Bitka oko minusa u budžetu

„To će biti laki razgovori. Ne vidim nikakve probleme“, rekao je Miroljub Labus, potpredsednik srpske vlade. Bila je to (17. septembra) najava da Misija Međunarodnog monetarnog fonda počinje u Beogradu četvrtu reviziju trogodišnjeg finansijskog aranžmana (od 2002. do 2005. godine) sa Srbijom i Crnom Gorom vrednog 140 miliona dolara.

Već tada su pregovarači sa ozbiljnim iskustvom zamerili Labusu nepotrebno i nediplomatsko „istrčavanje pred rudu“ u fazi kad je neizvesnost razgovora bila visoka, a u političkim krugovima mogla se čuti ocena da je Labus kao predsednik G17 plus (zlo)upotrebio funkciju vicepremijera u predizborne svrhe pred prvi krug lokalnih izbora, pružajući „državnu“ podršku kandidatima te partije za predsednike opština.

Dve nedelje kasnije ispostavilo se da pregovori uopšte nisu bili laki i da je problema za pregovaračkim stolom i te kako bilo. Naime, pre nego što je napustila Beograd neobavljena posla, Misija MMF-a predvođena Piritom Sorsom saopštila je (30. septembra) da je postignut dobar napredak u razgovorima, ali da će dijalog sa predstavnicima vlasti u Srbiji i Crnoj Gori o neophodnim merama ekonomske politike biti nastavljen u idućim nedeljama i diplomatski najavila da su „značajno smanjene razlike vezane za budžetsku politiku u idućoj godini“. Iako je bilo reči i o drugim pitanjima (privatizacija, deficit tekućih plaćanja, reforma finansijskog sektora…) suština i pregovora i spora vrtela se, ipak, oko državnih troškova za iduću godinu i onog njihovog nepokrivenog dela koji se zove budžetski deficit. Dok su predstavnici srpske monetarne i finansijske vlasti zagovarali praksu „široke državne ruke“ u podmazivanju tranzicionih muka osiromašenog naroda, pregovarači iz MMF-a tvrdo su branili stav da niko u svetu nije spreman da kreditima i donacijama finansira novo „događanje naroda“.

ĐELIĆEVIH „PET MINUTA„: „Političku“ priliku da objasni neuspeh pregovora sa MMF-om odmah je iskoristio bivši ministar finansija Božidar Đelić. Učestvujući u kampanji pred drugi krug lokalnih izbora, Đelić je izjavio „da su pregovori propali i da postoji rizik da se trogodišnji aranžman ne produži. U naredne tri do četiri nedelje vladaće velika nervoza do predlaganja budžeta za 2005. godinu u Skupštini Srbije zato što je MMF po svemu sudeći veoma zabrinut zbog načina sprovođenja programa i ogromnog trgovinskog deficita u Srbiji“, rekao je Božidar Đelić.

Nesumnjivo, kao jedna od mogućih opcija spominje se među diplomatama, političarima i ekonomistima mogućnost da MMF digne ruke od Srbije i ostavi nas da se „krčkamo“ u nečemu što je kolega iz budimpeštanskog „Nepsabadšaga“ lucidno opisao kao „napredovanje prema ništa“. Sudeći, međutim, prema ranijim iskustvima i atmosferi iz tek okončanih pregovora moglo bi se naslutiti da će, posle obostranog popuštanja, MMF parafirati nastavak trogodišnjeg aranžmana, ali da Srbija od toga neće imati prevelike vajde ukoliko ne nastavi sa reformama u praksi. Suština nije u tome da glavni kreatori ekonomske politike u Vladi (Labus–Dinkić) uvere javnost u to kako oni rade za dobrobit naroda pa zato dobijaju pare od međunarodnih finansijskih institucija, nego da domaćoj i inostranoj javnosti pokažu spremnost da nastave oštar i bolan kurs ekonomskih reformi koje će imati efekta „u bazi“, na šta ih stalno opominju i MMF i Svetska banka i Evropska unija. Zato su mnogo neprijatnije od povlačenja Misije MMF-a iz Beograda neobavljena posla, zvučale dve vesti iz mikroekonomskog miljea i jedna iz protokolarno-diplomatskog života, koje opisuju trenutno stanje koje baš i ne pogoduje investiranju kapitala i otvaranju novih radnih mesta u Srbiji.

Prvo je švajcarska kompanija „BC Invest“ iz Lugana objavila da odustaje od kupovine subotičke Azotare koja je godinu dana u stečaju. Švajcarska kompanije, koja se jedina javila na oglas o prodaji subotičke fabrike, navela je da odustaje od kupovine „zbog nemogućnosti da zaštiti ulaganja i nesigurnosti investiranja u Srbiji“.

MOGUĆE I NEMOGUĆE: Zatim je investicioni „FPP Balkan limited“ u otvorenom pismu najvišim zvaničnicima Srbije optužio pojedine funkcionere Vlade za bahato i nezakonito mešanje u trgovanje akcijama fabrike „Knjaz Miloš“ i nagovestio da će o tome obavestiti celokupnu međunarodnu javnost, pre svega međunarodne finansijske organizacije, te da će „ukoliko bude primoran, potražiti zaštitu svojih prava i svog ugleda pred domaćim i međunarodnim sudovima“. Država je uzvratila tvrdnjom da potpisnici otvorenog pisma nemaju baš „čiste ruke“ u poslu sa „Knjazom“.

I na kraju, američki ambasador u Beogradu Majkl Polt u nedavnom razgovoru sa srpskim ministrom pravde Zoranom Stojkovićem kao prioritete srpske vlade naveo je (odmah posle haških tema) hitne reforme pravnog sistema kako bi se zaštitila ulaganja američkih kompanija u Srbiji.

Ovakva upozorenja bi, dakle, mogla da budu „mirođija“ onom scenariju neuspelih pregovora sa MMF-om u kome Srbija dobija status neinteresantne investicione destinacije, zatim njena privreda ulazi u stagnaciju i zemlja ponovo postaje emigraciona teritorija. Ovaj model daljeg „razvoja“ Srbije nije isključen jer činjenica je da MMF neće biti previše zabrinut za dugoročnu stagnaciju Srbije. S druge pak strane, veruje se da će zvaničnici MMF-a dugo otezati da Srbiju, odnosno srpsku vladu, proglase „lošim momkom“, prosto zato što je Srbija još dobar „performer“.

Stručnjake i direktore MMF-a u ovom trenutku brine nešto drugo – nesposobnost srpske vlade da državu učini jeftinijom i pokaže kako njene reforme, kojima se toliko hvali, konačno imaju efekta „na terenu“.

Zato su se dvonedeljni pregovori uglavnom vrteli oko budžeta za iduću godinu i zahteva MMF-a da se drastično smanji javna potrošnja. Beogradski pregovarači, pre svega tandem Labus–Dinkić, na to nisu pristali svesni da će 2005. biti izborna godina i da bi smanjenje darežljivosti države uticalo na pad popularnosti vlade. Tim povodom, potpredsednik Vlade Miroljub Labus požalio se „Politici“ 29. septembra da oni (MMF): „Od nas traže nemoguće“ i proglasio „smešnim“ zahtev MMF-a da budžetski deficit iduće godine bude samo jedna trećina ovogodišnjeg rebalansiranog, dakle – deset milijardi dinara.

Šizofrenu situaciju u Srbiji po završetku pregovora sa MMF-om ipak je najbolje opisala Vlada u saopštenju izdatom posle razgovora premijera Vojislava Koštunice sa delegacijom MMF-a. U njemu piše kako je premijer Koštunica tom prilikom izjavio „… da je Vlada čvrsto opredeljena da nastavi sa ekonomskim reformama, a sve preporuke Međunarodnog monetarnog fonda pažljivo će razmotriti i raditi na pronalaženju najprihvatljivijih rešenja…“ Samo neko slabo obavešten u situaciji kad mu je država pred bankrotom može da „pažljivo razmatra“ i „traži najprihvatljivija rešenja“.

Bivši ministar finansija Božidar Đelić nazvao je ovakvo ponašanje odsustvom hrabrosti Vlade da sagleda javne troškove i uradi ono što mora da se uradi kako Srbija ne bi bankrotirala. „MMF je čak malo pooštrio svoje zahteve u odnosu na vreme kada sam ja bio pregovarač, da bi se obezbedio od vlasti koja je pokazala spremnost za pridobijanje kratkoročnih simpatija birača. Tih deset milijardi dinara zahtevanog deficita je neka vrsta osiguranja MMF-a prema vlasti u koju oni nemaju baš mnogo poverenja da će ispoštovati ono o čemu se budu dogovorili“, rekao je Đelić i dodao da ukoliko dođe do dogovora sa MMF-om, ova će vlada morati da prizna da su mnoga njena obećanja bila nerealna.

POSLOVI ZA VLADU: Zato je neminovno da u narednom periodu Koštuničin ministarski kabinet progura kroz parlament ultimatum MMF-a iz aprila – da se budžetski deficit za ovu godinu smanji sa 45 na 30 milijardi dinara. Što se tiče budžeta za sledeću godinu, ova vlada moraće da učini nekoliko krupnih rezova u smanjenju javnih troškova ako želi da joj MMF popusti i dozvoli deficit od, na primer, 15-16 milijardi (umesto sada zahtevanih deset). Ukoliko ova koaliciona vlada u međuvremenu padne, budući ministarski kabinet sigurno neće dobiti podršku iz sveta ako ne prihvati zahtev MMF-a vezan za dozvoljenu visinu budžetskog deficita u 2005. godini.

Ako Labus, Dinkić i ostali računaju na dalju (neophodnu i preko potrebnu) naklonost svetskih finansijskih institucija i međunarodnih investitora, moraće odmah da počnu sa bučnom kampanjom ubeđivanja domaće javnosti da Srbija mora da prihvati uslove MMF-a, koji zapravo nisu deo antisrpske zavere, već samo zahtev da država (vlast) kad je nemaština, kao i građani, treba da steže kaiš. Osim kampanje, vlast će morati i nešto praktično da uradi. Na primer, da uvede ozbiljnije smanjenje troškova penzija i racionalizaciju penzionog sistema. Zatim da počne reforme u zdravstvu koje će dovesti do toga da, recimo, više ne bude isti broj zaposlenih zdravstvenih i nezdravstvenih radnika, jer ozbiljna je ne samo finansijska dilema da li u srpskom zdravstvu zaista treba da radi toliko vodoinstalatera, električara, bravara, čuvara… Pa da onda Vlada pređe sa reči na dela i kad je u pitanju reforma sektora bezbednosti i smanjenje davanja poreskih obveznika za glomaznu i nepotrebnu vojsku. I, na kraju, ali ne manje važno, da započne smanjenje broja zaposlenih i restrukturiranje javnih preduzeća (NIS, EPS, Telekom i još 40 sličnih giganata, od kojih su mnogi propali). Problemi u tim preduzećima su sve veći, em su „nakrkala“ ogromne dugove, jer od kad su krenula u navodno restrukturiranje nikom ništa ne plaćaju, em se kod njih svaki pokušaj otpuštanja radnika završava tako što sudovi poništavaju te odluke i otpuštene vraćaju na posao. Svima je poznato, pa i MMF-u, kako je neslavno, serijom štrajkova na ugljenokopima i popuštanjem Vlade, završio pokušaj restrukturiranja Elektroprivrede Srbije. Ako je neko od međunarodnih finansijera i donatora posle 5. oktobra 2000. godine i bio spreman (povučen reformskim zamahom tadašnje vlade) da baci koji dolar u srpsko „bure bez dna“ danas na to gleda već znatno racionalnije.

Nebojša Savić, iz beogradskog Ekonomskog instituta, saopštio je da je avgustovska plata u Srbiji 14.182 dinara (192 evra) i da je to visok nivo u poređenju sa javnom potrošnjom. „Nivo potrošnje je veoma visok“, upozorio je Savić i naveo da je javna potrošnja u avgustu u Srbiji dostigla iznos od 56,2 milijarde dinara. Profesor Ekonomskog fakulteta Danijel Cvetičanin kaže da je problem u tome što je društveni proizvod u Srbiji mali da izdrži tako visoku javnu potrošnju, a njegov kolega Jurij Bajec smatra da MMF pritiska na smanjenje javne potrošnje u Srbiji jer sa tolikim javnim rashodima države nema uslova za veće domaće investicije.

Niko, međutim, pa ni MMF, ne traži od Vlade Srbije da to uradi „preko noći“, ali se insistira na prvim koracima kako bi se demonstrirala ozbiljnost reformskih namera.

Umesto da to odmah učini, Vlada i dalje okleva, a njen potpredsednik Labus (u već spomenutoj izjavi listu „Politika“ od 29. septembra) kaže da će Vlada nastaviti da deli subvencije propalim preduzećima, ali ne svim, nego samo onima koji imaju strategiju izlaza. „Uskraćivanje subvencija svima značilo bi neposredni stečaj tih preduzeća“, rekao je Labus. A MMF upravo to traži, da država što pre prekine sa administrativnim upravljanjem privredom i prestane da parama svih poreskih obveznika potkupljuje radnike u neuspešnim firmama.

Da Vlada baš i ne upravlja ekonomskim procesima onako kako želi da predstavi i da je, čini se, vrag odneo šalu pokazuje još jedan primer. Samo četiri dana pošto su ispratili Misiju MMF-a, kojoj su se hvalili da drže inflaciju pod kontrolom, srpski monetarni zvaničnici priznali su da su se malo zaneli. Naime, Narodna banka Srbije saopštila je u ponedeljak (4. oktobar) da je inflacija u prvih devet meseci ove godine 9,2 odsto, a da je godišnja stopa inflacije mereno od septembra prošle do septembra ove godine, dostigla 11,5 odsto. „U ovakvim uslovima ne vidi se mogućnost za opuštanje i NBS je prinuđena da nastavi sa restriktivnom monetarnom politikom“, gotovo panično upozorava Narodna banka, koja kao glavnog krivca za probijanje planirane stope inflacije navodi rekordno poskupljenje sirove nafte i metala na svetskom tržištu. Ekonomisti, međutim, upiru prst u Vladu tvrdeći da je njena ekonomska politika jednako veliki krivac za rast inflacije kao i poskupljenje nafte i upozoravaju da bi nastavak finansiranja „događanja naroda“ mogao iduće godine da dovede do još veće inflacije.

Za utehu građanima, Srbiji ne preti neka velika inflacija i mahnito štampanje para. Ekonomska zbivanja do kraja godine obeležiće grčevita borba Vlade da održi glavu iznad vode. Kad se bude svodio godišnji račun, biće sasvim jasno da nisu bili u pravu analitičari levičarske provenijencije koji su za teško stanje u Srbiji okrivili liberalni koncept ekonomske politike Vlade. Ispostaviće se, naime, da se glavni krivac za loše stanje srpske privrede krije u popustljivosti vladajućih ekonomista prema nadirućem populizmu i njihovoj bolećivost prema nadirućem socijalističkom nasleđu. Populizam, a ne liberalizam, gurnuo je ponovo Srbiju u probleme.