Bilo ih je dvadeset i jedan…

„Kad pređem granicu Srbije, dočekan sam kao veliki stručnjak, ali ovde, nažalost, u svojim Lučanima, u svom mestu i svojoj Srbiji ne, uvek neko mrzi uspeh, čak i sada kad fabrika radi izvanredno. Dočekan sam kako ne treba, ima ljudi koji ne vole uspeh. Neko želi da ovu fabriku zatvori, da ne radi, neko želi da prekine ovu proizvodnju u Srbiji koja se krupnim koracima bliži svetskom vrhu“, ovako je o svom radu pre nešto manje od godinu dana govorio direktor vojne fabrike „Milan Blagojević“ – Namenska u Lučanima Radoš Milovanović (75), čovek koji je na čelu tog preduzeća za proizvodnju raznih vrsta barutnih i jedinjenja nitroglicerina i nitroceluloze punih 37 godina, a u penziji je od 2003.

Ime Milovanovića, koji je „alfa i omega“ u Lučanima, siva eminencija i onaj koji o svemu odlučuje (a firma i poprilično toga finansira), ponovo je došlo u žižu javnosti kada je taj kraj nedavno posetio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, i otac Milomira Milivojevića (25), jednog od radnika stradalih u fabrici u julu 2017, požalio mu se da je istraga o tom slučaju završena, dokazni postupci izvedeni, a protiv odgovornih nije podignuta optužnica, jer je Milovanović nedodirljiv i ima čak i sudske veštake koji rade za njega.

GLUVI BARUT

Milovan Milivojević, koji je i sam penziju stekao u fabrici, rekao je Vučiću da ima sve dokaze i hoće da mu ih predoči, ovaj mu zakazao sastanak, primio ga, dao obećanje i sve se na tome završilo. Ostalo je zabeleženo da je Vučić u Lučanima Milivojeviću rekao da „ljudi ovde ne rade kao na manekenskoj pisti, nego rade u fabrici baruta i oružja“, na šta je ovaj zapitao: „Je l’ može da se radi u proizvodnji u majici?“, i dobio odgovor: „Ne može.“

A radili su, i ranije i tog 14. jula 2017, u pogonu koji nikad nije dobio upotrebnu dozvolu, kada su dva radnika poginula u eksploziji do koje je došlo prilikom istovara kartonskih buradi sa tehnološkim otpadom baruta.

foto: dimitrije goll / tanjug

Saldo Milovanovićevog direktorovanja fabrikom „Milan Blagojević“ – Namenska od 1982. do danas (uz pauzu 1997–2001) jeste 21 poginuli radnik u bezbroj eksplozija i incidenata koji su se desili. „Ginuli su ljudi i pedesetih“, nonšalantno je ustvrdio Vučić.

Iako su u Ministarstvu odbrane, pod čijom nadležnošću je namenska industrija, obećali da će se o svemu izvestiti javnost, do toga nije došlo, kao i u mnogim sličnim slučajevima. Portal Insajder.net je, međutim, došao do poverljivog izveštaja Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane neposredno nakon nesreće, u kome stoji da u preduzeću uopšte „ne postoji definisana procedura“ za prevoženje tehnološkog otpada baruta i njegov istovar. U nizu nađenih propusta Ministarstvo je utvrdilo, između ostalog, da fabrika uopšte nije uskladila plan zaštite od požara sa važećim državnim pravilnicima, kao i da se pojedinim pravilnicima zaštite pozivaju na odredbe nevažećih pravilnika. O tome koliko je propusta načinjeno svedoči i niz preporuka Ministarstva odbrane rukovodstvu firme za unapređenje tehnološkog postupka, kao i mera za unapređenje stanja bezbednosti i zdravlja na radu i zaštite od požara. U izveštaju se navodi osam preporuka za unapređenje tehnološkog postupka i 12 preporuka za unapređenje stanja bezbednosti i zdravlja na radu.

Prema zvaničnim svedočenjima radnika koji su te večeri radili, a u koja je „Insajder“ imao uvid, u magacinu ispred kojeg se desila nesreća bilo je četiri puta više baruta od dozvoljenog – između 1500 i 2000 kilograma iako je predviđeno maksimalno 450, dok su burići koji su eksplodirali težili duplo više od predviđenog, odnosno između 60 i 70 kilograma, iako je predviđeno 35 kilograma.

Uprkos svemu tome, Milovanović je ostao na mestu direktora, tužilaštvo je u sklopu predistražnih radnji saslušalo njega, potčinjene mu rukovodioce, radnike koji su bili u toj smeni, i na tome se sve završilo – optužnica nikad nije podignuta. U više navrata izrečene tvrdnje radnika koji su bili neposredni svedoci nesreće da Milovanović vrši pritisak na njih jednostavno su ignorisane, kao i, što je još neverovatnije, i to da su se neki od njih i zvanično žalili i tužiocu Stevanu Milićeviću zahtevajući da ih zaštiti jer su svedoci u postupku koji traje. Naravno, nije teško pretpostaviti da su svi oni ostali bez posla, ili su u javnom sukobu sa rukovodstvom. Zanimljivo je objašnjenje „Milana Blagojevića“ – Namenska koje je, uz uobičajeno negiranje tvrdnji radnika o pritisku, istaklo da firma „ima pravo da bira kome će produžiti ugovor, a kome ne“.

SIVA EMINENCIJA

Ko je Milovanović, čovek koji drži u šaci Lučane, čovek koji je dobar sa svim vlastima, „stručnjak na čiji uspeh su ljubomorni“. Prema tvrdnjama bivših funkcionera Ministarstva odbrane, svaki od ministara je pokušavao da ga smeni, ali je, na neki čudan način, od toga odustajao. Čime je to Milovanović, osoba na čelu fabrike koja je među glavnim izvoznicima naoružanja i vojne opreme i sa dobrim vezama na raznim tržištima, to isposlovao, nije poznato, ali nije teško ni pretpostaviti. Sve ima svoje privilegije, možda ako je neki ministar i to odbio, tu su uvek saradnici koji nisu imuni. Izvori „Vremena“ tvrde da je nedodirljivost Milovanovića potpomognuta i time što je siva eminencija Fudbalskog saveza Srbije i stalan posetilac utakmica, gde na tribinama dolazi u kontakt sa raznim funkcionerima. A Fudbalski savez i fudbal su, treba li podsećati, uvek bili mesta za razna „muljanja“ i veliki je novac oduvek u igri. Kao uostalom i u trgovini oružjem, gde je do savršenstva razrađen sistem da se nekom novcu ne može ući u trag.

Ne treba zaboraviti ni da je Milovanović počasni predsednik FK Mladost iz Lučana koji se takmiči u Superligi, a čiji trener je njegov sin. Uspon „Mladosti“ je vezan, kao i u bezbrojnim drugim slučajevima, za finansije. Ne treba ići daleko u prošlost, pa se prisetiti kako su u srpskom fudbalu iznenada postali prvoligaši i zablistali Sartid 1913 iz Smedereva (tadašnji direktor Železare Duško Matković nije žalio pare), FK Milicionar (ni pokojni ministar Vlajko Stojiljković nije škrtario), a Obilić je posebna priča – „primenjenim praktičnim metodama“ vlasnika Željka Ražnatovića Arkana postao je i prvak države. Slučajno ili ne, nakon što je otkriveno da je sin tadašnjeg ministra odbrane Bratislava Gašića na čudan način došao da igra za Crvenu zvezdu pa se u javnosti digla prašina oko toga, on je otišao gde – u Lučane.

„Pomažemo sve moguće sportove u Lučanima, jer jedino mi radimo. Dok budemo poslovali pozitivno, pomagaćemo“, izjavljivao je Milovanović. On je tada, na novinarsko pitanje da li zna da u FK Mladost igra i sin ministra odbrane, odgovorio sa: „Moj sin (Nenad) bio je trener FK Napredak iz Kruševca, čiji je gradonačelnik bio Gašić. I pošto je gradonačelnik pratio rad mog sina, on ga je, kad se moj sin vratio u Mladost, zamolio da malo posveti pažnje njegovom sinu.“

Stadion Mladosti, zemljište, infrastruktura, sve je u vlasništvu Namenske, koja plaća i sve troškove – struju, grejanje i ostalo, klub ne izdvaja novac za zakup, ali ga zato državna firma i izdašno finansijski pomaže.

Izvori kažu i da klub u papirima ima dva imena, kao i dva računa, koje menja po potrebi – FK Mladost i LFK Mladost.

Kao čovek na čelu državne fabrike, Milovanović se nije libio da se na proteklim lokalnim izborima u Lučanima umeša u politiku i javno podrži Srpsku naprednu stranku. U javnosti je osvanuo snimak njegovog sastanka sa radnicima, gde izgovara: „Molim vas da radi fabrike izađete u nedelju na izbore i zaokružite ‘jedan’ – SNS, koja nam omogućuje ove dobiti“, a nakon što se čuo manji aplauz, povišenim tonom je rekao: „Ajmo aplauz da čuje Aleksandar Vučić.“

KONTAKT MAJSTOR

Kao i na fudbalskim utakmicama (zanimljivo je da većina državnih funkcionera, koji nisu ranije išli da ih gledaju, to čini kad shvate da idu njihovi partijski ili državni šefovi, da se dodvore), Milovanović uvek iskoristi priliku da se na bilo kom događaju približi najvišim zvaničnicima, uspostavi kontakt i pozove ih da posete fabriku od koje je napravio „čudo“. A činjenica jeste da fabrika dobro radi i posluje s velikim dobitkom, jer je roba koju proizvodi tražena na svetskom tržištu, posebno nakon usvajanja proizvodnje dvokomponentnih goriva. I naravno, izloži im planove napretka, na koji se uvek neko „upeca“, ako ne oni najviši, onda njihovi saradnici.

„Pogledaj sutra po podne (utorak, dan posle pisanja ovog teksta), Vučić otvara Sajam naoružanja, obrati pažnju gde će i u kojem društvu stajati Milovanović, s kim će biti ‘najprisniji’, sve će ti biti jasno“, ukazuje bivši funkcioner Ministarstva odbrane.

On tvrdi da Milovanović nije jedini direktor fabrika namenske industrije koji je „na usluzi“ svim vlastima, jer sadašnja garnitura nije jedina, slično su se ponašali i prethodni, smenjeni budu samo oni koji nisu „kooperativni“, ali se na njihovu funkciju postavi neko po partijskim ili porodičnim vezama (slučaj smenjenog direktora „Zastava“ – Oružja Milojka Brzakovića, na čije mesto je došao rođak jednog zvaničnika Ministarstva odbrane).

„Trgovina oružjem je komplikovana stvar, provizije koje se tu ‘ubiru’ su velike i lako ih je ‘oprati’, a shodno tome jača i moć onih koji u tome posreduju. Nije zato bez osnova uzrečica koja dogo cirkuliše u Ministarstvu odbrane – da je pravi ministar zapravo direktor Jugoimporta SDPR, ili neko od njegovih operativaca“, ukazao je izvor „Vremena“.