobije konkursom? Živeli ste u SAD, kako se tamo radi?

Nije uporedivo sa SAD, ali znam da ono što nadležna institucija tamo stavi pod zaštitu, a Generalštab je zaštićen kao kulturno dobro, nekada je pripadao Saveznom ministarstvu za narodnu odbranu a danas Državi, nikome ne pada na pamet da se time igra da bi pustio privatnog investitora da interveniše kako mu padne na pamet. Znam takođe da javno dobro, odnosno ono što je od javnog interesa, može da bude zamenjeno samo drugim javnim dobrom, nikako stanovanjem ili poslovanjem, ali isključivo uz saglasnost građana kojima ono moralno pripada. Poređenje sa SAD nije za nas uputno; drugi narod, druga istorija, druga kultura, drugi politički sistem. Tamo je još uvek dominantan moćan kapital na kome se zasniva i autoritet politike i vrednosni sud većine ljudi, posebno u velikim gradovima gde je super-koncentracija kapitala. Zanimljivo je da manji gradovi u SAD mnogo više pažnje posvećuju kulturnom nasleđu i sopstvenom identitetu. Kod nas se odskora pojavilo nastojanje da kopiramo dominaciju kapitala, ali nevešto pod uticajem inostranih investitora, dok u SAD ojačava inklinacija ka održivom razvoju i održivom gradu što podrazumeva i očuvanje kulturne baštine, očuvanje onoga što može da se revitalizuje i rehabilituje, manje rušenja a više značaja obnove postojećih starijih zgrada, manje grandioznog a više malog i zelenog. Čak se u Dubaiju, koji je inače drastičan primer dominacije kapitala u građenju, krenulo po principima održivog, biofilnog urbanizma i arhitekture. Dakle, i u ovom slučaju kaskamo sa zadrškom od par decenija. Ta zadrška, uz kopiranje davno prevaziđenih modela arhitekture i urbanizma velikih, nas će skupo koštati.

Dragan Jovanović Ćuta je rekao da će Ekološki ustanak telima braniti Generalštab. Koliko, po vašem mišljenju, ovakve akcije imaju uticaja u Srbiji?

Deklaracija o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba je javni dokument koji zastupa javni interes svih građana. To znači da svaki građanin, predstavnik struke ili institucija, može da se služi njome kao stručnim argumentom u slučaju odbrane naših kulturnih dobara kako to nalaže Ustav. Razume se da bi bilo daleko bolje po društvenu zajednicu da se ovaj problem reši između predstavnika struke, institucija i lokalnih vlasti, a ne da situacija eskalira do te mere da građani moraju telima da brane kulturna dobra kao što je toga, nažalost, bilo u Beogradu i Novom Sadu u prošlosti. Verujemo da stručna zajednica ima stručni potencijal da spreči takav scenario, te je otuda i cela ova inicijativa sa Deklaracijom i pokrenuta bez političkih aspiracija.

Da li je samo koincidencija što država ustupa Generalštab i prodaje Beogradu na vodi još 327 ha grada baš u vreme priprema za Ekspo?

Ne znam da li je to koincidencija, ali mogu da sumnjam da je sve povezano sa enormnim novcem neophodnim za izgradnju objekata i infrastrukture za Ekspo 27 – nacionalni stadion, novi sajam, 1500 stanova i drugo – od čega će Srbija da grca narednih decenija. Da bi se koliko-toliko izvukla iz finansijskog škripca, moguće je da je Država namerila da proširi Beograd na vodi za daljih 327 hektara (na nezakonit način Izmenom i dopunom PPPPN Beograd na vodi) preko ugovora sa investitorom iz Emirata, od čega će on, prema našem iskustvu, imati daleko veću vajdu od Srbije. Ovo je samo pretpostavka, jer niko nema uvida u taj aranžman i ugovore izuzev maglovitog investitora Beograd na vodi d.o.o.

foto: marija janković

Projekat za Ekspo je naručen, nije dobijen međunarodnim javnim konkursom. Šta mislite o izgledu budućeg Beogradskog sajma?

Ja još uvek verujem u poštenje, moral i zdravu pamet koja neće dozvoliti rušenje vrednih hala Beogradskog sajma, a ne samo Hale 1. Čvrsti otpad od tolikog rušenja, dodatna zagađenost već dovoljno zagađenog Beograda, uklanjanje Sajma kao jednog od važnih repera identiteta Beograda, uništenje nekada zaštićene celine Beogradskog sajma, ugroženost biodiverzitreta na 17 hektara površine i mogućnosti da se spajanjem sa rekom Savom ovaj prostor digne na viši biofilni nivo, a sve da bi se gradile stambene gromade, razlozi su koji građani Beograda neće zaboraviti. O izgledu obećanog novog sajma u Surčinu i ne razmišljam jer ne znam ni šta treba da predstavlja. To je samo neka vizija zbog koje treba ići kod psihijatra, kako je nekada izjavio austrijski kancelar Bruno Krajski investitorima koji su mu radosno uzviknuli da imaju viziju jednog dela budućeg Beča. Mi predlažemo anketni međunarodni konkurs za revitalizaciju i modernizaciju današnjeg Beogradskog sajma po načelima održivog urbanizma i arhitekture.

Da li su nacionalni stadion u Surčinu, i još nekoliko velikih po Srbiji, dobra investicija?

Dobra investicija je ona koja će uvećano da vraća uložen novac. Sa državnog ili gradskog stanovišta, privatne stambene i poslovne zgrade su u dugoročnom smislu neisplative, a sa stanovišta investitora, tu je debeo kratkoročni profit. Mislim da ulaganje u stadione ne treba da je posao države, kao nekada u komunizmu, već posao opštine (grada) i sportskih klubova; kome treba nek izvoli. Ne verujem da su stadioni dobra investicija za državu. To uvek zavisi od umeća ljudi koji vode fudbalski posao i koji će da ih koriste i održavaju prema svom i lokalnom interesu. Ali danas kod nas za sve se traže pare od države: od trafo-stanice, lokalne kanalizacije, seoskog puta, stadiona… Da li je to normalno čak i u kapitalizmu našeg tipa?

Ministri Siniša Mali i Nikola Selaković najavili su da će za tri i po godine Beograd dobiti šest novih muzeja, što uključuje rekonstrukciju i prenamenu zgrade stare Železničke stanice i Korunovićevu zgradu Pošte. Da li je njihov plan ostvarljiv?

Isto kao kod prethodnog pitanja, plan ulaganja u ovakve objekte treba, po meni, da bude razvrstan na dva nivoa: nivo ulaganja države za ono što je od državnog značaja, a nivo ulaganja opštine (grada) ili privatnog investitora za ono što je od lokalnog ili privatnog značaja. No, kod nas je sve od državnog značaja pa zato za sva obećanja predstavnika vlasti treba njih pitati: na osnovu čega su izračunali da li je to moguće i ekonomski ili socijalno opravdano ili je to samo populističko obećanje pukom narodu?

Hala 1 Beogradskog sajma, kažu Vučić i njegovi saradnici, neće biti srušena već pretvorena u operu, balet i dve koncertne dvorane…

Ta ideja ima dvostruku ulogu: (1) da zamaže oči javnosti koja je zgrožena idejom o rušenju čitavog Sajmišta sa izuzetkom Hale 1, i (2) da nižući projekte novih kulturnih sadržaja, u jedan od njih uključe i novu operu, koja je decenijama osetljiva tema, čime bi da skinu s vrata kritike kulturne javnosti. To je, po meni, veoma jeftin marketing. Pošto sam 2008. radio analizu buduće opere u Beogradu, kao i rešenje njene moguće lokacije, znam koliko je to složen problem. Najpre, funkcionalni i tehnički zahtevi opere su izuzetno veliki ako se u obzir uzmu svi sadržaji i tehnika koje opera zahteva. Istovremeni zahtevi baleta i opere su različiti, što i danas predstavlja problem u zgradi Opere na Trgu. Zatim, konstrukcija Hale 1 koja još uvek predstavlja svetsko čudo, ne dozvoljava bilo kakve intervencije koje bi remetile njenu osnovnu zamisao. Napokon, lokacija opere ima čitav niz merila koje pozicija u Bulevaru vojvode Mišića nikako ne zadovoljava, naprotiv. A iznad svega, prestiž, dignitet i integritet opere od nacionalnog značaja mora da bude poštovan jer se ne radi o popularnoj hali sportova, zabavne muzike, cirkusa i sl. Dakle, o toj ideji ne mogu da mislim ništa drugo osim da je reč o još jednoj populističkoj, amaterskoj gimnastici, koju vežbaju ljudi iz vlasti koji, po svemu, slabo znaju šta je opera, ne razlikujući Pučinija od Vagnera ili recimo, Musorgskog.

Svakog dana nestaju stari delovi Vračara, Starog grada, Knez Mihailova već odavno nije ponos prestonice, sad čujemo da će Pariska ulica postati pešačka zona. Javnost se protivi, što vlast tumači kao protivljenje napretku grada. Da li to što se planira i projektuje odgovara zajednici, da li je to opšti interes?

Ako su to rešili stručnjaci bez političke intervencije – onda je u redu. Ako je to rešeno u saradnji i u dogovoru sa građanima – onda je u redu. Ali ako je to palo na pamet nekom iz političkog kružoka pred izbore, onda to nije javni već politički interes onih koji vladaju, odnosno onih koji misle da pobedom na izborima dobijaju legitimaciju da rade šta god im je volja.

Kakve obaveze ima vlast prema Deklaraciji o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba? Da li bi zbog Deklaracije, na primer, Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda trebalo da preduzme korake kako bi se uvažio zahtev potpisnika koji od nadležnih traže da se Beogradski sajam proglasi spomenikom kulture?

To je složeno pitanje morala i odgovornosti vlasti i nadležnih institucija, odnosno pitanje odnosa politike (vlasti) i struke koji, ne samo kod nas, razmišljaju i govore na dva različita jezika pa se ne razumeju. Razlika i nerazumevanje su posledica činjenice da politika (vlast) govori jezikom interesa, a struka jezikom stručnih dokaza. Bez stručnih dokaza svaka politička odluka je na klimavim nogama i najčešće pogrešna. Deklaracija koju su bez političkih aspiracija ili inklinacija pisali stručnjaci, argumentima dokazujući svaki stav, iritira vlast koja na svaku kritičku reč gleda mrko jer joj kvari neki unapred odlučen plan bez nužne analize opravdanosti i uticaja. Od institucija nacionalne i gradske službe zaštite kulturnog nasleđa očekuje se poslušnost i slepo sprovođenje zacrtanih projekata, a mi to stručno remetimo Deklaracijom. Naša ideja je bila da se sa Deklaracijom otvori javni dijalog i dođe do prihvatljivog rešenja i za Beogradski sajam i za Generalštab, uz slobodno stručno izjašnjavanje institucija zaštite, i uz aktivno učešće javnosti. To bi bio javni a ne privatni ili grupni (partijski) interes.