Od 77 ličnosti koje su do sada bile na čelu srpske (jugoslovenske) diplomatije, Nikola Pašić je najviše puta obavljao tu funkciju – objedinjenu s funkcijom predsednika vlade – ukupno 11, a Konstantin Koča Popović najduže – 12 godina, tri meseca i osam dana
Povodom postavljenja za prvog ministra spoljnih poslova „vaskrsle srpske države“ (termin Stojana Novakovića), vožd Karađorđe je profesoru Velike škole Mihailu Miljku Radonjiću izdao diplomu u kojoj je pisalo: „Uveritelnu nadeždu imam da ćete Vi ohotno prilikom ovom polzovati se, s kojom nebrojene Vaše zasluge za otečestvo u novom važnjejšem delu jošt množiti i tako bezsmertno Ime u večitim knigami ostaviti doista možete.“
Istu poruku može i budući premijer srpske vlade da uputi ličnosti koja će u njegovom kabinetu preuzeti funkciju ministra spoljnih poslova. Biće to, po redu, 78. šef srpske diplomatije, računajući i period „kada je naš državotvorni razvoj, osim srpske, imao još jednu nacionalnu komponentu – jugoslovensku“ (Radoš Ljušić).
Profesor istorije, geografije i nemačkog jezika na Velikoj školi u Beogradu Miljko Radonjić (rođen oko 1788. godine u Sremu, studirao prava ili filozofiju u Pešti), postavljen je za popečitelja (ministra) inostranih djela 4. februara 1811. godine i na toj dužnosti ostao do 25. decembra 1812. godine. Popečiteljsko mesto je napustio kao žrtva ruskih intriga protiv ljudi koji su školovani u Austriji. Posle pada ustanka (1813) odlazi u Trst, gde je narednih deset godina radio kao učitelj srpske dece i pratio razvoj srpskog pitanja, a pomaže i Vuku Karadžiću kao skupljač pretplate za njegovu Pjesmaricu. Umro je, najverovatnije od kolere, 17. decembra 1836. godine u Izmailu (Rumunija), gde se pred kraj života bavio trgovinom.
Dakle, od 1811. godine do danas bilo je 162 postavljenja za popečitelja (ministra) spoljnih (inostranih) poslova (djela, dela). Navedenu funkciju obavljalo je do sada 77 ličnosti.
Posle sloma Prvog srpskog ustanka tek je 1834. godine knez Miloš Obrenović, svojim državnopravnim aktivnostima, uspeo da obnovi vladu i u njoj funkciju popečitelja inostranih djela. U Kneževini Srbiji (1834–1882) u 31 vladi izvršeno je 35 postavljenja na tu funkciju, a obavljalo ju je 18 ličnosti. Najviše postavljenja u tom periodu imao je Jovan Ristić – ukupno šest, a najduže se na tom mestu zadržao Ilija Garašanin – šest godina, pet meseci i 26 dana. U navedenoj 31 vladi čak su 23 puta funkcije predsednika vlade i šefa diplomatije bile objedinjene.
U Kraljevini Srbiji (1882–1918) u 50 vlada izvršeno je 51 postavljenje na funkciju ministra inostranih dela, a funkciju je obavljalo 23 ličnosti. Najviše postavljenja je imao Nikola Pašić – ukupno 11, koji je u tom periodu i najduže obavljao tu funkciju – deset godina, šest meseci i 15 dana. Od 23 mandata, koliko ih je imao kao premijer, Pašić je 11 puta imao objedinjene funkcije premijera i ministra inostranih dela (poslova). Inače, u 50 vlada Kraljevine Srbije, svaka druga je imala objedinjene funcije predsednika vlade i ministra inostranih dela (poslova).
U periodu od 1918. do 2006. godine „jugoslovenske vlade bile u isto vreme i vlade srpskog naroda“ (Radoš Ljušić), što se isto odnosilo i na Ministarstvo inostranih (spoljnih) poslova. U tom periodu, u 65 vlada (srpske vlade pod nemačkom okupacijom nisu imale resor spoljnih poslova) izvršeno je 71 postavljenje na funkciju ministra inostranih (spoljnih) poslova, a funkciju je obavljalo 37 ličnosti (26 Srba, šest Hrvata i po jedan Slovenac, Makedonac i Musliman). U navedenih 65 vlada, 12 puta su funkcije predsednika vlade i šefa diplomatije bile objedinjene. Najviše postavljenja je imao Vojislav Marinković – osam (između dva svetska rata), a najduže se na funkciji zadržao Konstantin Koča Popović, čiji je jedini mandat (15. januar 1953 – 23. april 1965) trajao 12 godina, tri meseca i osam dana. Koča Popović je ujedno i ličnost koja je od Miljka Radonjića do današnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića najduže obavljala tu funkciju.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
