Saradnja sa Haškim tribunalom nije bila na listi prioriteta Koštuničine Komisije za istinu. Skup u Beogradu je to veoma preporučio, kao i uspostavljanje bliske i pravno uređene saradnje između sličnih komisija u regionu, što podrazumeva razmenu dokumenata, kao i svedočenje žrtava i svedoka
Naše suočavanje s neposrednom prošlošću biće bolno i teško. „Viđenje istine u Srbiji“, istraživanje Stratedžik marketinga, pokazuje svu zbrku u ovdašnjim glavama: najveći broj građana Srbije misli da su glavni uzroci raspada SFRJ hrvatski nacionalizam, interesi SAD-a i NATO-a, a najveći krivci za ratove Tuđman, Milošević i Izetbegović. Međutim, „najviše su za odbranu srpstva“ učinili Mladić, Karadžić, Arkan, Milošević, Pavković, kapetan Dragan, patrijarh Pavle i Koštunica…
Sa ovom Srbijom u razbijenom ogledalu suočili su se učesnici međunarodne konferencije „U potrazi za istinom i odgovornošću – ka demokratskoj budućnosti“, koja je upravo okončana u Beogradu.
Na skupu su izmenjena različita iskustva raznih komisija za istinu i pomirenje – od Latinske Amerike do Južne Afrike, Azije i Istočne Evrope. Dr Vojislav Koštunica je na otvaranju naglasio da se mi danas nalazimo pred dva velika izazova, međusobno usko povezana, koja simbolišu dve reči: istina i pomirenje. Koštunica se zapitao: „Možemo li zaista da učinimo taj kopernikanski obrt naše zlehude istorije.“
Iz rasprave se može izvući zaključak da famozni „kopernikanski obrt“ teško možemo da napravimo sa predloženom Komisijom za istinu i pomirenje u Jugoslaviji jer ona zapravo ne uliva veliko poverenje. Argumenata na pretek: Komisiju je imenovao predsednik Koštunica bez prethodne javne debate (u Južnoj Africi se četiri godine raspravljalo o potencijalnim članovima Komisije za istinu i pomirenje!?). Čulo se da je naša komisija napravljena na brzinu radi sticanja političkih poena, ali i to da je državna, čvrsto institucionalizovana, da njen mandat nije jasan: središte istraživanja je period uoči raspada SFRJ; polje rada je ogromno, zapravo nesavladivo (od „razotkrivanja evidencije o društvenim, međunacionalnim i političkim sukobima koji su doveli do rata“, do preispitivanja „demografskog stanja nacije“ i „lingvističkih istraživanja“). Primedbi je bilo još: Koštuničina komisija sastavljena je isključivo od građana SRJ, u njoj nema nikoga iz Crne Gore; potpuno su nejasni kriterijumi za sastav Komisije, u njoj su neka malo poznata imena, ali i neka dobro poznata koja su bila uz bivšu vlast.
Neki su i ovim povodom sarkastično primetili da je u Srbiji pomirenje zapravo već počelo: članovi nekadašnje vlasti masovno prelaze u danas vladajuće stranke i, štaviše, zauzimaju položaje, pa evo ih i u Komisiji za istinu. Uz ovu opasku ide gorka prognoza: što se Srbi međusobno brže pomire, to će teže ići njihovo pomirenje sa drugima.
Iz Komisije za istinu su, odmah po imenovanju, istupili dr Latinka Perović i dr Vojin Dimitrijević, koji su se za vreme Miloševićevih „godina raspleta“, ratova i sveopšteg razaranja najartikulisanije zalagali za mir, istinu, kažnjavanje ratnih zločina, pružali otpor i mitomaniji o „nebeskom narodu“ i „jagnjadi božijoj“.
Predlozi da se radikalno reformiše na brzinu sastavljena Komisija za istinu i pomirenje u Jugoslaviji, da se čak formira nova ili još jedna sveli su se na kraju Konferencije na preporuku da se proširi bar sastav Komisije. Valja se nadati da će to doista biti „ljudi koji su u jednom dugom vremenu javno manifestovali svoju ljudskost i svoj otpor struji tog nevremena“, kako je to u svom uvodnom izlaganju rekao Koštunica.
Saradnja sa Haškim tribunalom nije bila na listi prioriteta Koštuničine Komisije za istinu. Skup u Beogradu je to veoma preporučio, kao i uspostavljanje bliske i pravno uređene saradnje između sličnih komisija u regionu, što podrazumeva razmenu dokumenata, kao i svedočenje žrtava i svedoka (Komisija za istinu osnovana je u BiH, ali ne i u Hrvatskoj).
Možda će u budućnosti doći do formiranja zajedničke regionalne Komisije za istinu u kojoj će doista biti ljudi nesumnjivog ugleda. Dotle će, kao i do sada, najveći doprinos i istini i pomirenju ipak davati hrabri pojedinačni glasovi razuma, koji već više od jedne decenije dokazuju „nemoć očiglednog“. Čuli su se ovi glasovi i u ovom, svojevrsnom Vavilonu u beogradskom Interkontinentalu. Bila je to zapravo prva prilika da se javno progovori o osnivanju komisije za istinu i pomirenje u Jugoslaviji, o njenom programu i mandatu. O razrušenim gradovima, logorima, spaljenim selima, pobijenim i proteranim, razdvajanju uzroka od posledica, možda nekom drugom prilikom…
Adam Mihnjik je nadahnuto pozdravio debatu na Konferenciji, koja je, ocenjuje on, bila iskrena, teška, puna bola, sporova i sarkazma. Ta debata je najsigurniji znak da je Srbija na putu ozdravljenja, kaže Mihnjik. Dobro bi bilo da je mudri Poljak u pravu.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
