Od 77 ličnosti koje su do sada bile na čelu srpske (jugoslovenske) diplomatije, Nikola Pašić je najviše puta obavljao tu funkciju – objedinjenu s funkcijom predsednika vlade – ukupno 11, a Konstantin Koča Popović najduže – 12 godina, tri meseca i osam dana
Povodom postavljenja za prvog ministra spoljnih poslova „vaskrsle srpske države“ (termin Stojana Novakovića), vožd Karađorđe je profesoru Velike škole Mihailu Miljku Radonjiću izdao diplomu u kojoj je pisalo: „Uveritelnu nadeždu imam da ćete Vi ohotno prilikom ovom polzovati se, s kojom nebrojene Vaše zasluge za otečestvo u novom važnjejšem delu jošt množiti i tako bezsmertno Ime u večitim knigami ostaviti doista možete.“
Istu poruku može i budući premijer srpske vlade da uputi ličnosti koja će u njegovom kabinetu preuzeti funkciju ministra spoljnih poslova. Biće to, po redu, 78. šef srpske diplomatije, računajući i period „kada je naš državotvorni razvoj, osim srpske, imao još jednu nacionalnu komponentu – jugoslovensku“ (Radoš Ljušić).
Profesor istorije, geografije i nemačkog jezika na Velikoj školi u Beogradu Miljko Radonjić (rođen oko 1788. godine u Sremu, studirao prava ili filozofiju u Pešti), postavljen je za popečitelja (ministra) inostranih djela 4. februara 1811. godine i na toj dužnosti ostao do 25. decembra 1812. godine. Popečiteljsko mesto je napustio kao žrtva ruskih intriga protiv ljudi koji su školovani u Austriji. Posle pada ustanka (1813) odlazi u Trst, gde je narednih deset godina radio kao učitelj srpske dece i pratio razvoj srpskog pitanja, a pomaže i Vuku Karadžiću kao skupljač pretplate za njegovu Pjesmaricu. Umro je, najverovatnije od kolere, 17. decembra 1836. godine u Izmailu (Rumunija), gde se pred kraj života bavio trgovinom.
Dakle, od 1811. godine do danas bilo je 162 postavljenja za popečitelja (ministra) spoljnih (inostranih) poslova (djela, dela). Navedenu funkciju obavljalo je do sada 77 ličnosti.
Posle sloma Prvog srpskog ustanka tek je 1834. godine knez Miloš Obrenović, svojim državnopravnim aktivnostima, uspeo da obnovi vladu i u njoj funkciju popečitelja inostranih djela. U Kneževini Srbiji (1834–1882) u 31 vladi izvršeno je 35 postavljenja na tu funkciju, a obavljalo ju je 18 ličnosti. Najviše postavljenja u tom periodu imao je Jovan Ristić – ukupno šest, a najduže se na tom mestu zadržao Ilija Garašanin – šest godina, pet meseci i 26 dana. U navedenoj 31 vladi čak su 23 puta funkcije predsednika vlade i šefa diplomatije bile objedinjene.
U Kraljevini Srbiji (1882–1918) u 50 vlada izvršeno je 51 postavljenje na funkciju ministra inostranih dela, a funkciju je obavljalo 23 ličnosti. Najviše postavljenja je imao Nikola Pašić – ukupno 11, koji je u tom periodu i najduže obavljao tu funkciju – deset godina, šest meseci i 15 dana. Od 23 mandata, koliko ih je imao kao premijer, Pašić je 11 puta imao objedinjene funkcije premijera i ministra inostranih dela (poslova). Inače, u 50 vlada Kraljevine Srbije, svaka druga je imala objedinjene funcije predsednika vlade i ministra inostranih dela (poslova).
U periodu od 1918. do 2006. godine „jugoslovenske vlade bile u isto vreme i vlade srpskog naroda“ (Radoš Ljušić), što se isto odnosilo i na Ministarstvo inostranih (spoljnih) poslova. U tom periodu, u 65 vlada (srpske vlade pod nemačkom okupacijom nisu imale resor spoljnih poslova) izvršeno je 71 postavljenje na funkciju ministra inostranih (spoljnih) poslova, a funkciju je obavljalo 37 ličnosti (26 Srba, šest Hrvata i po jedan Slovenac, Makedonac i Musliman). U navedenih 65 vlada, 12 puta su funkcije predsednika vlade i šefa diplomatije bile objedinjene. Najviše postavljenja je imao Vojislav Marinković – osam (između dva svetska rata), a najduže se na funkciji zadržao Konstantin Koča Popović, čiji je jedini mandat (15. januar 1953 – 23. april 1965) trajao 12 godina, tri meseca i osam dana. Koča Popović je ujedno i ličnost koja je od Miljka Radonjića do današnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića najduže obavljala tu funkciju.
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
