(1971–2020)
Otišao je naš drug i kolega Boško. Sa nama je radio deset godina, od 1997, prvo kao korektor, a onda na grafičkoj obradi i prelomu teksta. Pamtimo ga kao čoveka koji je zakoračivši u redakciju „Vremena“ uneo ogroman i neodoljiv duh ležerne smirenosti i optimizma koji je dolazio odnekud spolja, iz nekog drugačijeg urbanog i šmekerskog sveta nego što je bio novinarski.
Takav Boško je uvek bio tu za nas. I kada je u najnezgodnijem trenutku „pucalo po šavovima“, kada su se greškom brisali čitavi tekstovi, kada se gomilao posao do plafona ili kada su naprosto svirale „šizele“ i padale bombe, bio je od one vrste autoriteta koji je urođeno lakonski i šeretski mogao svima da poruči „bez brige, lako ćemo“. I bilo je lako, u tome je bez greške uvek uspevao.
A mi smo bili ponosni što je sa nama Boško, prethodno pevač benda Svarog, čovek „sa scene“, pionir specifične metal muzike koju smo jednostavno zvali hardkor (i koju je, ruku na srce, jedino on u redakciji mogao da sluša, zbog čega je za nas s posebnom pažnjom birao neku drugu, najkvalitetniju muziku). Čitavu deceniju u „Vremenu“ zajedno smo sa njim rasli i porasli, smišljali i otkrivali svoje nove, zrele živote. Koliko god vremena da prođe, Boško će uvek biti neraskidivi deo nas.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
