Blaškić i presedan

Držeći u naručju trogodišnju kćerkicu (dete začeto u Ševeningenu) i suprugu oko pasa, hrvatski general u penziji Tihomir Blaškić (43) pojavio se prošlog ponedeljka na vratima aviona koji je na zagrebački aerodrom tog dana sleteo iz Amsterdama. Čoveka koji je dugo nosio titulu najstrože osuđenog haškog optuženika (bio je osuđen na 45 godina zatvora) i kome je Apelaciono veće Tribunala prošle nedelje smanjilo kaznu na devet godina zatvora (predsednik Suda Teodor Meron je istovremeno odobrio i Blaškićevo prevremeno puštanje na slobodu jer je u zatvoru proveo više od osam godina), dočekalo je kao heroja nekoliko stotina ljudi koji su nosili hrvatske zastave i parole „Hrvatski junaci nisu zločinci“, ali mu se, sasvim sigurno, u Zagrebu nisu svi obradovali. Naročito oni koji su mu svojevremeno u Hrvatskoj pakovali hašku optužnicu i odgovornost za zločine počinjene u BiH.

Blaškiću, koji je tokom vojničke karijere bio oficir JNA, a kasnije i zapovednik Hrvatskog veća odbrane u srednjoj Bosni i poslednjih godina jedan od najuglađenijih i najdisciplinovanijih zatvorenika u Ševeningenu, pravi doček i dobrodošlica slede, izgleda, tek kada bude stigao do Kiseljaka, mesta koje se nalazi dvadesetak kilometara severozapadno od Sarajeva, odakle je u aprilu 1996. dobrovoljno i krenuo u Hag. Drugog dana na slobodi stigao je i do hrvatskog premijera Ive Sanadera, kome se zahvalio za pomoć. Zauzvrat, iz vlade je stigla potvrda da će se država odužiti Tihomiru Blaškiću i da ga neće zaboraviti, ali i da će deca svih haških optuženika poreklom iz Hrvatske biti školovana i zbrinuta.

SKRIVANI DOKAZI: Igrom slučaja, istoga dana kada je penzionisani general stigao iz Haga, haški portparoli saopštili su da su se sudije Tribunala saglasile da privremeno puste iz pritvora šestoricu visokih vojnih i političkih funkcionera bosanskih Hrvata kako bi na slobodi dočekali početak suđenja za počinjene ratne zločine. Jedan od njih je i general Milivoj Petković, po mnogima „krunski svedok“ optužbe na prvom suđenju Tihomiru Blaškiću. On je tada, pokušavajući da i sam izbegne haški zatvor i odgovornost za ubijanje 127 muslimanskih civila u selu Ahmići, prosto zakovao Blaškića na višedecenijski život u zatvoru. Nije isključeno da u godinama koje slede njih dvojica najzad zamene uloge i da u haški ponor, prvobitno namenjen Tihomiru Blaškiću, krenu još mnogi drugi. Jer za zločin u Ahmićima neko na kraju ipak mora da bude odgovoran.

Sve do pre nekoliko dana, zvanična odgovornost za masakr u Ahmićima išla je na dušu generala Blaškića, iako je neposredno posle prve presude izrečene ovom oficiru, u Hrvatskoj otkriveno mnogo toga što je ukazivalo da je on žrtvovan kako se traganje za odgovornima za zločine ne bi proširilo i krenulo ka vojnim i političkim vrhovima u Zagrebu. Pogotovo prema trojici pokojnika koji su vukli sve ratne konce – Franji Tuđmanu, Gojku Šušku i Mati Bobanu. Reagujući svojevremeno na prvu presudu Blaškiću koja je krajem 1999. godine šokirala Hrvatsku, akademik Ivan Supek je tvrdio da je „Tuđmanova zločinačka politika podele Bosne“ stavila Blaškića na terenu u nemoguću situaciju. Supek je primetio da Blaškić nije zločinac, ali da nije ni nevin jer se nije distancirao od zvanične hrvatske politike prema BiH. Tako nekako su pre nekoliko dana zaključile i sudije Haškog suda koje su prvobitnu presudu Blaškiću umanjile čak pet puta, što se u Tribunalu do sada nije događalo (nova presuda pre liči na poništavanje svake presude i imaće obavezujuću snagu za sva druga haška žalbena veća). Neki pravni eksperti smatraju da je uz obrazloženje o smanjenju kazne pre mogla da ide oslobađajuća presuda, ali da su se sudije odlučile da novom presudom od devet godina nekako pokriju i opravdaju Blaškićev dosadašnji boravak u zatvoru (osam godina i četiri meseca).

Pre nego što su Blaškića praktično oslobodile daljeg tamnovanja, sudije Apelacionog veća proučile su oko osam hiljada stranica novog dokaznog materijala. Iz tih dokaza koje bivša hrvatska vlast nije želela da preda Tribunalu i odbrani u vreme prvog suđenja Blaškiću (odgovornost za to se pripisuje Miroslavu Tuđmanu, sinu bivšeg hrvatskog predsednika, koji je izgleda nastojao da spreči haško kriminalizovanje očeve „bosanske politike“), naslućuje se kako je oko Ahmića postojala dvojna linija komandovanja i kako je zločine počinila „tajna politička vojska“ kojom je komandovao Gojko Šušak. General Blaškić bio je u toj priči čovek koji se igrom ratnog slučaja, ali i voljom nekih ratnih i političkih scenarista iz Zagreba našao u bezizlaznoj situaciji – da odgovara za zločine koje sam nije počinio i odobravao, niti ih je izgleda mogao sprečiti. Na prvom suđenju sudije nisu prihvatile takvu logiku – smatrale su da je Blaškić morao biti svestan namere da se u Bosni ostvari politika etničkog čišćenja i da je imao punu slobodu da se zahvali na vojničkom poslu koji mu je bio dodeljen, da se okrene i ode iz takve vojske. Zbog toga je u prvi mah i dobio 45 godina zatvora.

Iz Sudu naknadno dostavljenih dokumenata o delovanju HVO-a u BiH od 1992. do 1994. (dokumente je nekoliko dana posle prve presude u Hag poslala Račanova vlada) vidi se, na primer, da je Blaškić svojevremeno dao nalog da se pokrene istraga o masakru u Ahmićima. U službenom izveštaju koji je tada načinjen za ovaj zločin optužuju se jedinice koje su bile pod komandom Paška Ljubičića i Ante Sliškovića, kao i generala Milivoja Petkovića. Njegova odbrana je od prvog dana insistirala na tome da je Blaškić bio samo „simbol“ u komandnom lancu, da su odluke dolazile s druge strane, da ga Hercegovci iz HVO-a nisu previše voleli kao bivšeg oficira JNA. Ako se ovo ima u vidu, onda i ne čudi saznanje da Blaškića mnogi od njegovih „zemljaka“ nisu baš previše voleli ni u zatvoru iako je važio za veoma pristojnog čoveka. Nedavno je iz zatvora u Ševeningenu stigla i vest o jednom od retkih zatvorskih incidenata. Tamo su se u teretani za gušu dohvatili upravo Blaškić i Ivica Rajić. Navodno su pominjane porodice, visina kazne i ono – ako zbog tebe budem duže robijao…

KOMANDNA ODGOVORNOST: Slučaj generala Tihomira Blaškića biće očigledno povod za mnoga politička hvatanja za gušu koja u Zagrebu tek predstoje. Njegova sudbina već je proglašena za „najveću mrlju na savesti HDZ-a i Franje Tuđmana“, a sasvim sigurno biće nastavljena i prepucavanja oko toga ko je ovom čoveku uskratio dokumenta koja su bila ključna za njegovu odbranu. Gledano iz haškog ugla, neuporedivo je zanimljivije ono što ova nova presuda Blaškiću donosi a što su mnogi pravnici, pre svih njegov advokat Anto Nobilo, označili kao „redefinisanje“ pojma komandne odgovornosti. Zagrebačkim medijima Nobilo je ovih dana rekao da je Blaškićeva presuda „važna jer u tumačenje komandne odgovornosti uvodi razumniji standard … što pojednostavljeno znači da više nije dovoljno da je osoba zapovednik, pa da je automatski odgovorna“. I profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu Ivo Josipović izjavio je da će presuda u „slučaju Blaškić“ uticati na razvoj međunarodnog prava u odnosu na komandnu odgovornost. „Tužilaštvo, a i neke druge prvostepene presude, iako polazeći od načela krivice, približili su komandnu odgovornost objektivnoj odgovornosti. Ova presuda jasno uspostavlja kriterijum prema kome komandant za svoja naređenja odgovara u granicama tog načela (direktna komandna odgovornost) i to prema kriterijumu krivice koji uglavnom odgovara našoj direktnoj nameri“, ocenio je Josipović.

NEZGODNE PARALELE: U tumačenju značaja presude Blaškiću najdalje je izgleda otišao londonski „Tajms“, koji je ustanovio da bi ovakva presuda mogla da utiče i na proces koji se u Hagu vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Ovaj list upozorava da Tribunal nije mogao da dokaže komandnu odgovornost jednog generala za ponašanje snaga na njegovoj teritoriji i na osnovu toga zaključuje kako je onda „verovatno mnogo teže ustanoviti tu vrstu odgovornosti za političkog lidera“, kakav je bio Milošević. Iznenađenost („šokiranost“) presudom Blaškiću izrazila je i Džudit Armata, predstavnica međunarodne organizacije „Koalicija za međunarodnu pravdu“, koja je istakla da će takva odluka imati veliki uticaj na druge procese koji se vode u Haškom tribunalu, pre svih na onaj Miloševićev.

Nešto pre nove presude Blaškiću, ovom temom se bavio i „Dejli telegraf“ čiji je saradnik razvijao prilično neobičnu tezu – kako je Miloševićev „saveznik“ u Hagu niko drugi do britanski premijer Toni Bler. Autor teksta u „Telegrafu“ koji tvrdi da Tužilaštvo protiv Miloševića nije pokazalo ubedljive dokaze, zaključuje da se bivši predsednik SRJ u Hagu može osuditi samo najširim mogućim tumačenjem doktrine komandne odgovornosti: na primer, da je znao za zlodela koja su počinili bosanski Srbi i da ništa nije učinio da ih zaustavi. „Ali ako Milošević može da bude osuđen za saučesništvo u zločinima koje su u stranoj zemlji počinili ljudi nad kojima nije imao formalnu kontrolu, koliko je onda veće saučesništvo britanske vlade u zločinima koje su SAD počinile u Iraku“, kaže autor teksta u „Telegrafu“, uz poruku da bi jednoga dana Toni Bler sasvim opravdano mogao da bude Miloševićev komšija u zatvoru u Ševeningenu.

U zavisnosti od toga kako ko gleda na dosadašnju praksu Haškog tribunala, mogu se čuti i prilično različita mišljenja o doktrini komandne odgovornosti (ustanovljena inače 1946. godine na suđenju japanskom generalu Jamašiti, ali se, interesantno, nije koristila na Nirnberškom procesu na kome se sudilo glavnim ratnim zločincima Trećeg rajha). Kritičari Haškog suda se uglavnom slažu sa zagrebačkim profesorom Ivom Josipovićem – smatraju da su neke dosadašnje presude gotovo približile komandnu odgovornost objektivnoj odgovornosti koja postoji u građanskom pravu. Na osnovu tog tumačenja ispada da je u članu 7. Haškog tribunala komandna odgovornost postavljena tako da je na osnovu nje gotovo nemoguće izbeći odgovornost – samim tim što se neko našao na komandnom položaju odgovara za zločine koje počine njemu podređeni pojedinci. Nešto nalik na situaciju u kojoj roditelji uvek odgovaraju za postupke svog nestašnog maloletnog detata koje nešto razlupa i načini štetu. Istraživač organizacije Hjuman rajts voč za područje bivše Jugoslavije Bogdan Ivanišević usprotivio se nedavno u jednom tekstu ovakvom poistovećivanju komandne i objektivne odgovornosti i pri tom pozvao upravo na neke haške presude koje takvu tezu negiraju. Ivanišević tvrdi da među pravnicima koji pitanju komandne odgovornosti pristupaju argumentima struke nema spora oko toga nije reč o objektivnoj odgovornosti. On podseća da je u haškim sudnicma uvek na tužiocu obaveza da dokaže da je optuženi imao efektivnu kontrolu, da je znao ili je bilo razloga da zna za zločine i da nije preduzeo mere da zločine spreči ili kazni.

Žalbeno veće Haškog tribunala zaključilo je, dakle, da tamošnje Tužilaštvo nije u slučaju generala Tihomira Blaškića dokazalo ništa od onoga čime se dokazuje nečija komandna odgovornost. Haški branilac generala Dragoljuba Ojdanića, advokat Tomislav Višnjić, sa prilično opreza komentariše kakav bi uticaj ovakva presuda mogla da ima na ostale procese u Tribunalu (ovdašnjim generalima, na primer) i koliko se zaista radi o „redefinisanju pojma komandne odgovornosti“. Po njegovim rečima, u slučaju Blaškić pre se radi o novoj presudi nego o preispitivanju stare. Višnjić tvrdi u razgovoru za „Vreme“ da bi eventualna primena dosadašnjeg haškog koncepta komandne odgovornosti na neke druge sisteme mogla da se vrati i kao bumerang i da je očito izazivala zabrinutost komandnog kadra svake vojske, posebno oko pitanja ovlašćenja i obaveza na terenu. Sagovornik „Vremena“ pominje i ono što se događalo u iračkom zatvoru Abu Graibu, gde je očigledno postajala odgovornost u čitavom komandnom lancu. Time što je zaključeno da ubijanje i mučenje zatvorenika nije bilo deo politike koja se sprovodila, utvrđivanje odgovornosti zaustavljeno je na dva-tri nivoa iznad neposrednih izvršilaca i na tome će se očito stati.

SUDSKO OBRAZLOŽENjE: Oni koji su požurili da zaključe kako bi presuda Blaškiću mogla da ima ogroman uticaj i snagu presedana primenjivu u mnogim procesima koji čekaju ovdašnje haške optuženike, verovatno su propustili da primete kako u obrazloženju nove presude stoji jedan veoma bitan detalj – sudije su utvrdile da je oko Ahmića u HVO-u navodno postojala „dvojna linija komandovanja“ i prihvatile tezu odbrane da je optuženi general tu igrao samo simboličnu ulogu. U većini optužnica podignutih protiv ovdašnjih političara i generala stoji još nešto zbog čega je u njihovim suđenjima teško očekivati spektakularan obrt poput onog prošlonedeljnog u slučaju Blaškić – većina ih je optužena za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, praktično timu koji je, po mišljenju Tužilaštva, sa Slobodanom Miloševićem na čelu planirao zločine, etnička čišćenja i sve ostale ratne strahote kako bi navodno ostvario ideju stvaranja Velike Srbije. U jednom dokumentu u kojem su pobrojani uslovi za dokazivanje komandne odgovornosti, kao obavezna pitanja koja tužioci sebi postavljaju pominju se i ova: koliko je neki događaj trajao i da li se u isto vreme to događalo i na nekom drugom mestu. U Srbiji je, na primer, nedavno suđeno nekim pripadnicima paravojne jedinice Škorpioni optuženim za ubijanje civila na Kosovu. Jedan važan haški svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću tvrdio je da su pripadnici te jedinice posle otkrivenih zločina povučeni sa Kosova, i da su se kasnije neki od njih ponovo našli na terenu. Baš kao iz onog priručnika za dokazivanje komandne odgovornosti.

Konačna presuda generalu Tihomiru Blaškiću otvorila je tako iznova neke stare rasprave – odmah su se oglasili oni koji smatraju kako je Haški sud dokazao svoju pravičnost i spremnost da ispravi neke greške, baš kao i oni koji su sada još više ubeđeni kako je Tribunal „još više politički sud“. Na jednom od „domoljubnih“ sajtova onih koji su uporno bodrili Blaškića da izdrži, sve do pre nekoliko dana stajala je i poruka: „Sjetite se Blaškića u Hagu, dobit ćete polet i snagu“. Mnogima koji su u Ševeningenu ubeđeni u svoju nevinost ostaje da se sećaju Blaškića, sačuvaju snagu i veruju u reči njegovog advokata kako se posle ove presude u Hagu o komandnoj odgovornosti više neće govoriti na isti način.