Bukarin demokratski dijalog na napredni način

Nasilje i primitivizam, strah i konformizam, laž i mimikrija, bahato mediokritetstvo, alave palanačke zamlate u ulozi tumača i sprovodilaca „velikih ideja“ koje simuliraju da razumeju (kao što bi s jednakim entuzijazmom simulirali da razumeju i bilo koje druge), masovno ritualno dodvoravanje Vođi… Ne, ne govorim o današnjoj, postdemokratskoj Srbiji. Ako ste je prepoznali, problem je možda u vama. Govorim o temama kojima se bavio Ivo Brešan u mnogim svojim delima, najbolje u čuvenoj Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja iz 1971, od tada bezbroj puta izvođenoj na scenama širom Jugoslavije, a i posle Jugoslavije, jer to o čemu Brešan govori nije umrlo s njom, naprotiv, kao da se bez nje još više razobručilo.

Kako god, rešili seoski đilkoši, poškropljeni svetom vodicom nove ideologije u burnim danima „posle oslobođenja“, da postave Hamleta u svom svračijem zakutku, ali Hamleta primerenog mestu i vremenu, a bogme i sopstvenim mogućnostima. A glavni je đilkoš Mate Bukarica zvan Bukara, seoski gospodar takoreći, a koji će u predstavi, logično, igrati kralja Klaudija. Evo, ima tome desetak godina da smo velikog Miodraga Brika Krivokapića gledali u toj ulozi u Narodnom pozorištu u Beogradu, a pre dve-tri godine Kokan Mladenović (sic!) postavio je u Somboru „redefinisanog“ Hamleta u Mrduši Donjoj prilagođenog najnovijoj promeni vlasti u Srbalja; Saša Torlaković odigrao je Bukaru maestralno, predvodeći menažeriju likova ove značajne Kokanove predstave, precizne anticipacije onoga što je Srbija danas, koju sezonu posle. Ups, izvinjavam se, rekli smo na početku da to nije Srbija nego onaj Brešan, to je bilo tamo i onda, kakve to veze ima s nama ovde i danas…

ZAVIRIVANJE U BUNAR: A sada nešto sasvim (?) drugačije. Pre desetak dana sam na portalu autonomija.info, s kojim redovno sarađujem na obostrano zadovoljstvo, objavio tekst „Dačićev zort, Pajtićeva drčnost i cena banana“. Vidi se iz naslova, tekst je, štono bi se reklo, komentar aktuelne političke situacije, a fokusiran je na Vođinu najnoviju poluzamisao, na manipulativnu i uzurpatorsku ideju da raspiše vanredne parlamentarne izbore i prišljamči ih redovnim lokalnim i pokrajinskim, iako po najbazičnijim standardima i procedurama demokratskog društva za to nema nikakvog razloga, da ne rečem opravdanja. Koji dan (zapravo, noć) docnije, neki me je šejtan naterao da zavirim u memljiv bunar tzv. komentara ispod teksta, mada to pretežno izbegavam i smatram zaludnom rabotom kojom se ne treba baviti, iz milion razloga o kojima sam već dovoljno pisao, među ostalim i zato što tamo gde su učesnici u raspravi uglavnom anonimni, nikakve stvarne rasprave ni ne može biti, jer nisu ispunjeni ni početni fer uslovi za nju. Enivej, komentari su se kretali u uobičajenom rasponu: pohvale, pokude, laveri, hejteri, vispreni pronicljivci kojima se čini da su me ulovili u nekakvoj kontradikciji (mon Dieu, to mi je uvek najzabavnije), botovi i trolovi… Ukratko, business as usual, ništa što čovek ne bi zaboravio iste sekunde, prekorevajući sebe što je na to uopšte utrošio minut ili dva. A onda sam, taman da odustanem, negde pri samom dnu stranice opazio sledeći misaoni tok: „Ma nisu to dzabe decaci izudarali… I treba biti govedo kde god ga vidis i sretnes… pu pu miku tijbm…“.

Ohooo, vidi vidi… Tu ja naglo živnem iz dremeža i zainteresujem se za tzv. user–generated content ispod mog teksta. Spominjani „decaci“, dakako, nisu dečaci Pavlove ulice, nego mlađi punoletni građani pravosnažno osuđeni (doduše, za vreme nenarodne dosmanlijske strahovlade) zato što su jednostrano, bez mog poziva i pristanka, stupili sa mnom u demokratski dijalog metalnim predmetom po glavi – mojoj, dakako. Slučaj je javnosti dovoljno poznat, referenca je nedvosmislena, i nikako nije prva i jedina te vrste. Drugim rečima, komentator javno odobrava počinjeno krivično delo, i štaviše poziva na beskrajno ponavljanje istog, u svakoj zgodnoj prilici. Sad će sigurno onaj Ištvan Kalajić da ga tuži, on jako ne voli kad se neko javno solidariše s krivičnim delom! Šalu na stranu, daleko od toga da se prvi put susrećem s prizivanjem nasilja sproću mene, ali ovde ima nečega specifičnog u tonu i načinu, što me dodatno zainteresovalo… Uzgred, jasno vam je da glagol „biti“ ovde ne dolazi od bivanja ili bivstvovanja (kome još trebaju te egzistencijalističke kerefeke) nego od bijenja, što ukazuje na specifičan, „narodski“ autorov odnos prema jeziku, prijatno rasterećen elitističkog cepidlačenja glede pravopisa i tako to.

Sve jače ophrvan izvesnom antropološkom radoznalošću, obratim pažnju i na potpis cenj. autora. Znate kako to ide na internetu, obično se ispod mentalnih ekskremenata potpisuju razni „čik-da-ti-kažem-kuj-sam“ jadnici, sitni glodari skriveni svojim kretenskim niknejmovima tipa „terminator“, „obeliks“, „đenka“, „rip kirbi“, ili već tako nekako. Ovaj je, megjutoa, potpisan nekako drugačije, tako da barem deluje autentično: Zoran Stevanović-Trofa. E, tu se ja, što bi rekao Basara, „odam istraživačkom novinarstvu“ i ukucam u Google narečene tri slatke reči. I, šta me dočeka? Facebook profil (ili kako se to već kaže u internom žargonu Cukerbergove kompanije, s kojom ne sarađujem ni poslovno ni privatno) građanina s tim imenom i nadimkom, i jednim jedinim hintom o njegovom liku i delu: „Opštinski odbor SNS Rača“. Na drugom pronađenom linku, uputnica glasi: „SNS Serbia“. To je link na kojem fejsbučki Trofa upućuje, reklo bi se sasvim prostosrdačno i bez ikakve ironije, na već znamenitu Mariju Maximu, domaćicu iz Kumodraža koja se proslavila kućnim video spotom o Aleksandru Vučiću („on je Vučić Aleksandaaar, naša snaga i prevashodnooost“…). Ma, viđi vraga su sedam binjišah!

Hajdemo sada polako i redom. Nemam pojma ko je građanin Zoran Stevanović Trofa, i samim tim ne znam kad smo se to on i ja tako gadno posvađali. Ime i prezime su česti, verovatno je na hiljade takvih po Srbiji, ali nadimak je redak, nikada ga ranije nisam čuo. Kako god, sve što se na internetu dade naći ukazuje na jednu te istu ličnost, zadnja pošta Rača Kragujevačka. Tu je i njegov jutjub kanal, članci iz lokalnih novina gde ga se spominje i još ponešto. E sad, znam li ja pouzdano da je narečeni komentar – u kojem ima, bogme, ozbiljnih „elemenata krivičnog dela“ – zaista pisao dotični Zoran Stevanović Trofa, a ne neko ko se virtuelno poslužio njegovim nevirtuelnim identitetom? Ne znam, naravno; na internetu je lažno predstavljanje više nego moguće. Ako to, dakle, nije produkt njegovog mentalnog napora, građanin Trofa može to lako da demantuje, pri čemu, dakako, treba da zna i da je lako ući u trag tim stvarima, koje spadaju u sajber kriminal, tako da bi se eventualno laganje tipa „nisam, majke mi“ takođe lako otkrilo.

ČIJI SI TI, MALI: Drugo zanimljivo pitanje: šta je SNS, u Rači a i šire, Zoranu Stevanoviću Trofi, i šta je Trofa njemu? Je li on član, aktivista, funkcioner SNS? O tome nisam pronašao nikakav konkretan podatak, ali ostaje činjenica da dotični upućuje na SNS Rače kao na svoj, takoreći, temelj (fejsbučkog) identiteta; ljudi obično ne rade takve stvari bez veze. E sad, ako pođemo od za sada dovoljno osnovane radne pretpostavke da je Zoran SNS Trofa od Rače javno ne samo odobrio ono već počinjeno nasilje, nego i preporučio da je jednog visoko profilisanog kritičara aktuelne vlasti i vladajuće (ergo, njegove) stranke bogougodno i nadalje mlatiti gde god se na njega naiđe, onda bi bilo dragoceno čuti od nekoga ovlašćenog kakav je stav Srpske napredne stranke prema interesantnoj hipotezi svog, po svoj prilici, barem aktiviste? Ili on to možda radi u slobodno vreme i za svoj groš, mimo stranke? Moguće, ali odobrava li (ili pak sankcioniše) SNS takve slobodne aktivnosti, to jest, da li je moguće krivično delo u redu ako nije učinjeno zvanično u ime stranke, nego iz ličnog meraka? I ako je to zaista taj Trofa napisao, šta nam o sadašnjoj Srbiji govori činjenica da se on u njoj oseća dovoljno komforno da, dok preti ili upućuje tople preporuke za „bijenje“, ne mora čak ni da se krije iza internetskog nadimka, kako bi inače učinio svaki pošteni sociopata?

Reditelj Kokan Mladenović nedavno je tužen zbog „neodmerenih“ reči u jednom intervjuu; tužba je odbačena, ali već se spremaju nove. Može se raspravljati o tom iskazu, ali je činjenica da nije bio upućen kao konkretna pretnja bilo kojoj ličnosti. Pa ipak, Mladenović je morao da prođe kroz toplog zeca prorežimskih medija i javni prekor od The Premijera lično, a ni pravnom maltretmanu nad njim još nije kraj. Rekoh li već, Kokan je nedavno režirao Mrdušu Donju, predstavu na svaki način vrlo poučnu, mislim da još igra u Somboru. Ne lezi vraže, moje je istraživačko novinarstvo otkrilo još nešto: Zoran Stevanović Trofa u slobodno se vreme bavi glumom, amaterski, od srca. Igra čovek u amaterskom pozorištu u Rači, i to ne bez uspeha: na raznim smotrama pozorišnih amatera po Srbiji umeo je i nagrade da osvaja. Koliko se moglo videti, najzapaženiju rolu odigrao je u… nećete nikada pogoditi… Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja. A igrao je, gle, Matu Bukaricu zvanog Bukara. Da se nije, bog te veselio, malko preuživeo u ulogu? Desi se to i profiju, a gde neće čednom amateru.

Šta god bilo u pitanju, glumac, pa makar i amaterski, to vam je jedan, što bi se socrealistički reklo, „radnik iz kulture“. Naš premijer i predsednik (po svoj prilici) Trofine stranke oduvek je gadljiv na svako nasilje, makar i verbalno, i zato bi on sigurno na ovo rekao ono isto što je rekao povodom Mladenovićevog intervjua: „Sramota je da radnici iz kulture takve reči koriste. Sramota je blaga reč kojom bih to opisao.“

Je li tako da bi rekao? Goribor na to kaže: nije da nije tako, a nije ni da nije.