Saradnja sa Haškim tribunalom nije bila na listi prioriteta Koštuničine Komisije za istinu. Skup u Beogradu je to veoma preporučio, kao i uspostavljanje bliske i pravno uređene saradnje između sličnih komisija u regionu, što podrazumeva razmenu dokumenata, kao i svedočenje žrtava i svedoka
Naše suočavanje s neposrednom prošlošću biće bolno i teško. „Viđenje istine u Srbiji“, istraživanje Stratedžik marketinga, pokazuje svu zbrku u ovdašnjim glavama: najveći broj građana Srbije misli da su glavni uzroci raspada SFRJ hrvatski nacionalizam, interesi SAD-a i NATO-a, a najveći krivci za ratove Tuđman, Milošević i Izetbegović. Međutim, „najviše su za odbranu srpstva“ učinili Mladić, Karadžić, Arkan, Milošević, Pavković, kapetan Dragan, patrijarh Pavle i Koštunica…
Sa ovom Srbijom u razbijenom ogledalu suočili su se učesnici međunarodne konferencije „U potrazi za istinom i odgovornošću – ka demokratskoj budućnosti“, koja je upravo okončana u Beogradu.
Na skupu su izmenjena različita iskustva raznih komisija za istinu i pomirenje – od Latinske Amerike do Južne Afrike, Azije i Istočne Evrope. Dr Vojislav Koštunica je na otvaranju naglasio da se mi danas nalazimo pred dva velika izazova, međusobno usko povezana, koja simbolišu dve reči: istina i pomirenje. Koštunica se zapitao: „Možemo li zaista da učinimo taj kopernikanski obrt naše zlehude istorije.“
Iz rasprave se može izvući zaključak da famozni „kopernikanski obrt“ teško možemo da napravimo sa predloženom Komisijom za istinu i pomirenje u Jugoslaviji jer ona zapravo ne uliva veliko poverenje. Argumenata na pretek: Komisiju je imenovao predsednik Koštunica bez prethodne javne debate (u Južnoj Africi se četiri godine raspravljalo o potencijalnim članovima Komisije za istinu i pomirenje!?). Čulo se da je naša komisija napravljena na brzinu radi sticanja političkih poena, ali i to da je državna, čvrsto institucionalizovana, da njen mandat nije jasan: središte istraživanja je period uoči raspada SFRJ; polje rada je ogromno, zapravo nesavladivo (od „razotkrivanja evidencije o društvenim, međunacionalnim i političkim sukobima koji su doveli do rata“, do preispitivanja „demografskog stanja nacije“ i „lingvističkih istraživanja“). Primedbi je bilo još: Koštuničina komisija sastavljena je isključivo od građana SRJ, u njoj nema nikoga iz Crne Gore; potpuno su nejasni kriterijumi za sastav Komisije, u njoj su neka malo poznata imena, ali i neka dobro poznata koja su bila uz bivšu vlast.
Neki su i ovim povodom sarkastično primetili da je u Srbiji pomirenje zapravo već počelo: članovi nekadašnje vlasti masovno prelaze u danas vladajuće stranke i, štaviše, zauzimaju položaje, pa evo ih i u Komisiji za istinu. Uz ovu opasku ide gorka prognoza: što se Srbi međusobno brže pomire, to će teže ići njihovo pomirenje sa drugima.
Iz Komisije za istinu su, odmah po imenovanju, istupili dr Latinka Perović i dr Vojin Dimitrijević, koji su se za vreme Miloševićevih „godina raspleta“, ratova i sveopšteg razaranja najartikulisanije zalagali za mir, istinu, kažnjavanje ratnih zločina, pružali otpor i mitomaniji o „nebeskom narodu“ i „jagnjadi božijoj“.
Predlozi da se radikalno reformiše na brzinu sastavljena Komisija za istinu i pomirenje u Jugoslaviji, da se čak formira nova ili još jedna sveli su se na kraju Konferencije na preporuku da se proširi bar sastav Komisije. Valja se nadati da će to doista biti „ljudi koji su u jednom dugom vremenu javno manifestovali svoju ljudskost i svoj otpor struji tog nevremena“, kako je to u svom uvodnom izlaganju rekao Koštunica.
Saradnja sa Haškim tribunalom nije bila na listi prioriteta Koštuničine Komisije za istinu. Skup u Beogradu je to veoma preporučio, kao i uspostavljanje bliske i pravno uređene saradnje između sličnih komisija u regionu, što podrazumeva razmenu dokumenata, kao i svedočenje žrtava i svedoka (Komisija za istinu osnovana je u BiH, ali ne i u Hrvatskoj).
Možda će u budućnosti doći do formiranja zajedničke regionalne Komisije za istinu u kojoj će doista biti ljudi nesumnjivog ugleda. Dotle će, kao i do sada, najveći doprinos i istini i pomirenju ipak davati hrabri pojedinačni glasovi razuma, koji već više od jedne decenije dokazuju „nemoć očiglednog“. Čuli su se ovi glasovi i u ovom, svojevrsnom Vavilonu u beogradskom Interkontinentalu. Bila je to zapravo prva prilika da se javno progovori o osnivanju komisije za istinu i pomirenje u Jugoslaviji, o njenom programu i mandatu. O razrušenim gradovima, logorima, spaljenim selima, pobijenim i proteranim, razdvajanju uzroka od posledica, možda nekom drugom prilikom…
Adam Mihnjik je nadahnuto pozdravio debatu na Konferenciji, koja je, ocenjuje on, bila iskrena, teška, puna bola, sporova i sarkazma. Ta debata je najsigurniji znak da je Srbija na putu ozdravljenja, kaže Mihnjik. Dobro bi bilo da je mudri Poljak u pravu.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
