Briselska runda

Druga runda direktnih pregovora Beograda i Prištine 14. oktobra u Briselu donela je samo jedan vidljiv rezultat, a to je da će se sledeća runda održati u Beču 22. oktobra. Možda, ipak, ne samo to. Trojka (Išinger, Harčenko, Vizner) mogla bi do 22. da sastavi predlog tema za razgovor („radni papir“) po principu najmanjeg zajedničkog imenitelja i da testira da li na nekom nivou može doći do sporazuma.

Što se tiče unutrašnjeg uređenja i organizacije KiM, tu možda ipak može biti i zajedničkih elemenata u onome što je predložio Ahtisari i onome što kao međunarodno garantovanu autonomiju predlaže Beograd, dok što se statusa tiče zajedničkih elemenata nema.

U novembru su predviđena tri nova sastanka pregovarača, a poslednji sastanak u novembru mogao bi trajati i nekoliko dana. Ministar za KiM Samardžić ne veruje da će taj sastanak imati formu međunarodne konferencije, poput one u Dejtonu, a u jednom demantiju tvrdi da je vest AFP-a o tome proizvoljna i netačna. Premijer Koštunica je pre te briselske runde, u četvrtak 11. odbacio mogućnost rešavanja pitanja Kosova na eventualnoj međunarodnoj konferenciji van odobrenja Saveta bezbednosti. U nekim međunarodnim krugovima i zapadnim medijima konferencija je pominjana kao jedna od mogućnosti, ako pregovori Beograda i Prištine do 10. decembra ne daju rezultat.

Na pregovore u Briselu 14. oktobra Beograd je poslao ministarsku delegaciju koja je još jednom obrazložila srpski predlog o suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije sa međunarodnim garancijama statusa kosovskih Albanaca kao najpovlašćenije nacionalne manjine.

Sa Kosova je na te pregovore otišao sam politički vrh, što se u Beogradu tumačilo i kao znak da će kosovska delegacija ponovo pokušati da pokrene razgovor o regulisanju odnosa dve nezavisne države, na šta Beograd ne pristaje pod obrazloženjem da Kosovo nije država pa se i ne može pregovarati o nečem što ne postoji. S kosovske strane se ponavlja (Sejdiju) da je nezavisnost Kosova gotova stvar.

Napretka u pregovorima očito nije bilo, mada posrednici, pa i srpski pregovarači, daju značaj tome što su dve strane postavljale jedna drugoj pitanja i odgovarale na njih, pa i tome što je razgovor trajao sat duže nego što je najavljeno. Visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Solana obavestio je u ponedeljak 15. oktobra Savet ministara EU-a da je dosadašnji tok pregovora bolji od očekivanog.

SAV VAZDUH: U izjavama medijima srpski ministar spoljnih poslova Jeremić i ministar za Kosovo i Metohiju Samardžić tražili su da se odstrane negativni uticaji na tok tih pregovora, kao što su: veštački rok do 10. decembra; tvrdnje da posle toga „nebo pada“ i da nema više pregovora; najave jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti; kao i izjave pojedinih međunarodnih aktera, koji utiču na to da kosovski Albanci nemaju iskrenu želju da pregovaraju. Amerikanci ignorišu apele Beograda da prestanu s ohrabrivanjem kosovskih Albanaca na nepopustljivost.

Nema nagoveštaja da će se Amerikanci, koji troše sav vazduh na Irak (Dragan Simić, FPN) mnogo upuštati u analize lanca posledica, pa čak ni u teškoće na koje bi mogli naići Evropljani, ako i kad na Kosovu preuzmu buduću Međunarodnu civilnu misiju, koja bi trebalo da zameni UNMIK.

Takođe, nije jasno da li neki značaj može imati to što se i u Americi, na primer, na marginama kakve predstavaljaju pisma uredništvu „Njujork tajmsa“, osim ponavljanja floskule o neizbežnoj nezavisnosti Kosova može pročitati i to da je moralno i politički bombardovanje Beograda otvorilo vrata katastrofi u Iraku (Džon R. Makartur); da i liberalni i neokonzervativni jastrebovi intervencionisti aplaudiraju sami sebi hvaleći jedni bobardovanje Srbije, a drugi preventivni rat protiv Iraka, no da liberalni intervencionisti ne izgledaju više nobl od „neokonsa“ pošto je osam godina posle intervencije – Kosovo ostavljeno u predvorju pakla (Alek Čans).

Portparol američkog Stejt departmenta Tom Kejsi izjavio je 16. oktobra da je u tim pregovorima pred nama dalek put, a da ukoliko ne bude sporazuma do 10. decembra, SAD očekuju da se krene dalje sa nadgledanom nezavisnošću za Kosovo po smernicama koje je predložio Ahtisari.

Premijer Koštunica je u utorak ocenio da svakodnevne izjave zvaničnika SAD imaju za cilj da spreče kosovske Albance da prihvate kompromisno rešenje; da Sjedinjene Američke Države vode grubu politiku sile i otvoreno se zalažu za rasparčavanje Srbije i da će srpski zvaničnici svakodnevno i na svakom mestu u svetu neprestano saopštavati da Kosovo i Metohija ne moge biti ratni plen NATO-a.

Kejsi na to upućuje demantujuću izjavu u kojoj kaže da SAD preko svog izaslanika Viznera traže kompromis i ponavlja da Amerika smatra da je najbolje rešenje nadgledana nezavisnost Kosova.

Više srpskih političara ponavlja da postoji rizik od jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti i američkog priznanja tog akta, dok se istovremeno najavljuje da će srpska vlada poništiti taj akt i preduzeti mere o kojima se sada ne izjašnjava.

Može se ipak donekle pretpostaviti kako bi to moglo izgledati – Srbija ne priznaje nijedan akt samoproklamovane države i nijedan njen dokument. Ne priznaje se nijedan dokument izdat od kosovske vlasti na teritoriji koju kontroliše Srbija, a kao posledica toga za one koji budu lojalni toj državi nema komunikacije preko teritorije Srbije i – sledi niz problematičnih i kontroverznih situacija…

Kosovskim Srbima je već praktično upućen poziv da Srbiju smatraju svojom državom i da se u skladu s tim ponašaju, što bi trebalo da znači da novoproglašena tvorevina ne kontroliše celu teritoriju. Na njih će verovatno biti pojačan pritisak, o čemu možda svedoči i ponovno pojavljivanje vesti o paravojnoj Albanskoj nacionalnoj armiji, koja preti da će preuzeti kontrolu nad severnim delom Kosova ukoliko to do 1. novembra ne učine KFOR, UNMIK, kosovska policija i Zaštitni korpus Kosova.

Neki nagoveštaji u zapadnoj štampi govore da zapadni faktori u tišini razmatraju i šta da učine u slučaju pogoršavanja stanja na terenu. Nije sigurno da li baš o tome svedoči i vest da je UNMIK u selu Veliki Alas kod Lipljana 16. oktobra uhapsio Malzuma Bitićija zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu 14 žetelaca iz sela Staro Gracko 23. jula 1999. godine.

Osam godina istraga o tom događaju nije dala nikakve rezultate, kako je saopštavano, zbog nedostatka dokaza i sistematskog zastrašivanja svedoka…

Srpskoj javnosti se, očito iz taktičkih razloga, ne govori mnogo o pretpostavljenom realnom efektu državnih mera za slučaj proglašenja nezavisnosti Kosova, sem u jednom segmentu: predočava se procena (Jeremić, prošle nedelje na RTS-u) da čak i ako proglasi nezavisnost, Kosovo nikako ne može dobiti stolicu u UN-u bez pristanka Srbije, jer članstvo nove države u UN-u mora da odobri SB, a to odobrenje će verovatno naići na veto ne samo Rusije, koju zapadni mediji jedino pominju, već i Kine.

Tu pretpostavku podupiru i vesti o tome da Evropljani pokušavaju da nađu formulu po kojoj bi došli na Kosovo u okvirima postojeće rezolucije SB-a, pošto nisu voljni da preuzimanje misije obave van sistema UN-a.

NALOG: Vlada Srbije dala je krajem prošle nedelje nalog državnim funkcionerima i službenicima da napuste sve međunarodne skupove na kojima predstavnici privremenih organa Kosova nastupaju samostalno, a ne u sastavu delegacije UNMIK-a i da reaguju i kada predstavnici privremenih organa na Kosovu jesu u sastavu UNMIK-a, ali iznose stavove samostalno, ili kada delegacija UNMIK-a bude imala tretman kao državna delegacija.

Pre te preporuke ministar energetike Aleksandar Popović nedavno je napustio jedan međunarodni skup pošto je predstavniku privremene kosovske vlade data reč, a demarša je bilo i na Brionima i u Ljubljani.

To je izvesno podizanje lestvice od strane Beograda pred novu rundu direktnih pregovora u Briselu 14. oktobra, i pred 10. decembar, ali i znak da se primenjuje preporuka iz skupštinske kosovske rezolucije koja svim državnim organima nalaže da neodložno reaguju i na nagoveštaje priznavanja kosovske nezavisnosti.

Koliki je domet beogradskog demarša? Da je stav Beograda nevažan, ne bi se vodili toliki pregovori, mada je u toj priči važnije kakav će ishod imati globalno lomljenje ruku Amerikanaca, Rusa i Evropljana.

S druge strane, u pokušaje popravljanja pregovaračke pozicije Beograda može se ubrojati i odluka Saveta za nacionalnu bezbednost Srbije da raspiše nagradu od milion evra za informaciju koja bi vodila hapšenju haškog optuženika Mladića – mada je ta odluka više bila povezana sa parafiranjem Sporazuma sa EU-om o priduživanju. Vesti o tome vrte se u znaku oveštalih metafora o čaši koja je dopola prazna, to jest da je Srbija ostavljena na čekanju do kraja oktobra i još jedne posete Karle del Ponte Beogradu, dok Crnogorci parafiraše.

BOSANSKA: U toj priči isto su tretirane Srbija i Bosna. Savet ministara EU-a dao je u ponedeljak podršku visokom predstavniku u BiH Miroslavu Lajčaku u njegovim naporima da osigura da BiH ispuni ključne preduslove za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s EU-om, pošto su propali pregovori o reformi policije. Tamošnji političari očekuju sankcije, a videće se i da li će sve to izazvati dodatne kontrareakcije i dodatno podgrejati tamošnju, kako izgleda, prilično nepovoljnu političku atmosferu.

Počinje da se govori i o tome, da, po sistemu povezanih sudova, postoji veza između slučaja Kosovo i slučaja dejtonske Bosne i Hercegovine. U javnosti (u BiH više nego u Srbiji) mogu se češće nego ranije čuti pitanja o tome da li će kosovski finiš uticati na odnose u Bosni. Beograd izjavama zvaničnika šalje poruku da drži do poštovanja Dejtonskog sporazuma za BiH i ne ukazuje baš mnogo na to da zapadni faktori primenjuju različite strategije u dve postkonfliktne situacije – u slučaju BiH aktivno rade na učvršćivanju centralnih državnih funkcija i na ograničavanju samostalnosti njenih entiteta, a u slučaju Srbije na njenom deljenju, to jest na amputaciji Kosova.

DOMAĆA: Prethodnih nedelja rasla je bojazan da bi dolazeća državna kriza nakon 10. decembra mogla u Srbiji da bude komplikovana i sporovima o tome kada treba da budu raspisani predsednički izbori. Spor i dalje traje, ali pošto se u tom sporenju ipak biraju reči i pošto vladajuća koalicija pokazuje sposobnost rešavanja unutrašnjih konflikata, unekoliko se smanjuje bojazan da bi on mogao da ugrozi vladajuću koaliciju i da krizom vladajuće koalicije produbi državnu krizu u nastupajućem osetljivom periodu.