Mozak Anonimnih čini desetak ljudi koji smišljaju ciljeve i planiraju operacije. Oni nisu klinci, kako se obično misli. To su ozbiljni ljudi sa ozbiljnim poslovima, koji dobro poznaju računare i internet
U poslednjih nekoliko vekova objavljeno je na desetine knjiga čiji autori nisu poznati. U dvadeset prvom, koji je tek počeo, takvih knjiga je neobično mnogo – literatura koja propagira anarhizam (na primer Recepti za katastrofu – anarhistički kuvar), zatim erotski romani, knjige koje otkrivaju svetske zavere, knjige o terorizmu, o moćnim ljudima…
Ljudi su iz straha, stida ili nekog trećeg razloga oduvek pokušavali da sakriju svoj identitet, ali čak i mnogi od autora ovih knjiga kasnije su otkriveni. U doba interneta, odnosno u doba IP adresa, uglavnom se može govoriti samo o pseudoanonimnosti.
Međutim, nije lako naći Anonimne na internetu. Oni imaju na desetine sajtova, stotine „glasnogovornika“, hiljade članova i milione simpatizera. Svako ko stavi masku na lice može biti Anonimni, a možda se samo šali. Ko to može da zna?
Anonimni za sebe kažu da nemaju organizaciju, vođu, sastanke, ciljeve. Ali zajedničkim snagama ipak uspevaju da pokradu dobro čuvane podatke i onesposobe verovatno najbezbednije sajtove na svetu koji pripadaju organizacijama i kompanijama kao što su Interpol, CIA (bio je oboren pet sati), PayPal, Amazon, Visa… Generalno, oni se bore za ciljeve koji su nezakoniti, ali bi ih mnogi smatrali pravednim. Takav cilj je, na primer, bio napad na PayPal i druge finansijske kuće koje su blokirale račune Wikileaksa usred afere oko objavljivanja američkih diplomatskih depeša. Smatra se, na primer, da su Anonimni imali ulogu u „arapskom proleću“, a izveli su hakerske napade na sajtove protivnika internet piraterije i „otvorenog interneta“ kao što su američke filmske i muzičke asocijacije i kompanije.
POSLOVNI LJUDI: Anonimni su, kako neki analitičari kažu, internet supkultura, za neke su haktivisti (hakeri-aktivisti) i moderna varijanta Robina Huda, a za pravosuđe su kriminalci i uzurpatori.
U poslednjih godinu dana su postali deo naše stvarnosti – o njima slušamo svaki dan na vestima. Iako ih zamišljamo kao grupicu pubertetlija zaluđenika za kompjutere, daleko su od toga. Stručnjaci kažu da među njima ima i đaka, ali su vrlo raznolika grupa – veliki broj Anonimnih su zaposleni ljudi čiji je rad vezan za računare – razvijaju softver ili pružaju tehničku podršku. Grupa na internetu okuplja veliki broj zajednica među kojima ne postoji hijerarhija. Članovi žive u različitim državama – od SAD, preko Švedske i Turske, do Srbije.
U dokumentima Stratfora, analitičke kompanije iz Teksasa koja poslednjih nedelja puni novinske stupce jer Wikileaks objavljuje njihove interne fajlove (koje su možda čak i Anonimni pokrali) pominje se da jezgro organizacije čini tridesetak ljudi. Desetak njih se pita za sve – određuju ciljeve i koordinišu akcije, a svi zajedno za komunikaciju najčešće koriste Facebook grupe, programe i sajtovanje za ćaskanje i e-mailove. U prepisci ljudi iz Stratfora koji su očigledno dobili zadatak da sastave izveštaj o Anonimnima, postavlja se pitanje da li su njihovi podaci ugroženi i šta će biti ako Anonimni prestanu da izvode DDoS napade i krenu da kradu podatke, na primer baš od Stratfora…
Pomenuti DDoS (Distributed Denial–of–Service) napad, čija je osnovna karakteristika da se njime ne uništava sajt već samo privremeno onesposobljava, izvodi se obično pomoću velikog broja računara. Kada ogroman broj ljudi, odnosno kompjutera, istovremeno pokuša da pristupi jednom sajtu, čak i da se ne radi o hakerskom računaru, usled opterećenja servera sajt može da prestane da odgovara na njihove zahteve. Stranice se sve teže otvaraju i na kraju korisnik dobije poruku da je stranica koju traži trenutno nedostupna. Ista je manifestacija i kod DDoS napada, samo što je on planiran i smišljen i uključuje veći broj ljudi – ponekad i desetine hiljada njih.
Eksperti za internet bezbednost procenjuju da se u napadima Anonimnih koristi nekoliko hiljada računara. Njihovi vlasnici su uglavnom ljudi koji su sami odlučili da učestvuju u napadima – preuzeli su i instalirali nekakav mali besplatni softver, a onda su „seli i opustili se“, kako im je rečeno u uputstvu. Softver se povezuje sa centralnim serverom koji se zove Hive Mind (kolektivna svest), odakle se „komanduje“ napadom.
Bez obzira na broj simpatizera Anonimnih, teško da je 10.000 ili 50.000 ljudi svesno instaliralo neki softver i odlučilo da učestvuje u hakovanju. Mnogo češće se dešava da kompjuteri bez znanja vlasnika odrade posao. Tome, između ostalog, služe kompjuterski virusi – omogućavaju da se računarima upravlja iz daljine, da se preko njih šalje spam (neželjena pošta), da se pristupa serverima i virus širi dalje.
Anonimni, međutim, kažu da oni ne napadaju važnu infrastrukturu kompanija i organizacija jer ne žele da naude običnim ljudima, jer „obični ljudi čine većinu Anonimnih“. U prevodu, mogli su da opljačkaju račune korisnika Visa kartice, ali nisu, samo su privremeno onesposobili kompanijski sajt.
V KAO PR: „Mi smo Anonimni. Mi smo legija. Mi ne opraštamo. Mi ne zaboravljamo. Očekuj nas.“ Ovako svoj rad potpisuju Anonimni, ostavljajući poruku da su negde bili i nešto uradili. Čemu ta poetičnost i dramatizacija?
Priča oko Anonimnih inspirisana je stripom Alana Mura i Dejvida Lojda V kao vendeta i istoimenim filmom o anarhisti koji se bori protiv nepravde i represivne države. Oni nose maske Gaja Foksa, učesnika „zavere baruta“ – pokušaja podizanja u vazduh Vestminsterske palate 1605. godine. Mora se priznati, maske izgledaju zanimljivo, a uz silnu tajnovitost, „Robin Hud predstavu“, dobar PR i vezu sa „V“ koji je predstavljen kao heroj, Anonimni deluju jako privlačno – toliko da bi mnogi mladi, a i oni malo stariji, poželeli da budu deo operacije. Otuda i saopštenja sa rečenicama poput „Vaše pretnje i hapšenja za nas su beznačajni, jer se ideja ne može uhapsiti“.
Grupa postoji već gotovo čitavu deceniju, ali sve do pojave Wikileaksa, Anonimni nisu bili toliko medijski interesantni – smatrani su za još jednu hakersku grupu. Kada je Wikileaks počeo da objavljuje stotine hiljada američkih diplomatskih depeša, Anonimni su se kroz operaciju „Vraćanje duga“ obračunavali sa protivnicima Džulijana Asanža. Posebno su na meti bili PayPal, MasterCard i Visa koji su doneli odluku da blokiraju sve Wikileaksove račune i zamrznu im ogromna sredstva.
Prethodno su se Anonimni borili protiv manje značajnih problema. Na primer, protestovali su protiv cenzure pornografije na sajtu YouTube i to tako što su ga preplavili pornografijom. Zajedno sa piratskim sajtom Pirate Bay borili su se protiv neprijatelja piraterije, nazivajući borbu protiv piraterije sa otvorenim internetom i izjednačujući pirateriju sa slobodom.
Učestvovali su i u protestima protiv Sajentološke crkve povodom pokušaja cenzure snimka intervjua sa glumcem Tomom Kruzom, pripadnikom ove crkve. Anonimni se, tvrde, bore za slobodu govora i protiv finansijske eksploatacije članova Sajentološke crkve.
Tokom „arapskog proleća“ napali su desetine sajtova vlada Tunisa, Egipta, Jordana, Maroka, Bahreina i mnogih drugih, a neke su danima i nedeljama držali oborene. Danas se nekolicini hakera koji su učestvovali u ovim akcijama, posebno operaciji „Vraćanje duga“, sudi u Americi. Međutim, jedan od principa Anonimnih je da si njihov član sve dok si anoniman. Kada se identitet člana otkrije, igra je završena.
CENZUROM PROTIV CENZURE: Anonimni demonstriraju građansku neposlušnost i bore se protiv nepravde, kako je oni shvataju. Promovišu transparentnost, dostupnost informacija, internet slobode i slobodu govora. Tako oni kažu.
No, iako je prirodno da svaki čovek podrži ovakve principe, veoma je problematičan izbor ciljeva Anonimnih. Pre nekoliko dana upali su na sajt Ustavnog suda Mađarske i promenili ustav tako što su ubacili odredbu da narod ima pravo da se bori protiv tiranije i da može da je ukloni. Simpatično. A onda, kad su već bili „u radnji“, u zakon su uneli da oni koji rade u sektoru informacionih tehnologija mogu da odu u penziju sa 32 godine i da im treba dati penziju u iznosu od 150 odsto zarade koju su imali. To je valjda bilo duhovito i besmisleno.
Domaći Anonimni obarali su sajtove Demokratske, Srpske napredne stranke, SOKOJ-a (Udruženja kompozitora) i druge. Već su stigli da daju i izjave za „Kurir“ i da poruče predstavnicima vlasti „da se poprave ili da nestanu“. Među prvim metama bili su im i sajtovi muzičkih izdavačkih kuća Grand i City Records.
Šta nam govore njihove akcije? Da li su Grand i City Records otelotvorenje zla, da li ugrožavaju slobode ljudi, da li su izvor malverzacija? Šta je bio kriterijum izbora meta? Muzički ukus? Čiji? Jasno, mnogi će se složiti sa Anonimnima da ove muzičke kuće koje dominiraju Srbijom „zaglupljuju“, da proizvode nekvalitetan sadržaj itd. Međutim, sve i da je to tačno, srpski Anonimni uspeli su tim potezom da stvore cenzuru umesto da se bore protiv nje.
„Od večeras vraćamo kulturu u Srbiju. Hoćemo više biblioteka i muzeja, a manje kafanskih pevaljki. Razvoj ovakvih pojava u našem društvu već smo videli devedesetih: umesto džepnih izdanja knjiga, u džepovima se nose noževi, ‘britvice’ i pištolji. Puca se u ljude zbog parking mesta. Nećemo dozvoliti dalje moralno propadanje društva“, saopštili su domaći Anonimni posle ove svoje akcije.
Kako bilo, srpski Anonimni su tek u povoju i treba im dati vremena. Od aktivista koji rade iz fotelje obično su mnogo gori oni koji sede u fotelji i samo kritikuju. Mada i globalna zajednica Anonimnih povremeno u svojim akcijama gubi kompas i doživljava slične izlete u elitizam, samoljublje i cenzuru, svetu u XXI veku nije na odmet neki stvarni „V“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
