Bokseri mračne prošlosti

Socijalistička partija Srbije je najdugovečniji privatni biro za zapošljavanje u Srbiji, specijalizovan da vam nađe radno mesto u javnom sektoru. Potrebno je da imate njihovu člansku kartu i da u izbornoj kampanji nabavite desetak sigurnih glasova. Zauzvrat, ako ste početnik na dnu piramide, dobićete privremeni angažman u, recimo, nekoj lokalnoj instituciji kulture za mesečnu platu od 50.000 dinara, a s vremenom, i pogotovo ukoliko ste aktivni u partijskom radu, poslovi i novac postajaće atraktivniji, sve do rukovodećih funkcija u opštinskoj samoupravi ili javnom komunalnom preduzeću, dok su za one najambicioznije predviđena berićetna nameštenja u najvećim državnim firmama i institucijama koje drži partija.

Beskrupulozno parazitiranje na javnim budžetima, odnosno u terminologiji socijalista „dužnost da brinemo o svakom našem članu“, jedna je od tajni uspeha i opstanka SPS u vremenima koja im generalno nisu išla na ruku. Uz to, ključni su brutalni pragmatizam Ivice Dačića, efikasan terenski rad uz očuvanu mrežu odbora u celoj zemlji i snažna baza u delu najstarije populacije. Ovo poslednje, lojalna vojska penzionera, koja im je bila sigurno uporište za vreme Slobodana Miloševića, pa i kasnije, praktično sve do stabilizacije SNS na vlasti, ipak se polako, ali nezaustavljivo, osipa. Delom zbog biologije, delom zbog Aleksandra Vučića, koji je tu napravio snažan prodor, pa prema istraživanjima, baš u tom delu biračkog tela ima najubedljiviju podršku, a ne zaboravimo ni da je Dačiću za izbore 2016. uzeo PUPS, kao deo zaštitnih mera od gubljenja rejtinga zbog fiskalne konsolidacije, i zadržao uz sebe porodično gazdinstvo Krkobabića do danas.

BRUTALNI PRAGMATIZAM

Nije to tada Dačić zamerio Vučiću. Zapravo, za ovih osam godina koalicije, jednu jedinu javnu kritiku na račun najmoćnijeg političara u Srbiji šef socijalista nije izneo iako nekada deluje kao da će da pukne. I tu smo na terenu do brutalnosti razvijene Dačićeve političke pragmatičnosti, „samo gledaj šta ti je cilj, samo fokus na cilj“, kako je to jednom prilikom objasnio. A njemu su cilj vlast, opstanak SPS-a i, da se ne prenemažemo, lagodan život za sebe i one do kojih mu je stalo. Zbog takvog „fokusa na cilj“ Dačić je u regularnim okolnostima idealan manji koalicioni partner. Međutim, kada se odluči na krivokletstvo, to mnogo zaboli.

Dva puta je SPS izdao partnere. Prvi put jula 2008. godine Vučića i tadašnje radikale, i pored potpisanog sporazuma o formiranju vlasti u Beogradu. Jednostavno, od Borisa Tadića i Demokratske stranke dobio je bolju ponudu. Vučić, nesuđeni gradonačelnik prestonice, to mu dugi niz godina nije oprostio, a do danas ni zaboravio – Vučić, za razliku od većine u srpskoj politici, uči iz iskustva. Druga izdaja Ivice Dačića dogodila se posle drugog kruga predsedničkih izbora 2012, koji je održan 20. maja, da bi SPS krajem juna prelomio da se odriče Tadića i DS i pravi vladu sa SNS i Dinkićem. Zauzvrat, lider socijalista dobio je mesto premijera. Odatle ga je sklonio tadašnji „prvi potpredsednik Vlade“ i ustoličeni lider naprednjaka odlukom da se posle manje od dve godine ide na vanredne izbore kako bi lista SNS zacementirala vlast, sa 1,7 miliona glasova, 48,8 odsto podrške izašlih na izbore i 158 poslaničkih mandata. Ali, ni to Dačić nije zamerio Vučiću. Ako ništa drugo, i sam bi na njegovom mestu tako postupio.

Ipak, iako nisu bili neophodni naprednjacima ni tada, ni posle izbora 2016, kada je lista „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“ osvojila 1,8 miliona glasova, 48,2 odsto izašlih birača i 131 mandat, socijalisti su ostajali u vlasti. Ne zaboravimo ni da su predsednički izbori 2017. bili prvi od uvođenja višestranačja na kojima SPS nije imao svog kandidata – podrška je u startu otišla lideru SNS. Saglasnost o strateškim državnim interesima i ključnim ciljevima i potreba što šireg konsenzusa u susret brojnim izazovima je fraza koju su obe strane, veći i manji partner, sve vreme koristile, a Dačić to ponavlja i danas, iščekujući novu Vučićevu odluku o svojoj političkoj sudbini.

IZDAJA SAMO AKO IMA PONUDE

Sve dosad rečeno trebalo bi da posluži i što lakšem dolaženju do odgovora na pitanje: da li SPS zaista želi da i dalje bude u vladi sa SNS? I dodatno, još bolje: a šta bi socijalisti radili ako ne ostanu u vlasti? Da se profilišu kao nove vođe opozicije? Da predvode opštenarodnu bunu protiv naprednjaka? Da li iz „studije slučaja“ Ivice Dačića i profila SPS kao partije vlasti, biroa za zapošljavanje, išta govori da bi mu sada odgovaralo da raskine brak sa Vučićem? Brak u kojem interes, pomenuti fokus na cilj, preteže nad povremenim maltretiranjem. Šta bi Dačić zauzvrat dobio raskidanjem koalicije i odlaskom u opoziciju, pa čak i onu takozvanu konstruktivnu, „državotvornu“? Neizvesnost i avantura, situacija sa suviše nepoznatih u jednačini.

U svemu jedino bi bili izvesni masovni odlasci iz partije onih koji su u nju ušli zbog zaposlenja i funkcija, što je bar pola članstva i rukovodstva, a očekivati da će SPS dobiti neku novu, veću podršku građana zato jer se suprotstavio SNS-u deluje iluzorno ili bar krajnje rizično. Socijalistima je neophodna vlast. Ne zaboravimo, obe krupne političke izdaje dotadašnjih partnera SPS je izvršio tek nakon što je dobio bolju, lukrativniju i strateški održiviju ponudu. Sada to sigurno nemaju.

Ovoga su svakako svesni i Vučić i Dačić. Pa se drugi ističe iskazivanjima lojalnosti, dok ga prvi ponižava. I nije to ni prekrupan ni na emocijama zasnovan izraz. Dačić je bio primoran da sa mesta svog savetnika u vladi smeni Petra Škundrića, jednog od osnivača SPS i prvog generalnog sekretara partije, jer je njegov uveliko punoletni sin učestvovao u demonstracijama ispred Doma Narodne skupštine, a nakon što je Vučić lično u medijima prozvao socijaliste da protestuju na ulici protiv njega, pri čemu je za Vladimira Škundrića rekao da je „tajkunsko dete koje ima milione“. Iz stranke su izbačena i dvojica socijalista iz Inđije, takođe zbog učešća na protestima, mada za razliku od Škundrića starijeg oni spadaju u „mladoturke“, bundžijski deo partije već duže vreme ozlojeđen na naprednjake.

Zanimljivo, u nekim ranijim periodima označavan kao neformalni vođa ovih buntovnika s razlogom, Branko Ružić sada upadljivo ćuti, pa je pozicija glasnogovornika te struje pripala, ne prvi put, Novici Tončevu. Ovaj predsednik opštine Surdulica, koju je čak nazvao „jedinom slobodnom teritorijom bez mraka i straha“ posle izbora 21. juna, inače Ružićev blizak saradnik, zapretio je akcijama građanske neposlušnosti, pa i blokadom autoputa Beograd–Skoplje, „ako još jedan direktor iz redova SPS bude smenjen“. Dačić je Tončeva zbog ovoga javno ukorio, ovaj mu se navodno izvinio, da bi u ponedeljak 20. jula uveče medijima stiglo saopštenje njegove firme „Tončev gradnja“ da su nepoznate osobe izbušile gume na autu u vlasništvu preduzeća, a da sam Novica već danima dobija preteće poruke i da je meta zastrašivanja. Tabloidi su na zub uzeli i (tehničkog) ministra ekologije Gorana Trivana, čiji je pomoćnik takođe bio na demonstracijama u Beogradu, pa kad se ispostavilo da je na tu funkciju došao na predlog sive eminencije SNS Alekse Jokića, priča je odmah zaboravljena.

DAČIĆEVI ADUTI

Buntovnici u SPS, osim osećaja partijske i lične poniženosti i loših iskustava sa SNS u direktnom radu, imaju uporište i u podacima. Na izborima 2012. lista socijalista osvojila je 567.689 glasova, odnosno 14,5 odsto, i 44 poslanička mandata. Identičan broj mandata, ali sa 484.607 glasova, 13,5 odsto, dobili su 2014. godine. Na narednim izborima, 2016, rezultat je bio: 413.770 glasova, što je 10,9 odsto i 29 mandata. A ove godine: 334.333 glasa, 10,4 odsto i 32 mandata. Kada ovaj osmogodišnji trend socijalista uporedimo sa rezultatima naprednjaka, uključujući poslednjih 1,95 miliona, 60,6 odsto i 188 mandata, jasno je: biračko telo SPS delom i odumire, ali u značajnoj meri prelazi kod SNS. Sa jačanjem naprednjaka socijalisti padaju, da bi u konačnom zbiru danas imali 230.000 glasova manje nego 2012. godine – dok ih naprednjaci imaju bukvalno za milion više, sa 940.000 do ovoga sada.

A opet, mogli bi na ovo da repliciraju i Dačić i Vučić, šta se desilo sa drugim značajnim političkim partijama iz perioda pre naprednjačke revolucije, kako su prošli DS, DSS, SRS, LDP, može li iko iz opozicije i da sanja da danas na (ovakvim) izborima dobije deset odsto. SPS je uz SNS trenutno jedina ozbiljna politička partija u Srbiji, pun ožiljaka i modrica, ali na nogama. I u takvom stanju ovaj iskusni bokser mračne prošlosti je 17. jula dočekao svoj 30. rođendan.

„Lično, nikad ne bih preferirao opoziciju“. Ovim lakonskim rečima je lider SPS, u ponedeljak nakon konsultacija sa predsednikom Republike o stanju u zemlji i formiranju vlade, sumirao ne samo svoju trenutnu želju već i svoje shvatanje politike. Da li će biti deo te vlade, ne odlučuje on. A Vučić treba da proceni da li od socijalista, u nedostatku drugog rešenja za tu ulogu, želi da pravi opoziciju ili da ih drži uz sebe još jedan mandat. S obzirom na to da će mu njihova podrška biti potrebna zbog pandemije, ekonomskih problema i Kosova, ali još važnije – da će mu biti moguće i neophodna na predsedničkim i beogradskim izborima za dve godine, ostanak dodatno oslabljenog SPS u vlasti deluje kao realnija solucija. Drži i Dačić neke jake adute. Opcija novog odricanja od većeg partnera može doći na red tek ako i kada se pojavi dovoljno dobra ponuda, tek ako i kada alternativa Vučiću dovoljno ojača i sazri.