Bez poverenja u državu i zajednicu

Rezultati istraživanja o razumevanju solidarnosti među građanima Srbije predstavljeni su na prvom okruglom stolu nedeljnika „Vreme“, u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“. O istraživanju su govorile Jelena Nikolić i Jelena Kolundžić iz Istraživačkog tima Nove srpske političke misli. O definisanju ključnih problema u sistemskom sprovođenju solidarnosti i odgovornosti države govorili su izvršna direktorka Građanskih inicijativa Maja Stojanović i direktor Komiteta pravnika za ljudska prava Milan Antonijević.

„Ovaj projekat se tiče solidarnosti i države“, rekao je u svojoj uvodnoj reči glavni urednik „Vremena“ Dragoljub Žarković: „Cilj je da probamo da pomognemo državi, ako se njoj uopšte može pomoći, da neka dobra rešenja i dobre prakse javne politike ugradi u zakonske akte i strategije.“

SIVA SLIKA: U sadašnjem trenutku, rezultati istraživanja pokazuju da je slika prilično siva i deluje da solidarnosti ima još jedino u užoj porodici i malo još gde, ocenila je Jelena Nikolić iz Istraživačkog tima NSPM. Među ispitanicima, 75 odsto smatra da danas gotovo uopšte nema solidarnosti, odnosno da je ima jako malo. „Interesantno je i to“, kaže ona, „da nema velikih razlika u odgovorima kada je u pitanju regionalni nivo ili razlike po polu, starosti, obrazovanju. Odgovori su prilično ujednačeni, što znači da smo prema viđenju većine ispitanika jednako nesolidarni kao društvo.“ Istraživanje je rađeno na reprezentativnom uzorku Srbije od 1300 ispitanika, telefonskom anketom, u periodu od 15. do 24. februara ove godine.

Posmatrajući stavove o različitim nivoima solidarnosti, u porodici, na radnom mestu, prema siromašnima, prema osobama s invaliditetom, prema žrtvama porodičnog nasilja, migrantima, Jelena Kolundžić iz Istraživačkog tima NSPM takođe primećuje da su odgovori ispitanika ili realni ili pesimistični, bez velike nade da će se u bližoj budućnosti nešto promeniti. U poređenju sa prethodnim periodima, stariji ispitanici primećuju da je, recimo, sedamdesetih bilo više solidarnosti, kada je i počelo njeno opadanje, da bi devedesetih potpuno nestala. Uništili su je, prema njihovim odgovorima, trka s vremenom, modernizacija i borba za golu egzistenciju u kojoj smo izgubili osećaj za druge.

Kao značajan rezultat izdvaja se i taj što ispitanici većinski smatraju da je više izražena individualna nego državna solidarnost. Zabeležen je i sledeći odgovor: „Kakva je to nesposobna država koja dozvoljava da građani skupljaju novac za bolesnu decu? To je sramota.“ Kada je reč o solidarnosti na radnom mestu, po većinskim stavovima, kompeticija je zauzela mesto kooperaciji. Što se tiče solidarnosti prema starijima, opšti je stav da toga ima tek u tragovima i to više od strane sredovečnih.

ŽRTVE U DRUGOM PLANU: Da li pod uticajem medija i državnih uredbi, kaže Jelena Kolundžić, ali odnos prema osobama s invaliditetom pokazuje znake napretka. Ipak, jedan stav pokazuje da to dosta zavisi od stepena invaliditeta: „Naši ljudi prihvataju da je čovek bolestan, ali da se to ne vidi. Čim je uočljivo, beže glavom bez obzira.“ O solidarnosti prema žrtvama porodičnog nasilja, rezultati svedoče da je „uopšte nema“ – 16,20 odsto i „više ne, nego da“ – 40,60 odsto ispitanika. Čak se i tokom samog ispitivanja pokazalo da se odgovori ispitanika koncentrišu najpre oko nasilnika, dok su žrtve nasilja u drugom planu i nevidljive. U ocenjivanju institucija, policija i centri za socijalni rad su, po ocenama ispitanika, nešto bolje prošli od sudstva.

Kada je reč o solidarnosti prema siromašnima, kao kakva paradigma mogao bi se izdvojiti komentar: „Ne postoji solidarnost sa siromašnima, jer smo većinski siromašni. Većina se solidariše sa manjinom, a ne obrnuto.“ Na pitanje o sindikalnom organizovanju koje treba da pomogne da se ostvare prava zaposlenih, ispitanici većinski misle da je to nekad imalo smisla, ali da sada služi samo tome da bi se sindikalne vođe obogatile. Solidarnosti s migrantima, smatraju, ima taman koliko treba, a možda čak i više nego što je potrebno. Pojedini komentari završavaju u sarkazmu: „Naša solidarnost je onolika koliko smo para od Merkelove dobili da budemo humani.“ Sliku nepoverenja i prema državi i prema zajednici upotpunjuje i većinski odgovor ispitanika da su zloupotrebe socijalne pomoći veoma česte.

„Jedino pitanje“, navodi Jelena Kolundžić, „gde smo merili koliko su sami ispitanici solidarni bilo je da li su učestvovali u nekoj konkretnoj akciji solidarnosti.“ I tek u široj priči, nisu to odmah prepoznavali, ispostavljalo se da su gotovo svi na neki način učestvovali. S druge strane, velika većina (71,70 odsto) veruje da postoji zloupotreba humanitarnih akcija, pri čemu isključivo navode primere koje je pratila jaka medijska afera, bez obzira na kasniju sudsku presudu da zloupotrebe u određenim slučajevima nije bilo. Za shvatanje solidarnosti kroz prizmu politike više nego gorko svedoči komentar jedne ispitanice: „Imam dete s posebnim potrebama. Sve to na površini deluje lepo, svi hoće da pomognu, a zapravo se većina nadležnih sklanja i prepušta drugima da se bakću takvom decom. Sramota me da kažem, ali morala sam da se aktiviram u kampanji jedne stranke, znate već koje, da bi moje dete dobilo personalnog asistenta. Gotovo su mi otvoreno rekli da je to jedini način.“

O ulozi države i odsustvu njene namere da se solidarnost sistemski sprovede govore mnogi primeri, a jedan od njih je i uporno nedonošenje zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Milan Antonijević iz YUCOM-a objašnjava da je ta pomoć besplatna za primaoce usluga, ali da bi po zakonu advokati dobijali naknadu iz budžeta, međutim, država se stalno zaklanja iza nepostojećeg sukoba između civilnog društva i advokature. „Jedino ko gubi“, kaže on, „jesu građani koji evo već deset godina čekaju na taj zakon, koji nije ni na dnevnom redu. I svaki put kad se obratite Ministarstvu pravde, dobijete isti odgovor – dok se ne napravi dogovor civilnog društva i advokature, oni u to neće ulaziti.“

Podsećajući na preuzete obaveze kako kroz Poglavlje 23 tako i kroz Ciljeve održivog razvoja UN, od kojih je 16. cilj upravo jednak pristup pravdi za sve, Antonijević kaže da građanima treba pojasniti šta sve gube zato što država nije efikasna u sprovođenju svojih zadataka. „S obzirom na potrebe Srbije“, podseća on, „i na ogroman broj ljudi koji je u poziciji da dobije besplatnu pravnu pomoć, videli smo da država pokušava da izbegne te obaveze. Ne vidim da će se 2018. o tome uopšte raspravljati. Civilna društva su među retkima koji pružaju tu vrstu pomoći, iako su od države prozivana kao izdajnici i strani plaćenici. Kao organizacija koja pruža besplatnu pravnu pomoć, napravili smo i interaktivnu mapu toga gde građani mogu dobiti takvu uslugu, što obuhvata sve opštine koje imaju tu obavezu, lokalne zaštitnike, organizacije civilnog društva, ponudili smo i advokaturi da priđe građanima i da kaže ko će i gde pružati takvu vrstu pomoći, iako nemamo zakon. Kada država napravi svoj zakon, to će onda biti samo dodatak na sve ono što se radi i bez te državne pomoći.“

APSOLUTNO SIROMAŠTVO: S izgubljenim poverenjem u državu i zajednicu oko sebe, građani postaju nesposobni za bilo kakvu organizovanu akciju. To je problem svih nas, rekla je Maja Stojanović iz Građanskih inicijativa, ne samo države nego i civilnog društva, da nađemo način kako da postojeću solidarnost iskoristimo i da nađemo nit na osnovu koje ćemo građane povezati. „To jeste problem svih nas“, kaže ona, „ali i sistemska namera države. Jer, kad pogledate, još od 90-ih imamo državnu politiku koja sve organizacije koje se bave ljudskim pravima predstavlja kao nekoga ko radi za tuđe interese. U takvoj atmosferi, vi imate problem da građanima pokažete da mogu da se aktiviraju, da solidarnost postoji, da mogu da vrate poverenje u druge i u sebe i da onda mogu da menjaju društvo i državu.“

Kao flagrantan primer državnog „samoreklamerstva“, a na račun ostalih, navodi se primer poplava iz 2014, tokom kojih su se sami građani, kao i civilni sektor, najviše angažovali i dali više nego značajnu pomoć ugroženima. „Rađeni su i izveštaji o tome kako je država reagovala, odnosno nije reagovala kroz institucije“, kaže Maja Stojanović, „tako da je naš utisak da je taj sistem na potpuno pogrešan način bio pušten u pogon. Međutim, država odnosno stranke na vlasti uvek ističu sistem kao rešenje problema iako ljudi vide da taj sistem ne postoji. Solidarnost među ljudima se uopšte ne stavlja u prvi plan, a to je ključno. To me vraća na utisak o ovom istraživanju koji govori o usamljenosti ljudi i nemogućnosti da se oslone na bilo koga.“

O solidarnosti države, gledano iz socijalnog ugla, svedoči i podatak da sedam odsto ljudi u Srbiji živi u apsolutnom siromaštvu, kako je istakla Vesna Petrović iz Beogradskog centra za ljudska prava. Država ništa ne čini da taj postotak smanji, kako je rekla, nego je on uvek isti, pa solidarnost građana tu samo donekle može da pomogne, ali država je ta koja problem mora da rešava. „Solidarna država je socijalna država“, dodala je Maja Stojanović, „jer ona daje neke vrste socijalne pomoći i usluga najugroženijima. Ovde se, međutim, dugi niz godina priča o pravljenju socijalnih mapa, o evidenciji najsiromašnijih, ali to, uprkos svim raspoloživim podacima, nikad do sada nije bilo urađeno.“

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.