Kakva je i kolika uloga Aleksandra Vučića kada je reč o stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana, pitanje je na koje se, po potrebi, može odgovoriti na mali milion načina. Najnovije „zveckanje oružjem“ dolazi iz Republike Srpske odakle Milorad Dodik najavljuje formiranje vojske, o čemu se čitaoci „Vremena“ mogu opširnije obavestiti iz teksta koleginice Tanje Topić. Međutim, činjenica je da, kad god se pomene stabilnost regiona, nekako u priču ulete Srbija, Vučić i oružje. A nekako je i pravilo da se, u ovom kontekstu, pod regionom misli na Srbiju, Kosovo, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Ostale zemlje i teritorije nekadašnje SFRJ izuzete su iz ovog, po svemu sudeći, simuliranog konflikta. Na primer, još nijednom nismo čuli da predsednik Srbije tvrdi kako su Makedonci ili Bugari ljubomorni što Srbija ima Miloša i Lazara (borbena oklopna vozila, prim. nov.), što je više puta izgovorio komentarišući Hrvatsku i njenog predsednika Zorana Milanovića.
Istine radi, čak i kad nema nekog naročitog povoda, neko od predstavnika vlasti naći će način da provuče Hrvatsku kroz izjave. Na primer, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, gostovao je u emisiji Hit Tvit na televiziji Pink i, upitan zašto su hrvatski mediji toliko fascinirani slučajem Dijane Hrkalović, odgovorio je da je to zato što su – ljubomorni na Srbiju: „To su sve ustaški mediji, neki otvoreno, neki manje otvoreno, ali ljubomorni su jer smo ih pretekli na mestu lidera u regionu“, rekao je Vulin. Na stranu činjenica da je sve ono što se do sada o Dijani Hrkalović saznalo ili „domaštalo“ prvoklasna senzacija kojoj ne bi (kao što i nije) odoleo gotovo nijedan medij iz zemalja u kojima razumeju srpski jezik.
BORBA NEPRESTANA
Pre nešto više od mesec dana, u vreme ustoličenja mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, Vučić je „zaratio“ i sa Hrvatskom i sa Crnom Gorom. Tada je tvrdio da ga napadaju kako preko Srpske pravoslavne crkve „pokušava da napravi veliku Srbiju“. Samo nekoliko dana kasnije, sa Crnom Gorom je zavarničilo jer je u Beogradu priveden sin crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića. No, izgleda da se sve „ispeglalo“, jer početkom novembra Krivokapić dolazi u prvu zvaničnu posetu Srbiji, kako najavljuju podgoričke „Vijesti“: „Srpska premijerka Ana Brnabić uputila je poziv Krivokapiću da posjeti Srbiju i on ga je prihvatio, a načelno je dogovoreno da posjeta bude 2. i 3. novembra, saopšteno je televiziji Vijesti iz premijerovog kabineta.“ Ovaj medij podseća da su se Brnabić i Krivokapić već jednom sreli, kada je ona u Podgoricu donela donaciju u vidu vakcina protiv novog korona virusa.
Iz Krivokapićevog kabineta saopšteno je da će „posjeta biti realizovana u duhu dobrosusjedskih odnosa sa ciljem intenziviranja saradnje između dvije zemlje, koja će dati zamajac boljim i sadržajnijim odnosima, koji nesumnjivo priliče Crnoj Gori i Srbiji, naročito u kontekstu naših istorijskih veza i zajedničke evropske budućnosti“.
Da li će se Krivokapić sresti sa Vučićem, još nije poznato, jer su dvojica političara u poslednjih godinu dana u nekoliko navrata ratovali izjavama preko medija. Krivokapić se često nalazio na meti srpskih tabloida zbog odbijanja da potpiše Temeljni ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom u Beogradu ali i zbog usvajanja Rezolucije o genocidu u Srebrenici u crnogorskom parlamentu. Takođe, njegove kćerke i sin tvrdili su da su zbog toga imali brojne probleme u Beogradu. Osim pomenutog pretresa sina, ćerke su takođe završile u tabloidima jer je, izgleda, u interesu javnosti da zna kako je jedna od njih vlasnica kozmetičkog salona u Beogradu. A „naši“ se ljute što mediji u regionu pišu o Srbiji kad se dogodi hapšenje bivše sekretarke MUP-a.
Dakle, sa kim će se sve Krivokapić sresti, još se ne zna, ali razumno je pretpostaviti da će jedna od tema razgovora biti pitanje ambasadora Srbije u Crnoj Gori. Prethodna Vlada Crne Gore proterala je ambasadora Vladimira Božovića, a Krivokapićeva vlada nije povukla tu odluku, dok Srbija i dalje ne želi da pošalje novog ambasadora, nego insistira da to ostane Božović.
NE POMAŽE VODA, MAJKO
Najnovije reakcije na sastanak Vučića i Dodika u vili „Mir“ prošlog vikenda, uglavnom dolaze od predsedavajućeg predsedništva BiH Željka Komšića, koji je komentarisao Dodikov „ekstremizam“ i rekao: „Dodika ne može spasiti Vučić, bez obzira koliko se on protivio uvođenju sankcija, jer o sankcijama koje se najavljuju ne odlučuje on, niti ih ukoliko se s njima krene, može zaustaviti. Jedino što Dodika i njegov plan razgradnje države spašava jeste usvajanje anticivilizacijskih zahteva HDZ za izmene izbornog zakona, koji ne znače ništa drugo nego ubijanje ne samo evropske, nego još bitnije od toga, i NATO perspektive BiH i bacanje pod noge usvojenog Programa reformi, pri čemu Rusija može zadovoljno trljati ruke, a time bi dodatno ojačala i Dodikova separatistička politika“, zaključio je Željko Komšić.
Kosovo je, u neku ruku, druga, ali opet nekako ista priča: malo se zamalo zaratilo na Jarinju i Brnjaku kad je prestao da važi sporazum o tablicama, malo je Vojska Srbije nadletala helikopterima, a malo su krenula i oklopna vozila na tu stranu. Za to vreme, na adminstrativnom prelazu Merdare atmosfera je bila otprilike: „dobar dan – dobar dan, izvolite pare, hvala, evo vama tablica, doviđenja, srećan put“. Na Kosovu su se bližili izbori pa je, po mišljenju poznavalaca prilika, Albinu Kurtiju bilo u interesu da malo zakuva i iznervira Srbe. Na kraju je, kao što je poznato, jedna bela nalepnica preko grba Srbije na tablicama, ispala svima prihvatljivo rešenje. Sporazum su postigle delegacije Beograda i Prištine u Briselu, a ovdašnji mediji izvestili su o još jednoj „velikoj Vučićevoj pobedi“ i Kurtiju koji je „podvio rep“. Kako je jedna bela, takoreći prazna nalepnica uspela da postane nečija pobeda ili nečiji poraz, tema je nad kojom možemo samo da se čudimo.
TONAC, PEVAJ
Nakon toga, usledio je slučaj Raška, jer je kosovska policija pretresala i zatvarala prodavnice hrane i apoteke na Severu Kosova, pa se predsednik Srbije sa svitom sjurio u Rašku gde se sreo sa predstavnicima kosovskih Srba. Iako je sve izgledalo kao igrokaz, po ko zna koji put bile su očigledne dve stvari – prva, da se ljudi koji žive okruženi albanskom većinom na Kosovu suočavaju sa realnim problemima koje nema ko da reši, te druga – da zvanični Beograd niti može niti želi da pomogne. Ali može da sasluša, uzdiše, možda pusti i poneku suzu. Iz perspektive kosovskih Srba ne može da govori niko ko nije u njihovoj koži, ali nije teško zamisliti kako su se osećali gledajući „zvanični Beograd“ kako odlazi put Kraljeva, u posetu Žandarmeriji. Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin tamo je izdao komandu toncu, a onda se zaorila pesma iz filma Boj na Kosovu, po dramskom predlošku i stihovima Ljubomira Simovića, kompozitor Dušan Karuović. Da, neki su se setili da je pesma važila i za nezvaničnu himni Crvenih beretki, ali to je pre svega muzika iz filma.
Posle su bili izbori na Kosovu, pa je Srpska lista opet osvojila većinu u svim opštinama u kojima većinski žive Srbi. U debatnoj emisiji „Reč na reč“ na RTS, jednoj od retkih, ako ne i jedinoj u kojoj se mogu čuti predstavnici opozicije, postala je praksa da opozicioni političari, čim predstavnik Srpske napredne stranke pomene Kurtija, upadnu sa: „Vaš koalicioni partner Albin Kurti!“ Opaska je uzgredna, jedna od retkih koje zaista uspevaju da izvedu iz takta predstavnike SNS-a, ali najbitnije od svega – tačna. Naime, Srpska lista, suštinski kosovska ispostava SNS-a nijednog momenta, od februara 2020. do danas nije razmotrila izlazak svoja dva ministra iz Kurtijeve vlade, koju, uzgred – ne podržava.
Trenutno, odnosi Aleksandra Vučića i Albina Kurtija izgledaju kao svađa preko plota: takmiče se ko će više uvrediti onog drugog u izjavama za medije. Srpska lista i dalje je u vladi Kosova.
Podvlačenje crte pokazuje da je račun isti kao i do sada, kad je reč o odnosima u regionu. S jedne strane svima je jasno da se lideri malih zemalja na Balkanu međusobno sukobljavaju kao da su se pre toga dogovorili kako će da glume svađu. S druge strane, ove su zemlje toliko male da, kad ne bi bilo strašnih ljudskih sudbina kao posledica stvarnih ili simuliranih sukoba, sve bi delovalo kao svađa na skupštini stanara.
