"Mi ovog momenta ne delimo dugove na albanske, srpske i crnogorske. Mi sada pregovaramo o ukupnom dugu", kaže za "Vreme" Miroljub Labus
Savezna Republika Jugoslavija svetu duguje 12,2 milijarde dolara, a 12. novembra počinju pregovori sa Pariskim klubom država poverilaca o rešavanju ovog dužničkog Gordijevog čvora. Delegaciju naše zemlje predvodiće potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus. On u izjavi za „Vreme“ kaže da će u delegaciji biti i predstavnici vlade Crne Gore i njihove centralne banke, ali ne po političkom ključu, nego isključivo po kriterijumima stručnosti.
Jugoslovenski stepen zaduženosti je dostigao 150 odsto bruto nacionalnog proizvoda a po međunarodnim standardima opterećenost društvenog proizvoda sa 25 odsto za servisiranje duga je već zona za uzbunu. Od ukupnog duga ove godine je za plaćanje dospelo 10,8 milijardi dolara. Posle ovih podataka, sasvim je jasno zašto se predstojeći pregovori sa Pariskim klubom očekuju sa mnogo nade i strepnje. Strepnju prouzrokuje umešanost politike u pregovore. Naime, Jugoslavija, iako je uspela da svoj BNP smanji za više od pola, nije uspela da se „kvalifikuje“ za uobičajen tretman u procesu otpisa dugova, za tzv. napuljske uslove. Konkretno, naših 1000 dolara BNP-a po stanovniku je još mnogo iznad „neophodnih“ 500 dolara, da nas svrsta u grupu najsiromašnijih zemalja sveta. I zbog svega toga, u pomoć se pozivaju politika i „ekonomska diplomatija“ koje treba da našoj zemlji obezbede otpis 67 odsto, a ostatak spoljnog duga da se reprogramira pod najpovoljnijim uslovima. Ako već odluka o dodeli napuljskih uslova treba da bude politička, potkrepljena našim argumentima o važnosti SRJ za stabilnost regiona i razvoj demokratije u njemu, normalno je što se vrlo pažljivo i sa velikom zebnjom prati svako „mrštenje“ američke administracije na bilo koji potez „nove demokratske vlasti u Jugoslaviji“. Primerice, republički ministar finansija Božidar Đelić je još u avgustu bio veliki optimista u slučaju „napuljski uslovi“, zato što je američka administracija izrazila velike simpatije za podršku Jugoslaviji u Pariskom klubu. „To je velika povlastica, koju je od bivših zemalja SFRJ uspela da izdejstvuje samo Bosna i Hercegovina. Očekujem pozitivan ishod, tokom septembra“, govorio je ministar Đelić.
Međutim, pošto je američka politika dijalektički proces, pa sve „što bidne, ne mora i da znači“, delegacija Vlade Srbije, sa premijerom na čelu, otišla je pre tri dana da proveri čvrstinu pomenutih opredeljenja američke administracije. I to, ispostavilo se, s razlogom, jer „preko bare “ počeše da stižu glasovi da se američka podrška uslovljava punom saradnjom sa Haškim tribunalom. O tome savezni vicepremijer Labus kaže: „Ne, to jedno s drugim nema veze. Mi idemo na pregovore u Pariski klub 12. novembra, oslanjajući se, u osnovi, na načelan stav međunarodne zajednice, formiran još pre mesec dana. Ostalo je pitanje procenata, a to zavisi od uspeha pregovaračke ekipe.“
E sad, i sa tim procentima ima blagih problema: svi se slažu da „napuljski uslovi“ znače nesporan otpis dugova, a sa „hjustonskom“ varijantom su mišljenja „podeljena“. Božidar Đelić smatra da je i ovo varijanta otpisa duga, samo na nižem nivou (50 odsto), a, s druge strane, pomoćnik saveznog ministra za finansije Veroljub Dugalić tvrdi da sa „hjustonskim“ uslovima dobijate samo reprogram (odlaganje otplate) duga, što bi u našem slučaju značilo da bi Jugoslavija za otprilike dvadesetak godina dugovala umesto sadašnjih 12 – 30 milijardi dolara. Ekonomista dr Stojan Stamenković kaže: „O pregovorima sa Pariskim klubom ne treba ništa da me pitate. Ja znam samo ovo: ako se postignu ‘napuljski uslovi’, naš spoljni dug bi sa više od 12 pao na oko sedam milijardi dolara. U tom slučaju bismo samo za kamate plaćali 300–400 miliona dolara godišnje, manje nego sada. Ako ne bude otpisa duga, mi za tri-četiri godine zapadamo u eksternu nelikvidnost. To znaju i potencijalni investitori, pa će nas apsolutno ignorisati kao zemlju u koju treba ulagati.“
Dakle, ako želimo otpis dugova, moramo da „pomognemo“ najrazvijenijim zemljama sveta, članicama Pariskog kluba, da shvate i prihvate „neophodnost“ presedana, da nam daju status koji nam po ekonomskim kriterijumima ne pripada. Istine radi, treba reći da su ovakvi presedani već pravljeni u slučaju Poljske (otpis 75 odsto duga) i BiH, pa u slučaju Jugoslavije to i ne bi bio toliki presedan.
Zato je mnoge „ogrejalo sunce“ kada je domaća javnost obaveštena da je Mlađan Dinkić, šef pregovaračke ekipe sa Londonskim klubom (banke poverioci) uspeo da postojećih 2,8 milijardi dolara duga, umanji za 600 miliona.
„To je preuranjeno za komentarisanje. Najvažniji u tom celom lancu pregovora su pregovori sa Pariskim klubom. Sva naša taktika u ‘dužničkim pregovorima’ zasniva se na tome i od uspeha pregovora sa Pariskim klubom zavisi sve. Ja sam danas malo veći optimista nego juče, ali da sačekamo još malo pa ćemo videti“, oprezan je Miroljub Labus.
I dok YU-delegacija pakuje kofere, a domaći političko-državni vrh pregovara o izborima na Kosmetu, guverner Mlađan Dinkić u uho javnosti ubacuje još jednu temu za razmišljanje: da li Jugoslavija treba da otplaćuje spoljni dug Kosova i Metohije, koji, prema njegovim procenama, iznosi oko 1,5 milijardi dolara, kada u južnoj srpskoj pokrajini faktičku vlast ima međunarodna zajednica. Nekako istovremeno sa ovom izjavom, uključujući se u široku raspravu o budućnosti federacije, guverner je rekao da spoljni dug Crne Gore nije 300 miliona, nego, izgleda, oko milijardu dolara. Nastojeći da podvuče veličinu potencijalnog paketa obaveza koji bi Crnogorci osamostaljivanjem morali da ponesu iz Jugoslavije, i ekonomista dr Nebojša Savić rekao je da raspolaže „veoma pouzdanim podacima da Crna Gora duguje svetu čak i više od milijardu dolara. Zato rukovodstvo Crne Gore ne bi trebalo da obmanjuje javnost pričama o ekonomskom prosperitetu po otcepljenju od Jugoslavije“. Tradicionalno smireni Miroljub Labus o tome kaže: „Kosovo i Metohija su deo Srbije i Jugoslavije. Njihov dug je deo zajedničkog duga. Mi ovog momenta ne delimo dugove na albanske, srpske i crnogorske. Mi sada pregovaramo o ukupnom dugu i ja sam uveren da ćemo to dobro da uradimo. Tada će lakše biti da rešimo i ove naše unutrašnje stvari. Znači, o tome ko koliko duguje razgovaraće se u nekom narednom koraku.“
Dosledan dogovoru sa ekipom Mlađana Dinkića da se što manje o pregovorima govori, dok oni ne budu završeni, potpredsednik savezne vlade o svojim ličnim očekivanjima za dobijanje „napuljskih uslova“ kaže: „Prerano je da se to komentariše. Jednostavno, sada je situacija takva da što manje izjava o pregovorima dajemo, to bolje, jer oni (međunarodna zajednica) neposredno prate šta vi novinari pišete i na internetu i u novinama. Veliki broj ljudi je u to uključen. Vrlo brzo, znači za desetak dana, sve će biti na stolu i znaće se.“
Upitan za komentar o poseti premijera Đinđića i ponovno pominjanje 31. marta i pune saradnje sa Hagom, Miroljub Labus odgovara još „konciznije“: „Ja to ne bih komentarisao.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
