Bogatstvo obavijeno nagađanjima i bahatošću

Bilo je to u vreme kada naprednjaci još nisu preuzeli kompletnu vlast u zemlji, a Vučićeva zvezda tek je počela da se, ubrzano, uzdiže na nebu Srbije. U aprilu 2013. godine republička vlast, uz pomoć pojedinih jednokratnih nevladinih družina, organizovala je u Novom Sadu miting protiv pokrajinske vlasti predvođene Demokratskom strankom. Naprednjaci i njihovi koalicioni partneri optužili su tadašnjeg vojvođanskog premijera Bojana Pajtića za separatizam, a skup, koji je održan pred Banovinom (Pokrajinska vlada), nosio je naziv „Stop razbijanju Srbije“. Bio je to jedan od prvih mitinga koji su karakterisali bezbrojni autobusi pristigli iz svih delova zemlje, parkirani kojekude po Novom Sadu; njima su „dovučeni“ ljudi kojima baš i nije bilo najjasnije zašto su se okupili, ko se tu od koga otcepljuje i zašto. Pojedini novinari su tada izračunali da na mitingu ima mnogo manje ljudi nego što ih je pristiglo u tim silnim autobusima. Naime, mnogi su iskoristili priliku da odu u šoping ili posete rodbinu u Novom Sadu. Stoga će ubuduće naprednjaci imati vođe grupa koje će odgovarati ako se neko iz „stada“ izdvoji i počne da vodi „svoju politiku“.

I dok su se na bini u bojama srpske zastave smenjivali patriotski nadahnuti govornici, na nebu iznad okupljenih iznenada se pojavio avion koji je, u niskom letu, izvodio akrobacije. Među mitingašima, kojima su dominirali nedovoljno informisani ne-Novosađani, zavladao je strah. Toliko toga se, kako su govornici isticali, urotilo protivu Srbije i Srba, da se okupljenima činilo sasvim mogućim da je u pitanju avion NATO-pakta ili vojvođanske ratne avijacije koji će početi da ispaljuje rakete ili metke na njih. Mesta za strah ipak nije bilo – jer, kada se bolje pogleda, i avion je takođe u bojama srpske zastave. On je pružao podršku mitingašima, a prisutni Novosađani su odmah znali i ko je pilot. Niko drugi do novosadski „kontroverzni biznismen“ Dragan Amidžić Amidža, koji ima tako običaj da iznad Novog Sada leti u svom „galebu“ ili u hidroavionu, uvek u niskom letu – nekada onako, jer mu se prohtelo, a nekada, kao sada, da pošalje političku i patriotsku poruku ljubavi Srpskoj naprednoj stranci.

Osim po niskim letovima, Novosađanima je Amidžić poznat i po dramatično brzim vožnjama besnim automobilima (marke „bentli“ ili „porše“) ulicama grada. Legenda kaže da saobraćajnoj policiji nije padalo ni na pamet da ga zaustavi, jer je u pitanju čovek kome se ne treba zamerati. Ipak, policija je morala da reaguje kada je, 2014. godine, na Mišeluku – brdu iznad Novog Sada poznatom po okupljanju motociklista – provozao tegljač-guseničar. Tegljač je, kako su izveštavali pojedini mediji, napravio nekoliko krugova, prešao preko bankine, srušio poneko drvo, i potom nestao. Zato što je vozio neregistrovano vozilo, oštetio put i zaštitnu ogradu, policija je protiv Amidžića podnela prekršajnu prijavu, a nije poznato da li se po njoj postupalo. Mediji su pisali da je Amidžić posedovao više aviona, razne glisere i brze motore, ali nikada se nisu bavili poreklom njegovog očigledno enormnog bogatstva. Niko nije pokušao da odgonetne kako je Amidžić zaradio svoj „prvi milion“. Po svemu sudeći, na to pitanje nikada ni nećemo dobiti odgovor, kao što nećemo saznati ni ko ga je ubio u nedelju uveče u Sremskoj Kamenici. Odnosno, ukoliko sticajem okolnosti i saznamo ko je egzekutor, teško da ćemo saznati motive ovog ubistva.

foto: blic

POSLEDNJI BOS

„Kontroverzni biznismen“ Dragan Amidžić Amidža ubijen je u klasičnoj „sačekuši“ u blizini univerziteta Educons. Sedeo je u kafeu „Kampus“, koji se nalazi u okviru studentskog doma, a nije jasno da li je u ovaj kafić redovno dolazio zbog toga što se nalazi blizu njegove kuće ili iz nekog drugog razloga. Kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora, Amidžić je u „Kampusu“ imao sastanak sa visokim gradskim policijskim funkcionerima. Kada je izašao iz kafea i krenuo prema svom blindiranom BMW-u, odnekud se pojavio maskirani čovek koji je u ruci držao kalašnjikov i počeo da puca na Amidžića. Događaj je snimljen sa tri kamere, a egzekutor je – sasvim sigurno – surovi profesionalac, s obzirom da mu se ruke niti jednog trenutka nisu zatresle iako je ispalio petnaestak pojedinačnih metaka (dakle, nije bila u pitanju rafalna paljba), i prilikom pucanja se kretao prilazeći žrtvi. Kada se uverio da je Amidžić mrtav, okrenuo se nekoliko puta levo-desno i nestao. Sve se odigralo u nekoliko desetina sekundi, a prvi koji je pokušao da pruži pomoć Amidžiću bio je konobar „Kampusa“. Kada je došla hitna pomoć, mogla je samo da konstatuje smrt. Amidžić je u avgustu ove godine napunio 55 godina.

Ovo je inače, kako izveštava novosadski Radio 021, treća smrtonosna „sačekuša“ u Novom Sadu u proteklih godinu dana. Do danas se ni za jednu od njih ne zna ko je izvršilac, kao ni za većinu ubistava ili pokušaja ubistava u Novom Sadu proteklih godina. U Futogu je u decembru prošle godine u „sačekuši“ ubijen Đorđe Zafirović Zafir, bivši zet „čuvenog“ Dragoslava Kosmajca. Iako je Zafirović nosio pancir, očigledno znajući šta mu se sprema, smrt nije izbegao jer su ga rafalni pucnji pogodili u glavu. Pre nepunih mesec dana, u novosadskom Novom naselju ubijen je crnogorski državljanin Željko Bulatović. Dobri poznavaoci prilika ukazuju da ovi događaji, kao i brojni drugi „incidenti“, govore da su u toku ozbiljne, tektonske promene u novosadskom podzemlju koje itekako imaju veze sa političkim procesima u društvu i dešavanjima u tajnim službama.

Može se reći da je Amidžić poslednji od petorice čuvenih novosadskih „bosova“ koji su „nestali sa scene“. Izuzev Darka Šarića, koji se nalazi u zatvoru, svi ostali su mrtvi: i Branislav Lainović Dugi, i Nenad Opačić, i Bata Buturović zvani Kan-kan. Podsetimo da je Lainović ubijen 2000. godine u Beogradu, ispred hotela „Srbija“, a likvidirali su ga pripadnici „zemunskog klana“ Miloš Simović i Sretko Kalinić, navodno, kao osvetu za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Na izuzetno svirep način u februaru 2015. godine u novosadskom Novom naselju ubijeni su – takođe u „sačekuši“ – vođa „veterničkog klana“ Nenad Opačić i njegova supruga Jasmina. U njega je ispaljeno pet hitaca, a u nju – tri. Bata Buturović, zvani Kan-kan, koji je bio vlasnik najvećeg novosadskog hotela „Park“, pronađen je 2013. godine mrtav u svom hotelu.

RAT KAO PREKRETNICA

Iako je, kako smo rekli, Amidžić Novosađanima bio poznat po bahatom i bezobzirnom ponašanju, mediji su, ukoliko izuzmemo spomenute incidente, retko izveštavali o njemu, možda i stoga što su ga se plašili. Jednom prilikom on je brutalno napao i izvređao novinara lokalne televizije Apolo (danas se ta televizija zove Novosadska), čak mu zapretivši smrću. I tada, ali i u drugim prilikama kada je „galamio“ na javnim mestima, isticao je svoje dobre veze sa političarima i raznim centrima moći u zemlji. Ni tada, kao ni u drugim prilikama, nije odgovarao za izgovorene pretnje.

U Novom Sadu se godinama prepričavalo kako je Amidžić u jednom prepunom lokalu surovo izvređao tadašnjeg gradonačelnika Novog Sada Igora Pavličića (DS), kojem je takođe uputio pretnje. Razlog ovog nasrtaja, kažu obavešteni, bio je Pavličićev zahtev da Direktorat za kontrolu civilnog vazduhoplovstva zabrani Amidžiću da leti iznad Novog Sada i tako uznemirava građane. Pavličić je pretnje prijavio policiji, ali one nikada nisu dobile sudski epilog. Kako kažu dobro obavešteni ljudi, Ministarstvo odbrane se zauzelo za Amidžića i preuzelo na sebe da će razgovarati sa njim, naravno pod uslovom da „slučaj“ bude stavljen ad acta. Da li zbog ovog događaja ili iz drugih razloga, tek priča se da je Amidžić imao veoma dobre kontakte sa jednom od vojnih obaveštajnih službi i da ti kontakti potiču još iz ratnih godina.

Amidžić svojim letovima nije iritirao samo Novosađane. U leto 2016. godine Udruga hrvatskih branitelja iz Sinja zabranila je Amidžiću učešće na aeromitingu na sportskom aerodromu „Piket“ u Sinju. Oni, doduše, nisu protestovali zbog njega već zbog njegovog aviona marke „galeb“. „Galebi“ su naime, kako su to isticali branitelji, korišćeni tokom rata u Hrvatskoj u vojnim operacijama JNA, odnosno srpskih snaga, „posebno u širem prostoru Dalmacije“. Osim toga, zasmetalo im je što je avion obeležen petokrakom. Amidžićev dolazak su stoga doživeli kao provokaciju.

Neki tvrde da je upravo rat u Hrvatskoj bio prekretnica u Amidžićevom životu i da mu je on obezbedio seriju „poslovnih uspeha“, odnosno bogaćenje. Tih ratnih i poratnih godina trgovao je, kako se priča, naftom i cigaretama, a kasnije je postao vlasnik nekoliko benzinskih pumpi u Novom Sadu. Navodno je imao dobru saradnju i sa Markom Miloševićem, ali i sa – kako smo već rekli – tajnim službama.

Na aukcijskoj prodaji 2005. godine, Dragan Amidžić, odnosno njegova firma Profi-elektro, kupuje hotelsko-ugostiteljski kompleks „Sajam“. Osim hotela „Sajam“, koji se – kako mu samo ime kaže – nalazi u okviru Novosadskog sajma, kompleks je podrazumevao i poznate novosadske restorane „Atina“, „Ribarsko ostrvo“ i „Piroš čizma“. „Piroš čizma“ je godinama unazad bio zatvoren i tada se pričalo kako će ga Amidžić obnoviti, ali od toga nije bilo ništa. Na aukciji je pobedio iako su za „Sajam“ bili zainteresovani i drugi „veliki igrači“, poput, recimo, mesnog tajkuna Petra Matijevića. Sadašnji direktor hotelsko-turističkog društva Sajam d.o.o. je Hasima Amidžić, Amidžićeva supruga.

U gradu kruže i druge priče o Amidžiću. Jedna od njih kazuje da je bio prilično surov čovek čak i prema članovima bliske porodice. Navodno, nekima od njih nije hteo finansijski da pomogne iako su živeli u siromaštvu.

Poznavaoci novosadskih političkih i društvenih prilika ne isključuju mogućnost da je (i) ubistvo Dragana Amidžića posledica ozbiljnih, velikih restrukturiranja u onoj sivoj zoni u kojoj se prepliće delovanje tajnih službi i podzemlja. Navodno, u bezbednosnim strukturama se dešavaju ozbiljne promene: „stari kadar“ se penzioniše ili marginalizuje, a na njegovo mesto dolaze mladi stranački jurišnici. Sve to ima uticaja i na podzemlje, u kojem se – što je evidentno – dešavaju ozbiljne turbulencije. Da li se u tome krije razlog za likvidaciju Amidžića ili su razlozi neke sasvim druge prirode – teško da ćemo ikada saznati. Kakve opet veze ima ubistvo Amidžića sa informacijama da u Novom Sadu primat u podzemlju navodno drži Zvonko Veselinović, takođe će, po svemu sudeći, ostati večna

tajna.