Srpska vlada je daleko od realizacije svojih izvornih obećanja; ona nije našla rešenje teške zagonetke aktuelne svetske krize, ali jedno je uspela – izbegla je slom, paniku, masovnija bankrotstva
U jednom salunu u Teksasu, to je valjda istorijska činjenica, jednom je stajao natpis: „Ne pucajte u klaviristu, on se trudi koliko može!“ Tako nešto je u nedelju 5. jula izjavio srpski premijer Cvetković, medijski obeleživši godišnjicu svoje vlade, dva dana pre roka, kako bi bar u nečemu primenio staru uspešnu formulu svog koalicionog partnera Milutina Mrkonjića, sada ministra za infrastrukturu, nekad direktora CIP-a i šefa Direkcije za obnovu zemlje 1999.
Na samu godišnjicu 7. jula na Koridoru 10 prema Makedoniji premijer je po istom receptu u prisustvu mnogo ministara, sa portfeljom i bez njega, pustio u saobraćaj novu deonicu autoputa od Preševa do Levosoja, dužine 21,5 kilometara, koja je više od tri puta kraća od nekad više puta, na parče, otvarane deonice Horgoš–Feketić (oko 70 km). Kaže se da se na tom opipljivom rezultatu od milion tona prevrnute zemlje i kamena neće stati, već da odmah kreće deonica za Donji Neredovac. (U prekopavanju možda nađu, bože me oprosti, i Dražu.)
VEČITI KANDIDAT: Pre godinu dana u pristupnom ekspozeu 7. jula 2008. Cvetković je naglasio da su ciljevi njegove vlade da Srbija bude kandidat za članstvo u EU, krajem 2008. ili početkom 2009; da dinamično raste privredna aktivnost, zaposlenost i standard građana Srbije; a ona da ostvari ravnomerniji regionalni razvoj, da poveća BDP od sedam odsto godišnje, odnosno 30 odsto u četvorogodišnjem mandatu vlade; da se otvori 200.000 novih radnih mesta; da se nezaposlenost smanji sa 18,1 na 11,9 odsto; da se zamašno investira u sektorima automobilske industrije, elektronike, informacionih tehnologija i telekomunikacija; da se unapredi stanje u agraru; da se završi izgradnja autoputa i modernizacija železnice na Koridoru 10; da počne izgradnja autoputa za južni Jadran; da počne izgradnja gasovoda Južni tok – rečju, da se izgradi prosperitetna i konkurentna privreda, koje će se ravnopravno takmičiti na svetskom tržištu, a u nekim sektorima da bude i lider…
Što kaže Živka Nušićeva: „Piši Vaso!“ – da se poboljšaju uslovi života i rada svih građana, a pogotovo najugroženijih kategorija stanovništva, da budu veće mogućnosti za zapošljavanje i rešavanje stambenih pitanja mladih, kao brana njihovom odlasku u inostranstvo; da se penzije usklade sa rastom zarada; da se eliminišu nepotrebna radna mesta u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi; da se nastavi beskompromisna i neselektivna borba protiv svih oblika kriminala i korupcije.
Od svih grešaka koje se mogu pripisati ovoj vladi, ta je najveća – preterana obećanja, na koja sada vladu podseća opozicija, koja traži vladinu ostavku (DSS, NS, SNS, SRS).
MALI I VELIKI: Vlada Mirka Cvetkovića bila je jedno vreme zanimljiva po tome što su se, osam godina nakon pada režima Slobodana Miloševića, u nju uključili socijalisti i što su DS i SPS potpisali Deklaraciju o političkom pomirenju. Socijalisti se u toj vladi drže fer, kao što su se držali fer i kad su davali podršku Koštuničinoj vladi iz 2004.
Glavna dilema u vreme formiranja sadašnje vlade bila je u tome da li će socijalisti „prelomiti“ tako da uđu u vladu s Koštunicom i radikalima ili s demokratama i Dinkićem. Da parafraziramo klasika koga tu i tamo opet pominju, tada je „bauk kružio Srbijom, bauk radikala“, u izvesnim uticajnim krugovima postojala je bojazan da će radikali tako doći na vlast u Srbiji i da će pomeriti istorijsko klatno skroz udesno. U međuvremenu, političke okolnosti su se promenile. Tomislav Nikolić (tada radikal, sada naprednjak) video je Olija Rena, a i demokrate, zamorene nepouzdanošću, sitničarenjem i cenom malih partnera dale su nekoliko jasnih nagoveštaja, ne i jasnih izjava, da žele da urede političku scenu tako da na njoj ostanu samo veliki igrači, a i da bi tada mogli da vide Nikolićeve naprednjake kao koalicione partnere u nekoj budućoj vladajućoj koaliciji.
O tome je počelo da se priča, kada su se radikali pocepali uz žučnu svađu, koja se odvijala u skupštini, pa su mediji nekoliko meseci ostavili vladu na miru, a napadali i satanizovali parlament, što se radi valjda samo u Srbiji. To je vladu oslobodilo javnog pritiska i dalo joj drugi alibi.
ALIBI: Prvi njen alibi je svetska ekonomska kriza, čije približavanje vlada prilikom formiranja u pijanstvu svečanog početka nije uočila. Više od toga, neki od ministara nastavili su u istom tonu i govorili prvo da će Srbiju zaobići svetska ekonomska kriza, a zatim i da će kriza možda predstavljati razvojnu šansu za Srbiju (Dinkić). I sam predsednik Tadić je izvesno vreme ponavljao tu molitvu. („U ovakvoj svetskoj finansijskoj krizi i mogućoj recesiji, nalazi se šansa za Srbiju, za ubrzani razvoj.“)
Profesor Ljubomir Madžar u prilogu za zbornik „Kriza i globalizacija“ (pominjemo ga u tekstu „Srbija u raljama krize: Jedna, u nizu havarija, „Vreme“ 961) smatra da ta priča o krizi kao šansi ne bi trebalo nikoga da sablazni jer je u ljudskoj prirodi da pojave percipiraju i registruju tek kad dostignu izvestan intenzitet i nivo; življenje sa krizom i življenje krize svojevrstan je proces učenja – i zahteva vreme.“
Nevolja je u tome što „širenje optimizma“, jačanje motivacije porukama o krizi kao šansi pogoduje jednoj trajnijoj lošoj crti nacionalnog karaktera – sklonosti ka samozavaravanju. Kad su SRJ 1992. u doba vladavine Slobodana Miloševića, uvedene sankcije, tadašnja vlada Radomana Božovića je predviđala ukidanje sankcija u roku od tri meseca, a i tada se o krizi govorilo kao o razvojnoj šansi.
Ekonomska kriza nije, kako su neki ministri verovali, zaobišla Srbiju. Država se bori sa hroničnim nedostatkom novca. Vlada je daleko od realizacije proklamovanog. Ona nije našla rešenje teške zagonetke aktuelne svetske krize, ali jedno je uspela – izbegla je slom, paniku, masovnija bankrotstva. Bankarski sistem je ostao na nogama – mada „dere kožu“:
Premijer Cvetković je na to upozorio na konferenciji UN-a o svetskoj ekonomskoj krizi, 24. juna: „Vlada Srbije je početkom 2009. godine intervenisala subvencijama na kamatne stope i time povratila likvidnost realnog sektora. Istovremeno, moj Kabinet je uradio uporednu analizu kamatnih stopa koje strane banke odobravaju u Srbiji i u svojim matičnim zemljama. Ta analiza je pokazala da su marže Srbiji i do sedam puta više nego u matičnim zemljama banaka, što ni na koji način nije srazmerno sa stepenom rizika kreditiranja srpske privrede. Posledica ove prakse, koja je, verujem, zastupljena i u drugim zemljama u razvoju, jeste smanjena konkurentnost domaće privrede na svetskom tržištu i konsekventno pad privredne aktivnosti upravo u onim zemljama koje treba da budu nosioci globalnog privrednog rasta…“
Snežana Grk, naučna savetnica Centra za sociološka istraživanja Instituta društvenih nauka, na osnovu istraživanja „Srbija i Evropa – ekonomske analize i prognoze“ konstatuje da je Srbija već krajem 2008. godine ušla u recesiju, a kriza koja je zahvatila realni sektor još mnogo ranije – industrijska proizvodnja u Srbiji se smanjuje po veoma visokoj stopi od 20 odsto na godišnjem nivou.
„Potpuno su bila nerealna očekivanja vlade Srbije da recesija neće u velikoj meri pogoditi zemlju… Uz konstataciju da je srpska privreda u zabrinjavajućim teškoćama, ona upozorava na posledice politike kursa i nedosledne liberalizacije i na događaje koji imaju direktne efekte na rast rizika zemlje i koji će imati povratno dejstvo i na investicije, niže budžetske prihode, veće transfere za socijalna davanja, manji privredni rast, manjak sredstava od privatizacije…
Premijer Cvetković sada naglašava da je nagli pad privredne aktivnost vidljiv do marta 2009. sada zaustavljen, pa prognozira da će pad bruto domaćeg proizvoda do kraja godine iznositi oko tri odsto i da se neće ostvariti negativna predviđanja o njegovom padu od pet do sedam odsto. Kaže da ima pozitivnih signala, ali da to ne znači da smo izašli iz krize i da će oporavak, kad krene, trajati nekoliko godina. Nagoveštava i mogućnost rebalansa budžeta, što će biti jedna od tema razgovora sa Misijom MMF-a, krajem avgusta, kada će Srbija zatražiti povećanje deficita budžeta sa prvobitno dogovorenih tri odsto BDP-a na 4,5 do pet odsto.
Pregovori s MMF-om verovatno neće biti laki, jer će MMF, kao i ovdašnji liberali ponavljati mantru da treba smanjiti potrošnju, javnu i ličnu (plate, penzije). Premijer Cvetković pak iznosi suprotno gledište: Srbija, budući da se nalazi u periodu recesije, treba da poveća potrošnju, da bi ona pokrenula tražnju, a zatim i proizvodnju, što će pozitivno uticati na rast BDP-a…
Kako?
U svetu su novine pune velikih eseja o krizi, kraju kazino kapitalizma itd.
U domaćoj javnosti kriza nema prođu. Očito je da je umrtvljen i kreativni potencijal za njeno prevazilaženje. Ponavljanje mantri za spas svih živih bića pomoću kresanja javnih rashoda i duge ruke tržišta – i to je sve. Možda je i to doprinelo da vlada ne odluči da na godišnjicu mandata razmotri da li da menja kurs. Sudeći po premijerovim rečima, ona to ne namerava.
KOD SUSEDA NEKA GUŽVA: Srpska vlada u okruženju nema od koga da prepisuje, jer globalna kriza je veoma oštro pogodila Istočnu Evropu i uzdrmala mnoge vlade. Zemlje koje su više od drugih profitirale od globalizacije i bile ranije zvezde postkomunističkog kapitalizma, sada su pred kolapsom, kao i njihove monete. Estonija, Letonija, Litvanija, koje su ranije ostvarivale rast BDP-a između sedam i deset procenta, morale su da priznaju da tonu. U Ukrajini pad BDP-a iznosi 20 procenata. One grozničavo traže zajmove.
Mađarska je prošla kroz političku krizu i zadužila se od MMF-a i Svetske banke; Rumunija takođe; u Bugarskoj, gde je deficit oko 15 odsto BDP-a, došlo je do izborne smene vlasti; u Hrvatskoj je premijer iznenada podneo ostavku.
U Bugarskoj, Litvaniji i Letoniji, besni građani su gađali vladine zgrade jajima, kamenjem, a kada je vreme dozvoljavalo i ledenicama. Protesti u Srbiji su sporadični i uglavnom očajnički: dva slučaja sečenja sopstvenih prstiju, blokada pruge u Lapovu itd. Zbog toga što stanovništvo Srbije praktično već dve decenije živi u krizi i naviklo je da trpi, vlada nije izložena nekom žešćem socijalnom pritisku. To je dobro za vladu, možda je dobro i za Srbiju zbog smanjenja rizika od nereda, ali je dugoročno loše za celo društvo zato što takvo stanje trpljenja proizvodi kolektivnu tupost, trajniju neosetljivost na krizu.
A možda i nismo baš sasvim kreativno zaribali. Jedan izveštaj kaže kako se na nekim radio-stanicama u Mađarskoj može čuti i srpska hit pesma Buđav ‘lebac.
Ide ovako:
„Čik pogodi šta imam za večeru?
Buđav ‘lebac, buđav ‘lebac,
njam–njam–njam–njam… (dva puta)
Ajme mene joj, ajme mene joj, buđav ‘lebac… (dva puta)
Džemujem ja stalno,
ali ne, nemam džema da na ‘lebac mažem njega,
njam–njam–njam–njam… (dva puta)
Još da imam malo alevu i loj,
da na ‘leba mećem svega… (dva puta)
Džaba meni, dža, džaba kad je slan,
buđav ‘lebac, buđav ‘lebac,
njam–njam–njam–njam… (dva puta)
Ajme mene joj, ajme mene joj,
buđav ‘lebac, buđav ‘lebac… (dva puta)
A kod komšije, uvek pun frižider s ‘leba,
mortadela i nutela… (dva puta)“
Kažu, prepevaće je na mađarski jezik.
Možda je ta pesma naš izvozni proizvod!
U to ime, popularnom narodnom pesmom Buđav ‘lebac, čestitamo prvi rođendan srpskoj vladi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
