Šta je vlada narodnog poverenja? Čemu bi ona vodila? Zašto je režim toliko osporava odnosno čega se toliko plaši? Šta govore primeri iz komšiluka
Pedeset dana trebalo je Narodnoj skupštini da konstatuje ostavku premijera Miloša Vučevića, neopozivo datu još 28. januara, ali samo na televiziji. Kada su naprednjaci u Narodnoj skupštini pod budnim okom predsednice Ane Brnabić izglasali 60 i nešto predloga zakona i kad se više nije imalo kud, konačno je na red došla i konstatacija – Miloš Vučević je sada premijer u ostavci, Vlada je u tehničkom mandatu, a ako ne izglasamo novog mandatara i ministre u roku od 30 dana, ide se na vanredne izbore.
Dan pošto je Vučevićeva efemerna premijerska karijera okončana, mahom ujedinjena opozicija dala je sopstveni predlog za izlaz iz krize: vlada narodnog poverenja, oročena na devet meseci, koja će obezbediti minimalne uslove za ostvarenje studentskih zahteva i pripremiti slobodne i poštene izbore.
Konferenciju za novinare parlamentarne opozicije gledao je i glavni i odgovorni urednik “Informera” Dragan J. Vučićević. Imao je glavni Vučićev medijski ratnik i o tome šta da kaže – žestoka salva uvreda, čak i po standardima Informerovog “kolegijuma”, poletela je iz Bulevara Peka Dapčevića ka zgradi Narodne skupštine.
Predlog opozicije je, dakle, ozbiljno zasmetao najvećem lojalisti Srbije, prigodnog prezimena Vučićević. To je zanimljivo iz dva razloga. Prvo, zdrav razum i osnovna moralna načela prosečnom čoveku sugerišu da radi sve suprotno od onoga što glavni urednik “Informera” smatra dobrim i ispravnim. Drugo, znajući za njegove izuzetno bliske veze sa režimom, prirodno je da Vučićeviću zasmeta nešto što bi moglo da ugrozi njegovu ulogu predsednikovog najdražeg propagandiste.
Da li bi vlada narodnog poverenja mogla da označi početak kraja ove vlasti? Da li je zbog toga DJV toliko nervozan? Širi li se ta nervoza i na druge slojeve Srpske napredne stranke?
VLADA NARODNOG POVERENJA
Prvo bi trebalo objasniti šta je vlada narodnog poverenja, kao vrsta privremene vlade. Za režim, ona znači: dolazak na vlast bez izbora. “Oni su sada postali već toliko bahati i bezobrazni da su došli ovde i rekli ‘dajemo ultimatum, evo, od sada mi smo vlast. Nema izbora i izbore ne želimo’”, rekla je neposredno nakon konferencije opozicije predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić.
Na sumanut način, Ana Brnabić je donekle u pravu. Opozicija zaista neće na izbore, ali samo u neravnopravnoj utakmici u kojoj se unapred zna ko je pobednik. Upravo bi jedan od glavnih zadataka prelazne vlade bio da započne proces izlečenja izbornog procesa u Srbiji, pre svega, otvaranjem i revidiranjem biračkog spiska, a zatim i sankcionisanjem medijskih radnika i medija koji krše osnovna pravila profesije – dođosmo tako i do odgovora na pitanje zbog čega se naljutio DJV.
Na čelu ove vlade morala bi biti nestranačka ličnost oko koje bi svi akteri u Skupštini, ali i šira narodna javnost, postigli konsenzus. Vlada bi bila pretežno ekspertska, sa ograničenjem da najvažnija ministarstva ne smeju dopasti naprednjacima i uslovom da nijedan od kandidata, kako za ministre, tako i za premijera, ne sme iza sebe imati korupcionaške afere.
Međutim, vlast se ovakvom konceptu oštro protivi. Dojučerašnji premijer i formalni predsednik SNS-a Miloš Vučević kazao je da poslanici njegove stranke sigurno neće glasati za “prelaznu, ucenjivačku, prevarantsku” vladu. Jedan od razloga što naprednjaci odbijaju i samu pomisao o nekakvoj prelaznoj vladi je taj što bi to, kako je rekla Ana Brnabić, bilo “suprotno Ustavu”.
NEMA KRŠENJA USTAVA
Da li bi formiranje neke vrste prelazne vlade prekršilo Ustav iz 2006. godine? Profesor prava i nekadašnji predsednik Pokrajinske vlade Vojvodine Bojan Pajtić kaže – ne. Kako je ranije objasnio za “Vreme”, institut prelazne vlade nije ustavno definisana kategorija.
Dalje, Pajtić ističe da prelaznu vlast karakteriše mnogo kraći mandat nego što je to u normalnim okolnostima slučaj, kao i ograničeni zadaci koji se najčešće odnose na stvaranje uslova za demokratske izbore.
“Prelazna vlada, formalno, ima iste nadležnosti kao i svaka druga vlada, ali joj je ‘rok trajanja”, kao i opseg delovanja, ograničen političkim dogovorom stranaka, od čijih predstavnika u skupštini ta vlada i zavisi”, naglašava on.
Često se pojmovi “prelazna” i “tehnička” vlada koriste kao sinonimi iako među njima postoji značajna razlika. Za razliku od prelazne vlade, tehnička vlada najčešće nastaje kada njen mandatar podnese ostavku, odnosno kada joj parlament izglasa nepoverenje. Tada se ona naziva i vlada u ostavci i po pravilu nema ovlašćenja za donošenje dalekosežnih odluka, već se bavi samo tekućim pitanjima. Od 19. marta, vlada Miloša Vučevića zvanično je postala vlada u tehničkom mandatu.
PRIVREMENE VLADE U SUSEDSTVU
Iako se pojam prelazne vlade u javnom diskursu koristi kao jedinstven, istina je da je svaka privremena vlada specifična na svoj način. Njihova suština je, doduše, svuda ista, objašnjava za “Vreme” politički konsultant Dušan Milenković.
“Suština ovakvih predloga, i komparativno, a i istorijski, jeste tranzicija moći i odgovornosti iz jednog centra u više centara. Ciljevi prelaznih vlada se postavljaju, i to jeste jedna od njihovih osobenosti – imaju veoma usko postavljene ciljeve, što kod vlada inače nije slučaj jer se bave svim problemima u društvu”, ističe Milenković.
Zajedničko im je to što deluju u ograničenom vremenskom periodu, a formiraju se u nekakvim vanrednim okolnostima, šta god bio njihov uzrok. Na primer, privremene ekspertske vlade u Grčkoj i Italiji su 2011. godine formirane kako bi izvukle svoje zemlje iz razarajuće ekonomske krize, a zatim organizovale nove izbore.
Najskoriji primer privremene vlade imamo u komšiluku. U Severnoj Makedoniji je 2024. godine Talat Džaferi izabran za premijera prelazne vlade, i to 100 dana do izbora. Primarni cilj ove vlade bio je pripremanje slobodnih i fer predsedničkih i parlamentarnih izbora, a u njoj je tada najveća opoziciona partija VMRO-DPMNE dobila dva ministra – za unutrašnje poslove i za rad i socijalnu politiku. Rezultat izbora bio je takav da se VMRO-DPMNE posle sedam godina vratila na vlast. Zanimljivo je da je odatle otišla na isti način: pošto je 2016. godine njen tadašnji vođa i premijer Nikola Gruevski podneo ostavku zbog velike političke krize i optužbi za korupciju – ne zvuči li to odnekud poznato – formirana je prelazna vlada od 100 dana koja je pripremila vanredne izbore, a VMRO-DPMNE je otišao u opoziciju.
Prelazna vlada bi u slučaju Srbije trajala mnogo duže od pomenutih 100 dana, što možda i dodatno podstrekuje paniku ljudi na vlasti. Ako su studenti za četiri meseca uspeli da izvuku građane iz potpune apatije, šta bi se tek desilo ako bi Regulatorno telo za elektronske medije počelo da reaguje na svakodnevna kršenja zakona televizija koje su već dugo puki propagandni servisi? I radilo ono što mu je posao, recimo, devet meseci.
SUŠTINA JE UVEK ISTA
Drugi primer prelazne vlade iz susedstva dolazi iz Crne Gore gde je 2016. formirana vlada izbornog poverenja, kao rezultat sporazuma između, u tom trenutku, vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS) i određenih opozicionih stranaka. Njen cilj je bio, ponovo, obezbeđivanje demokratskih parlamentarnih izbora. Do danas to ostaje jedina prelazna vlada u crnogorskoj istoriji, a njenim formiranjem su predstavnici opozicije prvi put u političkoj istoriji ove države dobili značajnu ulogu u izvršnoj vlasti.
U postkonfliktnim ili kriznim situacijama, sa ciljem da se uključe sve političke strane kako bi se situacija stabilizovala i postigao konsenzus oko ključnih reformi, formiraju se vlade nacionalnog jedinstva. To se desilo, primera radi, u Južnoafričkoj Republici 1994. godine, nakon raspada režima aparthejda, kao i u Iraku 10 godina kasnije, nakon pada Sadama Huseina.
Ali, poverenje u srpske političare je tradicionalno nisko – mada opozicija u ovom trenutku stoji nekoliko procenata bolje nego vlast, pokazalo je istraživanje Nove srpske političke misli koje je “Vreme” ekskluzivno objavilo u prošlom broju. Zbog toga u Srbiji na scenu stupaju eksperti, nezavisni, politički neukaljani stručnjaci koji će svojim znanjem i veštinama pomoći državi da prebrodi krizu.
Pošto su vlade nacionalnog jedinstva i ekspertske vlade najčešće privremene, često se nazivaju “vrstama” prelaznih vlada. Sagovornik “Vremena” smatra, pak, da takva terminologija nije ispravna. “Ono što se naziva različitim imenima, to nisu forme, to je samo jedan način implementacije prelazne vlade, a njihova suština je, kako je već pomenuto, tranzicija moći”, naglašava Milenković.
UVOZ NOVOG MANDATARA
Bez obzira na njeno ime, prelazna vlada bi ozbiljno zapretila monopolu vlasti koji je za 13 godina uspostavila Srpska napredna stranka. Otud i silna negodovanja i Vučićeva obećanja da tako nešto neće dozvoliti dok je živ.
Međutim, čini se da se klima i u SNS-u polako menja. Čak je i prvi među njima odškrinuo vrata novom scenariju kada je u Briselu 19. marta rekao da “možda i bude prelazne vlade”, ali samo ako ga ljudi iz njegove stranke ne budu slušali. Naravno, teško da bi prelazna vlada u režiji SNS-a bila istinska prelazna vlada kojom bi omogućili mirnu tranziciju moći i isekli granu na kojoj sede.
Verovatnija opcija je ta da je Vučić namerio da pravi nekakvu ekspertsku vladu i “uveze” novog mandatara iz inostranstva, kao što je Slobodan Milošević svojevremeno uradio sa biznismenom Milanom Panićem. Ali u atmosferi u kojoj se naprednjačkim funkcionerima obijaju jaja o glavu, pitanje je ko bi se te uloge prihvatio.
Hapšenja iz čista mira, progon iz zemlje, batinanja… Sve nas je to snašlo samo u poslednjih nedelju dana. Srpska napredna stranka, rođena iz pene koju je za sobom ostavio njihov duhovni otac Vojislav Šešelj, vraća se korenima. Od sebe pobeći ne mogu
“Poluge moći nisu u njihovim rukama”, rekao je vladika Grigorije. “Ali ima nešto u Svetom pismu što mi se veoma dopada, a to je da se sila Božija u nemoći otkriva. Dakle, sva ovozemaljska moć je na jednoj strani. A na drugoj strani, u rukama ovih mladića i devojaka je nemoć ovozemaljska. Ali u toj njihovoj nemoći se pojavljuje sila Božija ili Božija pravda. Zato su oni u tako velikoj prednosti”
Režim i njegovi mediji mesecima na sva zvona trube o “građanskom ratu”, a vlast je jedina koja ima patent na mir i stabilnost – naravno, uz pomoć propagandne mašinerije i upotrebe sile. “To je propagandna taktika SNS-a koja kaže: ‘nasilje je svuda, teroristi nas okružuju, ali tu smo mi da vas spasemo’”, objašnjava za “Vreme” profesorka komunikologije Jelena Kleut
Studenti i građani koji ih prate na ovim šetačkim podvizima, dočekani su kao najrođeniji skupa s onima koji su došli dan ranije iz drugih mesta. Na bini pored šetališta uz reku pušten je i golub mira – taj simbolički gest dvoje studenata najupečatljiviji je gest razumevanja i poštovanja između bošnjačkog i srpskog naroda od završetka ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji
Trodnevni sabor za promociju Aleksandra Vučića i njegovog Pokreta za narod i državu realno je bio fijasko. Ali on je pre svega bio zamišljen kao medijski spektakl za režimske televizije u režiji dvorskog promotera Željka “DJ Žeksa” Mitrovića, uz scenografiju i ikonografiju prilagođenu srpskom političkom tržištu
Ko osuđuje režimsko targetiranje ljudi iz medija, nevladinog sektora, opozicije i univerziteta, ne sme pristati ni na ova uperena protiv urednika i novinara RTS-a
Vlada Đura Macuta je „kontrarevolucionarna“, nabaždarena na odmazdu i državno i ulično nasilje nad protivnicima režima
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Vučić i Šešelj: Gde ja stadoh, ti produži
Povratak radikalskog nasilja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
