Budite mirni!

Specijalno iz Haga

Glavni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte pokušala je prošlog ponedeljka uveče da se prvi (najverovatnije i poslednji) put približi svom „glavnom plenu“, bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću. Po završetku trećeg, do sada najdužeg Miloševićevog pojavljivanja pred Tribunalom, ispunjenog uglavnom višečasovnim čitanjem i potvrđivanjem optužnica koje ga povezuju sa zločinima počinjenim tokom ratnih zbivanja na Kosovu i u Hrvatskoj, Karla del Ponte iznenada je u sudnici prišla najpoznatijem haškom zatočeniku.

Režiseri i tehničari zaduženi za obezbeđivanje internog TV prenosa zaboravili su da odmah isključe kamere u novinarskoj sali tako da je preko monitora sasvim lepo moglo da se vidi kako glavna haška tužiteljica priča nešto Slobodanu Miloševiću i kako on gleda negde preko njene glave, s izrazom lica u kome se mešaju navodna nezainteresovanost, prezir i ponešto od onog njegovog – „nisam dobro čuo“. Scena je ubrzo nestala sa interne tribunalske televizije. Miloševićevi beogradski advokati koji su se iste večeri čuli s njim tvrde kako je gospođa Del Ponte najljubaznije ponudila njihovom klijentu da joj lično ispriča i poveri sve ono što mu je prethodno sudija Ričard Mej uskratio isključivanjem mikrofona.

Već sutradan, na novoj statusnoj konferenciji Slobodan Milošević je nastavio da prezire svoje haške tužitelje, čak i sa nešto više strasti nego ranije. Za optužnice koje je sročila i potpisala Karla del Ponte rekao je da priliče intelektualnom nivou deteta od sedam godina. Zatim je svojim rečima dodao još malo otrova i napomenuo da je mislio na „retardirano“ sedmogodišnje dete. Pre toga tražio je od sudije Meja da „diskvalifikuje“ gospođu Del Ponte kao tužioca pre svega zbog njene pristrasnosti, koja po Miloševiću prevazilazi i pristrasnost portparola NATO-a. Želja da na ovakav način još jednom saopšti da Haški sud smatra najobičnijim instrumentom NATO-a i „ruglom od suda“, povukla je, izgleda, bivšeg predsednika SRJ suviše snažno tako da se u njegovom trećem pojavljivanju u sudnici prvi put pojavila i jedna logička pukotina – tražio je „diskvalifikaciju“ Karle del Ponte od Suda koji inače ne priznaje.

SUĐENJE U FEBRUARU: Za mnoge haške izveštače ovoga puta glavna vest nije bila nova „razmena vatre“ između optuženog s jedne i sudije s druge strane (sudija Mej je češće nego do sada pozivao Miloševića da „bude miran“ i prestane da govori), već to da bi suđenje Slobodanu Miloševiću, često označavano i kao „proces stoleća“, moglo da počne 12. februara sledeće godine. Sudsko veće je za taj dan zapravo zakazalo početak suđenja (sva pojavljivanja do sada bila su samo pripremna i proceduralna) iako je svima u sudnici, uključujući i sudiju Meja, bilo jasno da obmanjuju sami sebe i da je taj termin gotovo nemoguće ispoštovati. Karla del Ponte nagovestila je da bi joj za suđenje po kosovskoj optužnici trebalo, na primer, 170 dana da sasluša oko 230 svedoka, da bi joj slično vreme bilo potrebno da ispita sličan broj svedoka po hrvatskoj optužnici i da će narednih dana kompletirati optužnicu protiv Miloševića za njegovu umešanost u rat u BiH. Sve to sugeriše zaključak da bi samo tužilaštvu, koje namerava da sve tri optužnice slije u jedan sudski proces, bilo potrebno najmanje 500 dana da pred Sudom dokaže Miloševićevu krivicu. Isto toliko vremena obično stoji na raspolaganju i odbrani iz čega sledi da bi „suđenje stoleća“ moglo da potraje bar nekoliko godina. Ovoj računici trebalo bi svakako dodati i tone papira, raznih dokumenata, mapa, video zapisa, dijapozitiva ili izveštaja forenzičara koje tužilaštvo priprema za ovo suđenje.

Mnogi, ipak, veruju da bi na proces Miloševiću moglo možda da se popričeka bar još godinu, dve. Karla del Ponte doduše tvrdi kako je spremna da koliko sutra počne „kosovski deo“ ovog suđenja, a prošle nedelje obećala je sudiji Meju da neće više modifikovati i proširivati već postojeće optužnice, već će samo dovršiti pisanje one bosanske. Po njenom mišljenju, početak suđenja 12. februara doveo bi bivšeg predsednika SRJ u „privilegovanu poziciju“, pogotovo ako se zna da neki od haških pritvorenika neuporedivo duže čekaju na početak suđenja, tako da „žurba“ sa Miloševićem koji je u pritvoru „tek“ četiri meseca ne bi bila „fer“ prema drugima. (Bivši predsednik parlamenta RS Momčilo Krajišnik čeka na suđenje gotovo dve pune godine i još je neizvesno koliko će ovo čekanje potrajati).

Oko Suda je mnogo onih koji smatraju da posredi nije stvarna zabrinutost da Milošević u Hagu ne ispadne nekako „privilegovan“, već pre to što se gospođi Del Ponte ne žuri previše. Beogradski advokat Branislav Tapušković, jedan od „prijatelja suda“ koji su se početkom nedelje prvi put pojavili u sudnici, primetio je kako ima veoma malo logike u činjenici da je upravo uobličena kosovska optužnica za događaje iz 1999. godine, a da tužilaštvo tek završava posao i skupljanje dokaza za ono što se zbilo pre desetak godina u Hrvatskoj i Bosni. Tapuškoviću su zasmetale i česte promene optužnica za koje kaže da su „uopštene i nedorečene“, što po njemu ne može biti garancija brzog i fer suđenja.

Zadržavši staru cekaovsku naviku da brzo reaguje na sve što je sa nekog mikrofona upućeno njemu, Milošević je i ovog puta, iako prividno nezainteresovan za zbivanja u sudnici, pokušao da poentira – kada je drugog dana najzad došao do mikrofona, pozvao je sudiju da se ne zamajava silnim optužnicama i svedocima i da ne gubi vreme. Tražio je da mu odmah pročita „unapred pripremljenu presudu“, potpisanu i smišljenu od onih koji su pre dve godine bombardovali SRJ, a Sudu naložili da ga osudi jer je branio svoju zemlju. Prošlonedeljno pojavljivanje Slobodana Miloševića u haškoj sudnici još jednom je pokazalo i da se suprotstavljene strane podjednako teško prilagođavaju situaciji u kojoj su se našle. Haški sud i dalje pokazuje znake neprilagođenosti i zbunjenosti (u ponečemu čak i invalidnosti) kada pred Sobom ima pojedinca koji odbija da se brani na način koji su do sada koristili svi pre njega. I to pojedinca koji ne samo da odbija da prizna taj Sud već koristi svaku priliku da ukaže na njegovu teško porecivu političku pozadinu. Određenih problema sa „prilagođavanjem“ ima svakako i sam Milošević koji je suviše dugo bio naviknut da govori isključivo pred kordonom svojih istomišljenika (nikako pred omanjim kordonom čuvara) i nekim ko bi mogao da mu uskrati pravo da koristi mikrofon. Od starih navika Milošević je za sada uspeo da sačuva sposobnost da uvek ima pravo na završnu reč. U poslednja dva pojavljivanja pred Sudom uglavnom je uspeo da kaže sve ono što je želeo pre nego što bi sudija Mej saopštio da je predstava za taj dan završena. A ta glavna haška predstava ima sada već sasvim jasno profilisane likove i glumce koji će narednih godina igrati u ovom teatru.

PRIJATELJI SUDA: Za sada najmanje razumljiva i ubedljiva uloga pripala je tzv. prijateljima suda, trojici advokata Mihailu Vladimirofu, Stivenu Keju i Branislavu Tapuškoviću. Njihova uloga određena je statutom Haškog tribunala ali i činjenicom da Slobodan Milošević, odbijajući da prizna legitimnost Suda, odbija ujedno da se kreće po do sada utabanim sudskim stazama i koristi pomoć advokata. Trojica „amikusa“ su praktično neka vrsta „advokata bez klijenta“. Teoretski oni oni ne zastupaju optuženog jer njihova funkcija u Sudu ne proizilazi iz njegovih potreba i zvanično su nezavisni u svakom pogledu.

Gotovo do dana prvog pojavljivanja trojice „prijatelja suda“, u Tribunalu je vladala nedoumica gde će oni sedeti u sudnici i da li će uopšte nositi „toge“. Njihova želja je bila da sede negde između sudije i optuženog čime bi navodno i simbolično pokazali da nisu na strani tužilaštva. Na kraju im je pronađeno mesto na kome u haškim sudnicima obično sede svedoci. Od samog početka Slobodan Milošević ih je, međutim, gledao pomalo prezrivo očigledno smatrajući da su ta trojica advokata, uvedena u igru da pokvare njegovu strategiju preziranja Suda i odluku da u Hagu nastupi sam protiv svih. Po njegovom viđenju stvari, oni su prijatelji Suda koga on ne priznaje, što automatski znači da ne mogu biti njegovi prijatelji. Pojavu „amikusa“ u sudnici Milošević je zato nazvao i posebnim „haškim fer-plejom“, aludirajući da oni ne stoje na njegovoj strani i praktično im poručio nešto nalik na ono – „nemoj više da me braniš“.

Nekoliko dana uoči prošlonedeljnog Miloševićevog pojavljivanja u sudnici „amikusi“ su Tribunalu poslali podnesak u kome su doveli u pitanje mnogo toga – od legalnosti osnivanja samog Suda, nepristrasnosti rada tužilaštva, pa do nelegalnosti dovođenja bivšeg predsednika SRJ u Hag. Pred sudijom Mejom i Karlom del Ponte nisu, međutim, s previše entuzijazma branili ove svoje stavove iz podneska ili bar nisu uvek upotrebljavali najjače argumente da bi potkrepili neke od svojih tvrdnji. Sudsko veće je već sutradan odbilo sve njihove tvrdnje i obećalo da će o tome izdati pismeno saopštenje, a neki od amikusa su kasnije nagoveštavali da će njihova uloga u Sudu izgledati sasvim drugačije kada se sa preliminarne faze suđenja pređe na onu pravu. Nejasnoće oko “ amikusa“ primećene su i kod Karle del Ponte koja ih je u jednom trenutku pogrešno (i verovatno nesvesno) nazvala „Miloševićevim braniocima“, baš kao i izveštač „Vašington posta“ u svom izveštaju sa suđenja. Bez obzira na motive „amikusa“, gledano sa strane, izgleda da su scenaristi haškog suđenja njihovim uvođenjem u igru dobili priliku da sugerišu javnosti kako Milošević na ovom suđenju neće biti tako sam i nezaštićen.

SUDIJA: Ričard Mej, koji je pre mnogo godina neuspešno pokušao da unutar iste stranke izazove Margaret Tačer na politički dvoboj (mnogo pre nego što je ona postala „gvozdena Megi“), sasvim sigurno spada u haške sudije sa ubedljivo najvišim rejtingom. Čak i oni koji priznaju kako u fudbalskom meču između Francuske i Engleske, na primer, nije za očekivati da sudija bude Francuz ne smatraju da je previše problematično što će ovaj Englez presuđivati u procesu u kome će se često pominjati i englesko učešće u bombardovanju Srbije 1999. godine. Mnogi smatraju da je on u Tribunalu i jedini sudija koji je kadar da se nosi sa tako komplikovanim slučajem kao što je Miloševićev. Sudija Mej nije, naravno, previše srećan što Milošević odbija da prizna Sud niti previše uživa što u svakom trenutku kada se bivši predsednik SRJ primakne mikrofonu mora da stavi prst na prekidač da bi isključio ton jer uvek ponešto može da mu promakne. Prošlog utorka Mej je, slučajno ili ne, propustio priliku da pritisne prekidač kada je optuženi tužioca poredio sa sedmogodišnjim detetom ometenim u razvoju, ali je reagovao nekoliko sekundi kasnije kada je Milošević stigao do Bin Ladena i pokušao da ukaže na njegove veze sa bivšom američkom administracijom i OVK-om.

TUŽILAC: Upućeni u rad tužilaštva tvrde da tim Karle del Ponte koji radi na ovom slučaju ima oko sedamdeset članova, što nikako nije garancija da će suđenje Miloševiću zaista početi u februaru iduće godine jer mnogo toga očito još nije spremno za „proces stoleća“. U pravničkim krugovima van Tribunala glavna tužiteljica ne uživa ni približno tako visok rejting kao sudija Mej, ali tužioci po pravilu i nisu previše omiljene osobe čak i kada svoj posao obavljaju sa neuporedivo više stila, manje političkih prizvuka, materijalnih grešaka i pogrešnih izjava nego što to čini Karla del Ponte.

Dve do sada zaokružene optužnice protiv Miloševića liče inače na beskrajnu listu zločina koji su se dogodili na Kosovu i u Hrvatskoj i u njima je registrovano mnogo toga što spada u najužasnije epizode i posledice ovih ratova – žrtve, razaranja, nestajanje čitavih porodica, etnička čišćenja, zlostavljanja nevinih civila… Obe optužnice nisu previše impresivne kada se govori o razlozima izbijanja ovih sukoba i taj deo uvoda u tragediju na ovim prostorima prilično je pojednostavljen ili gurnut pod tepih. Iz one kosovske optužnice ispada da je OVK bio gotovo marginalna grupa oslobodilaca bez ikakvih veza sa zapadnim vladama i sponzorima, dok se o upletenosti NATO-a u sukob na Kosovu govori na način primereniji nekoj briselskoj kancelariji nego Haškom sudu koji bi trebalo da sagleda punu istinu o svim počinjenim zločinima. Ubedljivosti tog dela optužnice ne doprinosi previše ni sumnjiv podatak da je do juna 1999. sa Kosova proterano 800.000 ljudi, odnosno „trećina albanske populacije“ u ovoj pokrajini. U onoj hrvatskoj optužnici zaboravljeno je da je i pokojni Franjo Tuđman svojevremeno priznao kako je Hrvatska morala da počne rat jer je to bio jedini način da se ostvari san o nezavisnoj državi, na šta je i Milošević u jednom trenutku pokušao da podseti, ali ga je sudija Mej prekinuo.

OPTUŽENI: Otkako je stigao u zatvor u Ševeningenu, Milošević se očigledno učvrstio u uverenju da iz zatvora najverovatnije nikada neće izaći i da je Haški sud napravljen da bi „upravo njemu sudio jednog dana“. Iz takvog njegovog uverenja sledilo je i ukopavanje u stav da se takav Sud ne sme priznati, što su mnogi u startu ocenili kao krajnje arogantnu, inadžijsku i „tipično miloševićevsku“, nepromišljenu strategiju koja ga je u krajnjoj liniji i dovela do suda u kome se sudi ljudima osumnjičenim za ratne zločine. Zvaničnici Suda i dalje uporno ponavljaju kako bi za Miloševića bilo bolje da odabere svoje branioce i pođe putem kojim su do sada krenuli svi optuženi. Istovremeno, od njegovog prvog pojavljivanju u sudnici prilično je porastao i broj onih koji smatraju da je Milošević u svojoj nameri da što više atakuje na kredibilitet Suda odabrao možda i najbolju strategiju. Većina optuženih do sada je čekala po dve-tri godine da pred Sudom kaže ponešto u svoju korist jer tako nešto predviđa uobičajena sudska procedura. Milošević je od samog početka dobio priliku da se brani tako što napada Sud i što, i pored čestih isključivanja mikrofona, uvek stigne da održi i po koji politički govor. U normalnoj proceduri nikada, na primer, ne bi bio u prilici da prozbori ponešto o Bin Ladenu kao što je to učinio prošlog utorka.

Tog dana Milošević je sebi pripisao i ulogu čoveka koji u haškom zatvoru boravi sa posebnom misijom – da se bori protiv Haškog suda kao instrumenta velikih sila. I to do konačne pobede. Onima koji brinu da se u zatvoru ne ubije izazovno je poručio da ne očekuju tako nešto jer ne želi da svojoj deci ostavi beleg samoubice, a Sud ostavi bez nekoga ko će mu zadavati brige.

Od svih haških glumaca, Milošević i sudija Mej za sada najubedljivije igraju uloge koje su sebi odredili. Mej neprekidno poručuje Miloševiću da „bude miran“, tonom i glasom koji se utišavaju ili ućutkuju mlađi od sebe. Milošević opet, svakom novom rečenicom poručuje onima koji i dalje računaju na njega da „budu mirni“ i sačekaju njegovu završnu reč.