Bugarska raskrsnica

Kandidat Bugarske socijalističke partije, doskorašnji komandant bugarske avijacije, general-major Rumen Radev (1963) u drugom krugu predsedničkih izbora pobedio je ubedljivo kandidatkinju vladajuće desne partije Građani za evropski razvoj Bugarske (GERB), dosadašnju predsednicu parlamenta, pravnicu Cecku Cačevu (1958).

On će u petogodišnjem mandatu naslediti Rosena Plevnelijeva (1964), inženjera, nekadašnjeg člana Komunističke partije Bugarske, svojevremeno direktora Američke trgovinske komore u Bugarskoj, proevropskog biznismena, čija je firma učestvovala u rekonstrukciji Rajhstaga u Berlinu i hotela Šeraton u Sofiji.

Cačeva je u kampanji, kao i predsednik Plevnelijev, otvoreno iznosila kritike na račun ruskog predsednika Putina i govorila da Bugarsku vidi isključivo kao deo evroatlantskog društva.

Bugarska se dosad dokazivala kao prilježni kandidat i član NATO-a: otvorila je svoj vazdušni prostor za NATO avijaciju tokom bombardovanja SR Jugoslavije 1999; u Burgasu je 2001. osnovana baza SAD za snabdevanje gorivom aviona NATO-a tokom rata u Iraku, u koji je 2003. poslat bugarski kontingent od oko 200 ljudi, a u Avganistan jedinica za hemijsku zaštitu. Oko 70 odsto ispitanika podržava članstvo Bugarske u NATO-u (na osnovu ugovora koji je bugarski parlament ratifikovao 2004, uz tumačenje da članstvo u NATO-u ne ometa razvoj bugarsko-ruske saradnje).

Ove godine Bugarska nije dozvolila prelet preko svoje teritorije ruskim avionima koji prevoze humanitarnu pomoć u Siriju, iznoseći sumnju da se ne zna šta oni prevoze, uprkos ruskim tvrdnjama da to mogu da provere međunarodni posmatrači.

CRVENI GENERAL: Radev tokom kampanje nije negirao važnost učešća Bugarske u evropskim i evroatlantskim integracijama, ali je govorio da je Bugarska mnogo izgubila pretvarajući Rusiju u neprijatelja. Neki ga nazivaju proruskim čovekom, pa čak i „crvenim generalom“. Nakon izbora naglasio je da namerava da vodi izbalansiranu spoljnu politiku, tako da bi Bugarska mogla da ostane aktivan član EU i NATO-a i da poboljša odnose s Putinom. Radev je završio Vojnu vazduhoplovnu školu u Dolnoj Mitropoliji i Vojnu akademiju „Georgi Rakovski“ u Bugarskoj, a školovao se i u SAD. Kao vojni pilot leteo je na ruskim avionima. Tečno govori engleski, nemački i ruski, a kažu da mu je omiljena knjiga Braća Karamazovi Fjodora Dostojevskog.

Direktor ekonomskog programa Centra za izučavanje demokratije iz Sofije Ruslan Stefanov, prorusku poziciju vojnog pilota Radeva objašnjava činjenicom da bugarske oružane snage, posebno vazduhoplovstvo, odranije u značajnom stepenu zavise od ruske vojne tehnike i tehnologije, a i time da su proruska nastrojenja u Bugarskoj jaka, osobito među pristalicama Socijalističke partije, ljudima starijih godišta, koji su veoma „elektoralno aktivni“. Neki od hroničara su primetili da je Radev govorio jedno u krugu svojih birača, a malo drugačije širokoj publici.

Raspoloženje prema Rusiji u Bugarskoj je svakako različito od onoga u Poljskoj, ili Baltičkim zemljama koje pozivaju NATO u konfrontaciju s Rusijom.

Ako se kao predrasuda odbace izreke o poslovičnom verolomstvu bugarske elite u trenucima kada strani na kojoj su preti poraz, značajnu ulogu u taktičnom odnosu prema Moskvi verovatno igra i dublji istorijski kontekst o kome govori i crkva Aleksandra Nevskog u centru Sofije, koja Bugare podseća na to da je ruska vojska doprinela stvaranju moderne bugarske države, na primer, tokom tursko ruskog rata 1877–1878 i u vreme potpisivanja mira u Sanstefanu blizu Istanbula 1878. (bio je na štetu Srbije, što je ispravljeno na Berlinskom kongresu 1878). Izgleda da su neki konkretniji i merljiviji aktuelni faktori uticali na savremeno „bugarsko kolebanje“.

Neposredni povod da Radev u leto 2016. podnese ostavku na položaj vazduhoplovnog komandanta (i da se upusti u predsedničku trku) bila je, navodno, odluka vlade o održavanju bugarskih migova u Poljskoj, umesto u Rusiji gde su proizvedeni, što je proizilazilo iz sporazuma između Poljske i Bugarske o zajedničkoj odbrani, koji je potpisala bugarska desna proevropska vlada partije GERB.

IZMEĐU TRI VATRE: U toku 2016. i desna vlada Bojka Borisova je pre izbora počela da manevriše u trouglu Brisel–Moskva–Vašington i odustala od izgradnje zajedničke flote Bugarske, Rumunije i Turske, koju je NATO (uz podršku Ukrajine, Rumunije i Turske u jeku krimske krize) počeo da gura kako bi zaobišao ograničenja ugovora iz Montrea 1936, prema kome flote koje ne pripadaju crnomorskim zemljama ograničen broj svojih brodova na Crnom moru mogu da drže u ograničenom vremenskom periodu od 21 dan.

Prema nekim analizama Borisov se iz ovog pomorskog ugovora povukao ne toliko zbog pritiska Rusije, koji nije bio efikasan kada su Bugari odustajali od gasovoda „Južni tok“, već zbog bojazni od nepredvidljivosti Turske, koja ima moćniju mornaricu od Bugarske i faktički bi komandovala zajedničkom flotom, pa bi mogla dovesti Bugarsku u prvu liniju konfrontacije s Rusijom.

Nakon što su ruski predsednik Putin i turski predsednik Erdogan potpisali sporazum o izgradnji gasovoda „Turski tok“, Borisov je slao poruke da je Bugarska opet spremna da nastavi izgradnju „Južnog toka“ i da u Varni, gde je taj gasovod trebalo da izađe na obalu, gradi gasno čvorište za transfer gasa iz Rusije iz Kaspijskog regiona i iz Irana, za šta je navodno dobila obećanje briselske podrške. Putin je na to više nego hladno izjavio da gasovod u Bugarskoj, ma kako se zvao, Rusi možda mogu graditi samo ako dobiju veoma čvrste garancije od Brisela. Od gasovoda „Južni tok“ Bugarska se povukla zbog pritiska Amerikanaca (u Sofiji je bio republikanski rusofobni senator Mekejn) i Brisela. (Srbija je „ubijanjem“ ovog projekta lišena nade da će imati prihode od transfera i sigurno snabdevanje gasom.)

So na ranu je dodata i presudom Međunarodnog arbitražnog suda po kojoj Bugarska treba da isplati Rusiji pola milijarde dolara zbog obustavljanja izgradnje atomske elektrane „Belena“. Prema ruskim računicama, ta dva projekta trebalo je Bugarskoj da donesu oko četiri milijarde dolara prihoda. Sankcije su smanjile broj ruskih turista u Bugarskoj. Izgleda da su ih manje uvažavali nego u vreme Brežnevljeve doktrine „ograničenog suvereniteta“. Na pitanja o nadoknadi štete za prekid „Južnog toka“ iz Brisela su preko komesarke Mogerini odgovarali frazama o evropskom jedinstvu.

OSTAVKA BORISOVA: Radev u izjavi posle izbora kaže da će kucati na ista vrata: „Ja ću biti aktivan u politici za ukidanje sankcija protiv Rusije. Već su mnoge zemlje pozvale na to.“ On smatra da je bugarski premijer Bojko Borisov uplašen i isuviše poslušan: „Dugo je premijer, ali svojim nedavnim akcijama je pokazao nedostatak državničkog razmišljanja.“

Borisov, karatista, policijski general-lajtant i biznismen, čija je firma svojevremeno štitila i komunističkog lidera Todora Živkova i bivšeg bugarskog cara Simeona Sakskoburg-gotskog, koga su Bugari bili izabrali za premijera (2001-2005), bio je zapadni favorit, uprkos sumnjičenju za veze s kriminalom. Vodio je vladu u dva mandata: 2009–2013. i od 2014. sve do podnošenja ostavke nakon poraza njegove kandidatkinje Cačeve. Njegov GERB u bugarskoj skupštini ima 84 poslanika. Socijalistička partija, koja ima 38 poslanika, saopštava da neće učestvovati u tehničkoj vladi i da će se boriti za korektnije izborne uslove na vanrednim izborima.

Uobičajena histerija u političkom establišmentu vladajućih desnih partija u EU, koja se javlja kada pobede neke leve snage za koje se posumnja da neće dovoljno sarađivati, kao Siriza u Grčkoj, sada je kombinovana sa vladajućom rusofobijom i neizvesnošću oko toga šta će doneti izbor novog američkog predsednika.

Radio Svoboda, bugarska verzija američkog Radija Slobodna Evropa, Radeva tako naziva „bugarskim mini-Trampom“. Agencija AFP ide dalje i kaže kako će nekada komunistička Bugarska, koja odavno hoda po žici između Moskve i Brisela, krenuti prema ruskoj orbiti, što je trend viđen širom istočne i centralne Evrope, u okviru rastućeg evroskepticizma. Neki od hroničara u tom kontekstu kao potencijalnu pukotinu među novopridošlim članicama na istočnom krilu NATO-a pominju i Viktora Orbana u Mađarskoj (koja je imala traumatičnije iskustvo sa Sovjetima nego Bugarska). AFP konstatuje da je i „obližnja“ Moldavija spremna da izabere proruskog predsednika.

Ruski mediji su blagonaklono javljali o pobedi Radeva, ali čekajući rasplet u Bugarskoj ni pare ni oživljavanje „ubijenih projekata“ nisu pominjali. Rusi su, čini se, veće interesovanje pokazali za izbore u Moldaviji i za pobedu socijaliste Igora Dodona, koji se zalaže za tešnje veze s Rusijom i zastupa ideju o rešavanju problema Pridnjestrovlja federalizacijom Moldavije, što znači da ruski mirotvorci ostanu u Moldaviji, a što ne žele pristalice konkurentske kandidatkinje Maje Sandu, službenice Svetske banke, koja teži ujedinjavanju s Rumunijom, čije državljanstvo ima, ali ni SAD. „Njujork tajms“ je, na primer, Dodonovo vođstvo opisao kao „udarac zapadnim naporima da izvuku bivše sovjetske zemlje iz moskovske orbite“.