Buna studenata na dahije

Pre samo mesec i nešto ni najveći optimisti među onima kojima je i dvanaestopalačno crevo odavno počelo da se buni protiv lopovluka, neukosti, primitivne propagande i zvečećeg prostakluka naprednjačkog režima ne bi se usudili da ustvrde ono što je danas evidentno: među građanima Srbije postoji ogromna energija za bunt protiv paranormalnosti u kojoj žive, a višegodišnji hirurški eksperiment lopatom na otvorenom mozgu nije im oduzeo volju za normalnim životom. Tako je i među studentima i srednjoškolcima, istim onima koji su i te kako nepravedno optuživani da su nedovoljno zainteresovani za stvarnost koja ih okružuje.

Možda zvuči surovo s obzirom na razmere tragedije, ali pad nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici i smrt 15 ljudi više su povod nego uzrok aktuelnih građanskih protesta, uključujući i studentsku bunu protiv kabadahija. Zašto? Zato što je svima razumnima jasno da se takvo nešto kao nadstrešnica jednostavno moralo desiti, odnosno da je to najlogičniji proizvod dugogodišnje i bezobalne vlasti Srpske napredne stranke. Ona je otela ne samo državu i njene institucije nego i sve profesije. I to ne kao plod prefinjenog kriminala sa “tašnom i mašnom”, nego onog najsurovijeg i najbanalnijeg, pajser-banditluka koji ne drži ni do uličnog morala. I do neba je pohlepan. Dakle, zato što je svima jasno da je nadstrešnica samo vrhunac dosadašnjih tragedija zbog toga što je polupismeni polusvet sebe proglasio ekspertima, arhitektama, građevincima, sudijama, tužiocima, lekarima specijalistima i nuklearnim fizičarima.

I pored brojnih građanskih protesta i akcija, otkazivanja poslušnosti režimu i javnim institucijama i zaposlenima u njima, dakle protesta i akcija kojim drugi tekući i najavljeni protesti (ekološki, zbog stanja u poljoprivredi, prosvetni…) dodaju sinergetski efekat pobuni protiv režima – studentske blokade fakulteta i drugih univerzitetskih ustanova trenutno su najprominentniji, odnosno najvažniji.

Skoro dirljivo izgledaju natpisi koje stariji građani nose na nekim antirežimskim akcijama, a na kojima se na različite načine ispisuje ista poruka: “Studenti, molimo vas, spasite nam državu!” Trenutno je blokirano tridesetak fakulteta, sa tendencijom da se ovaj broj narednih dana značajno uveća, a masovnost demonstranata poraste, čemu uveliko doprinosi osionost Vučićeve vlasti. Snaga njihovog bunta iskazuje se kroz rađanje kompleksne i inovativne kulture otpora koja je do sada toliko nedostajala, kao i kroz međusobnu solidarnost.

Tito je, i to na vrhuncu moći – zbog vlastite političke mudrosti i spremnosti da sluša savetnike, što njegove biografije potvrđuju – skontao da nije baš pametno kačiti se sa studentima, koji su svojim protestima uspevali da promene ne samo vlast nego i svet. Pa je onomad utvrdio da su “u pravu”. Moguće je da preostali savetnici, oni koji od njega nisu pobegli, i Vučiću govore da bi bilo pametno sada malo spustiti loptu, ali ovaj nije mudar političar nego samo šrafcigerski lukav, a lukavost na kraju kao lisica završi u ćošku kaveza. Kad-tad. Ona je nadomestak mudrosti. Odavno je predsednik umislio da je popio svu pamet sveta i u tom pogledu prestigao čak i svog učitelja Vojislava Šešelja.

Postoji bezmalo svima poznat algoritam kojim Vučićev režim odgovara na proteste. Nema tu nikakve inventivnosti i suptilnosti, već samo sile. Takav odgovor na pobune smislio bi i seoski pilićar da ima moć kakvu ima vladajuća stranka.

PRIMITIVNA PROPAGANDA I NASILJE

Kao osnovno – dezinformacije i drugi rekviziti primitivne propagande. Demonstranti su, je li, oni koji rade za strane službe i domaće interesne grupe da bi napakostili Srbiji koja na belom konju juri u svetlu budućnost na čelu sa svojim svevidećim vladarom. Onima koji žive u tzv. medijskim pustinjama i robijaju u ćeliji bandažiranoj režimskim medijima uz ovu se poruku šalje i ona da su protesti nebitni i da iza njih stoji “šačica jada”. Dakle, nekakvi “ekstremisti” i “budale”. Tu su i već legendarni, katkad uspešni pokušaji da se među organizatore protesta ubaci razdor, delom deizinformacijama, delom aktiviranjem određenih ucenjenih ili potkupljenih “elemenata” (ovo nije paranoja, tajne službe maltene ništa drugo i ne rade nego se bave sputavanjem i rasturanjem protivnika režima). Uz to ide i poistovećivanje protesta sa opozicionim političkim strankama, koje su već deceniju i nešto satanizovane kao takve i u koje građani nemaju odveć veliko poverenje, a često ni sami ne znaju baš zašto. Studenti su tako postali – “đilasovci”.

Tu je, takođe, ubacivanje grupa kriminalnih huligana, od milja zvanih navijači, koji lupaju, ruše, prave haos i za to dobiju ili honorar ili im se oprašta neko krivično delo. Cilj je, naravno, da se mirne demonstracije prikažu nasilnim, čime se deo stanovništva ili demobiliše ili distancira od ciljeva pobune. Naravno, tu je i sila, odnosno sejanje straha, alata svih autoritarnih i totalitarnih režima, te upotreba “ministarstava sile” da u najmanju ruku bezbrojnim krivičnim i prekršajnim prijavama iscrpljuju aktiviste. Sila se pokazivala i čvrstinom naprednjačkih redova.

Onda, skretanje pažnje. Korona je Vučiću došla kao naručena. Da se pitao, još bi i danas ljudi masovno sedeli zaključani u kućama. A sigurno bi potpisao ovih dana i da izbije Treći svetski rat, kako bi uveo vanredno stanje, obukao uniformu i seo u tenk. Na kraju, a ne najmanje važno, tu je kupovina vremena. Pokazalo se da se energija i najvećih protesta kroz vreme iscrpi, pogotovo ako oni u dužem periodu ne daju nikakve rezultate. To dovodi do razočaranja i međusobnog optuživanja unutar pobunjenih. Po pravilu, opozicija najviše strada.

Za sada ovaj algoritam ne daje željene rezultate, čak proizvodi kontraefekte. Prvo – zbog toga što je toliko puta primenjen da ga prepoznaje čak i malo obavešteniji dunavski som. Potom, nije isto za strane plaćenike, deo “hibridnog rata” protiv Srbije i njene “legalne vlasti” proglasti neke “ozloglašene” opozicionare i, uz njih, studente, pa čak i srednjoškolce. Ne ide to. Vučić je dugo godina za ovakve optužbe upotrebljavao ministre ili druge nižerangirane rmpalije, a sada to čini sam i to u punom kapacitetu. Ranije je bar kod onih koji su obavešteni manje od pomenutog dunavskog soma ostavljao utisak da je “iznad situacije”, a sada i oni vide da se tu nešto čudno događa i da je predsednik pomahnitao. Sigurno im nije prijatno. Dakle, sama činjenica da je Vučić ušao u ulogu Aleksandra Vulina i Biljane Pilje govori da je đavo odneo šalu. Ne treba smetnuti s uma da njegovi simpatizeri imaju unuke, decu ili prijatelje koji su studenti i srednjoškolci i koji možda učestvuju u demonstracijama, ili bar znaju da je priča o parama koje u kantama stižu, valjda sa Zapada, budalaština.

foto: marko dragoslavac / fonet

Što se predsednik više trudi, to je sve više studenata koji učestvuju u protestima, sve je više blokiranih fakulteta i sve više profesora koji su spremni da izađu iz zone komoditeta i podrže studente. Opasne su, međutim, predsedničke izmišljotine jer dodatno antagonizuju društvo i stvaraju preduslove za žestoke turbulencije u skoroj budućnosti. Možda su one najava da će vlast ovih dana krenuti sa žešćom represijom. Doduše, sa njom bi možda već krenula da nije svesna da je to mač sa dve oštrice. Režim je u fazi kada više nije siguran na koga može računati, i to mu stvara baš ono veliku nervozu.

Dugogodišnjim surovim i sistematskim razbijanjem opozicionog delovanja i drugih strukturisanih grupa otpora režim je bunt protiv sebe disperzovao, odnosno decentralizovao, čime je sam sebi otežao zadatak. Hajde ti sad, rođače, ovih dana iskontroliši aktuelne proteste, ko ih organizuje, ko u njima učestvuje, šta se planira… Previše je ljudi uključeno, građani su se samoorganizovali. Nema te BIA, VBA i šijunskih softvera koji mogu ispratiti komunikaciju među buntovnicima. Dao bi režim brdo para nekima da zaustavi proteste, ali em ne zna kome, em zna da oni novac ne bi ni uzeli ili bar da novca nema za sve.

foto: marija janković

ODGOVOR NA KOJI NEMAJU ODGOVOR

Građani samoinicijativno za studente prikupljaju namirnice i druge potrepštine, a režimske laži se takoreći organski – uz učešće velikog broja ljudi – na društvenim mrežama razbijaju brzinom svetlosti. Nevezano za studentske proteste, ali vrlo indikativno, građani su se sami, kao da su FBI, organizovali da prate kuda se odnosi opasni šut od rušenja hotela “Jugoslavija”. Pokazali su da se, što nije neočekivano, odnosi na divlju deponiju. Nasilnicima i provokatorima koji nasrću na građane na protestima, prete im, vređaju ih, otkriva se vrlo brzo identitet i saznaje koje mesto imaju u piramidi moći i kriminala. Nekada to nije teško jer vlast, sigurno u nedostatku kapaciteta, mora na ulice da izvede svoje funkcionere, pa i tajkune. Sa druge strane, desetine, ako ne i stotine hiljada ljudi daju doprinos, ponekad milimetarski ali ipak doprinos, borbi za pravdu i istinu.

foto: milica vučković / fonet

Tu dolazimo do još jednog važnog detalja. Već smo rekli da vlast više nije sigurna na koga može da računa. Neki miševi su već napustili brod ili su u procesu pakovanja. Mali broj njih će želeti da potone sa kapetanom. Ako pored 700000 članova oni moraju da angažuju predsednike opštine i direktore javnih preduzeća da napadaju građane i da im trube iz automobila, jasno je da ne cvetaju ruže. Naprednjačka paravojska je sastavljena od plaćenika koji se bez po muke okrenu protiv svojih komandira. Pogotovo ako su komandiri pohlepni, pa sve uzimaju za sebe, a njima daju mrvice. Ne treba smetnuti s uma ni da su se naprednjaci već obračunali sa mnogim svojim važnim ljudima i to surovo. Zar neko sumnja da oni ne sanjaju osvetu, ma šta sada pričali, ili šta sada ćutali?

Zbog svega toga vlast ne kreće u još žešći obračun sa demonstrantima i studentima. Pomalo ih sprečava i međunarodni faktor.

Što se tiče ubacivanja nasilnika u proteste, delimično im je uspelo da zbune deo građana razbijanjem novosadske Gradske kuće 5. novembra. Ipak, većina je znala za jadac. Na kraju, nisu naprednjaci prvi put lupali ovu instituciju krijući se iza antivučićevskih demonstranata. Odavno se to u Novom Sadu zna, a i ko je bio zadužen za ovu operaciju pre nekoliko godina. Taj se trenutno nalazi u zatvoru jer se preigrao u nekim drugim igrama.

Ali disperzovan protest onemogućava da se ova metoda primeni u sadašnjim akcijama. Građani su svesni da je cilj provokatora da neko od građana koji na ulici odaju počast žrtvama tragedije izgubi živce i zvekne ga šakom, pa da onda Vučić povodom toga 40 puta gostuje na Hepiju. Toga se čuvaju, pokazujući zadivljujuću smirenost i dostojanstvo. Za vlast će problem biti podignut na kub ako se i druge nezadovoljne socijalne grupe (a nema zadovoljnih osim onih koji parazitiraju u krilu vlasti) podignu i ako se stvori jedan, starinskim rečima, opštenarodi protest. Tek ako tako čega bude, njen algoritam će biti potpuno neupotrebljiv.

Sila boga ne moli, ali ne pomaže mnogo. Naprednjački nasilnici i provokatori izgledaju smešno, a hapšenje aktivista samo povećava bes. Treći put uhapšeni Goran Ješić postao je začas jedan od najpopularnijih opozicionih političara. Demonstranti su nametnuli temu – može Vučić da priča o Trećem svetskom ratu, međunarodnim zaverama, Ekspou i ekonomskim uspesima na svim nacionalnim televizijskim stanicama istovremeno danima, ali to mu sve manje pali. Čini se čak i kod onih građana koji žive u medijskim crnim rupama. I oni su, u najmanju ruku, svesni da se nešto čudno dešava.

OVAJ I RANIJI SLUČAJEVI

Ostaje, naravno, kupovina vremena, koja donekle može pomutiti nadu optimistima. Nema sumnje da režim računa da će “nemire” uskoro “prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš” i da će pokisla energija “prhnuti na jug”. Realno, ta računica nije bez osnova. Tu su praznici, tu je sveti januar. Sve dosadašnje ugasilo je vreme, čak i oni najmasovniji protesti relativno brzo su se samougušili. A onda su krenule, kako rekosmo, međusobne optužbe – ko je za to kriv.

Setimo se, recimo, protesta “Protiv diktature” iz 2017, koji je bio prvi veliki antirežimski akt za vreme ovog velikog vezira. Organizovali su ga i na njemu prevashodno učestvovali studenti, ali su se brzo ispuhali kao da ih nikad nije bilo. Nijedan od zahteva nije ispunjen – smena čelnika javnih servisa, REM, provera biračkih spiskova…

Po čemu se razlikuju tadašnje i sadašnje demonstracije? Studenti su onomad mahom bili zbunjeni, većina nije ni znala za šta i protiv čega protestuje, više je nekako intuitivno osećala da nešto debelo nije u redu u državi. Setimo se da je na predsedničkim izborima koji su prethodili protestima jedan broj mladih ljudi čak glasao za nešto što se zvalo Beli Preletačević. Sada je situacija drugačija. Studentima je sve jasno. Dugo ovo traje da se ne bi potpuno ogolilo.

Protesti 2017. godine dešavali su se dok je režim bio u naponu snage: ubio je opoziciju, deo je kupio, deo razorio, imao je podršku sa svih strana sveta. U odnosu na to vreme, sada je ovo ruina od režima. Ako ove zime energija bunta i iščezne, ona će se veoma brzo pojaviti ponovo, a nažalost povoda će biti. Otkako je zajahala ovu državu, naprednjačka vlast samo proizvodi povode i razloge da joj se svako misleće biće svim svojim bićem suprotstavi.

Ko je to shvatio, taj od bunta neće odustati. Pogotovo ne mladi ljudi koje je teško, praktično nemoguće potkupiti i uplašiti.