Biranje budućnosti

Čitajući razne analize i slušajući komentare iz različitih uglova na evropski, ili bolje rečeno na evropsko-američki Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, stiče se utisak da postoji mogućnost da se dokument suštinski izmeni i da čak, bez previše brige, može i u potpunosti da se odbaci, jer će se nekad doći do boljeg rešenja.

Mislim da je ovakav pristup kako štetan i neiskren prema biračima i građanima Srbije tako i činjenično pogrešan budući da je jasno rečeno da promena ovog dogovora – nema. Ovo naročito važi u situaciji kada ovakve poruke stižu iz redova političkih aktera koji sebe vide kao proevropske. Kao da se ne razume trenutno geopolitičko stanje u svetu i gde se Srbija nalazi. Ovo nije predlog koji su smislili birokrate u nekom ministarstvu i stavili na sto uz razne druge opcije, pa sada mi možemo da biramo šta nam se dopada ili ne. Taj voz je odavno prošao. Ovo je predlog iza koga su stale najmoćnije sile iz dela sveta kome i mi želimo da pripadamo – nazovimo ga Zapad, Evropa ili Evro-atlantski; naše mesto je tu, a sve države koje čine taj prostor stale su iza ovog predloga.

U ovim okolnostima, reći “ne” opet nas vraća u period u kome je Srbija pravila istorijske greške, a iz kojih se još uvek izvlačimo. To mora da bude jasno svim građanima Srbije, a politički akteri ne bi smeli da prikrivaju ovu činjenicu od javnosti.

S punim pravom treba oštro kritikovati poslednjih deset godina vladavine Srpske napredne stranke, koja nas je dovela ovde gde jesmo. Svoj deo odgovornosti imaju i prethodne vlasti, koje su u poslednjih 30 godina propuštale priliku da se reši ovo pitanje, svaki put uz sve gore pozicije Srbije i srpske zajednice na Kosovu. Međutim, naše nezadovoljstvo prema tome kako se ova zemlja vodi, sa sve manje demokratije i sve više zarobljenih institucija, sa cvetanjem korupcije i kriminala, ne može biti razlog da se ovaj sporazum ne prihvati.

Ovaj sporazum se ne bavi uređenjem našeg političkog društva, kao ni političkog okvira i institucija, niti treba tim pitanjima da se bavi. Sporazum ima jasan okvir za budućnost Srbije – a to je Srbija kao deo evropske zajednice, kao buduća članica Evropske unije. A na nama ostaje kako ćemo se izboriti za promene i reforme koje moraju da dođu isključivo iznutra.

U ovom trenutku u preko 6000 zapadnih firmi u Srbiji radi preko 200.000 naših radnika. Mi nemamo more ili neograničeno rudno bogatstvo, pa ni dovoljan broj mladog stručnog kadra na kome bismo bazirali svoj ekonomski razvoj – ekonomija Srbije u potpunosti zavisi od investicija, i svaki, pa i najmanji poremećaj na ovom polju vodi nas u ozbiljne budžetske i razvojne probleme. Nemam nameru nikoga da plašim, ali to je činjenica koja mora biti jasna svim strankama i javnosti Srbije kada se određuju prema sporazumu koji je pred nama.

Umesto iracionalnog protivljenja sporazumu, koji ostavlja mogućnost da se učvrsti status srpske zajednice na Kosovu, treba da iskoristimo ovaj trenutak ako, naravno, dođemo do same implementacije, da postavimo temelje buduće Srbije, okrenute Zapadu i cementirane u političke i bezbednosne evropske strukture. Srbija, kao najveća zemlja u regionu, ima priliku da konačno postane pozitivan igrač na Balkanu. Umesto da nas se komšije plaše i gledaju kao pretnju, treba da pružimo ruku partnerstva i saradnje u oblastima koje bi olakšali život svih naših građana. Kao odgovorna regionalna sila, a kroz naše novouspostavljene savezničke odnose sa ključnim evropskim i evroatlantskim državama, imali bismo mogućnost da štitimo i branimo naše interese i status srpskih manjina i kulturnog nasleđa. Uz snažnu i integrisanu ekonomiju sa Evropom, zasnovanu na vladavini prava, slobodnom tržištu i zaštiti životne sredine, kao i sa ojačanom kulturnom scenom, Srbija bi imala pozitivnu uticajnu meku moć koju bi mogla da koristi i širi u regionu.

Mi danas bukvalno biramo svoju budućnost, kao i budućnost i sigurnost srpske zajednice na Kosovu, i fer je reći: ona će pre svega zavisiti od odluke u kom pravcu Srbija danas želi da krene.