(1971–2020)
Otišao je naš drug i kolega Boško. Sa nama je radio deset godina, od 1997, prvo kao korektor, a onda na grafičkoj obradi i prelomu teksta. Pamtimo ga kao čoveka koji je zakoračivši u redakciju „Vremena“ uneo ogroman i neodoljiv duh ležerne smirenosti i optimizma koji je dolazio odnekud spolja, iz nekog drugačijeg urbanog i šmekerskog sveta nego što je bio novinarski.
Takav Boško je uvek bio tu za nas. I kada je u najnezgodnijem trenutku „pucalo po šavovima“, kada su se greškom brisali čitavi tekstovi, kada se gomilao posao do plafona ili kada su naprosto svirale „šizele“ i padale bombe, bio je od one vrste autoriteta koji je urođeno lakonski i šeretski mogao svima da poruči „bez brige, lako ćemo“. I bilo je lako, u tome je bez greške uvek uspevao.
A mi smo bili ponosni što je sa nama Boško, prethodno pevač benda Svarog, čovek „sa scene“, pionir specifične metal muzike koju smo jednostavno zvali hardkor (i koju je, ruku na srce, jedino on u redakciji mogao da sluša, zbog čega je za nas s posebnom pažnjom birao neku drugu, najkvalitetniju muziku). Čitavu deceniju u „Vremenu“ zajedno smo sa njim rasli i porasli, smišljali i otkrivali svoje nove, zrele živote. Koliko god vremena da prođe, Boško će uvek biti neraskidivi deo nas.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
