Poznato je da u našoj javnoj politici imamo dosta problema sa definisanjem prioriteta budžetskih projekata. Zašto potrošnja na vojsku i policiju raste brže od potrošnje na, recimo, obrazovanje? Zašto se grade stadioni kada delovi Srbije nemaju vodovod i kanalizaciju? Zašto se grade bolnice koje posle ne rade? Zašto se smanjuje zeleni prostor po gradovima, a uvećava poslovni prostor
Na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu traje program pod nazivom “Političke institucije, javna administracija i javni sektor”. Zbog čega je ovo važno u zemlji poput Srbije, gdje javnost svjedoči o konstantnom institucionalnom urušavanju?
“Pokrenuli smo ovaj program pre dve godine”, kaže za “Vreme” profesor Dušan Pavlović. “Sada upisujemo treću generaciju studenata. Mislimo da je neophodan iz više razloga. Prvo i najvažnije, ne postoje specijalizovane studije za obrazovanje ljudi koji će raditi u javnoj administraciji ili istraživati procese vezane za javnu administraciju i javni sektor. Ovo je prvi i jedini program u Srbiji koji je u potpunosti usmeren na javnu administraciju u organizacionom smislu. To se vidi i na izboru kurseva koje imamo u ponudi. Nekih nema uopšte u Srbiji – “Uvod u javnu administraciju”, “Istraživačke metode za javnu administraciju”, “Bihevioralne javne politike”, “Analiza budžeta”, “Administrativno ponašanje”, “Etika u javnoj administraciji”… A nekih do sada nije bilo na Fakultetu političkih nauka – “Upravljanje projektima u javnom sektoru”, “Ekonomika javnog sektora”, itd.
Moram da podvučem da je suština našeg pristupa političko-ekonomska, a ne čisto ekonomska ili pravna. Jer javna administracija i javni sektor oblasti su gde se ukrštaju politika i ekonomija. Država svojim odlukama presudno utiče na privredne tokove, ali su te odluke suštinski političke. Recimo, pitanja kao što su u koje oblasti država treba da ulaže novac iz budžeta, koliki treba da bude porez, kome treba dati socijalnu pomoć… Ljudima zvuče kao ekonomska pitanja. Međutim, ona su političko-ekonomska, jer politika utiče na njihovo definisanje, iako imaju značajne ekonomske posledice.
Drugo, posebno bih razdvojio pravne aspekte od onog što radimo na ovom master programu, jer još od perioda bivše Jugoslavije “javna uprava” se uglavnom izučavala kao pravna disciplina, pa se mislilo da je znanje iz upravnog prava dovoljno za rad u javnoj administraciji. Ovde na javnu administraciju gledamo politikološki – istražujemo kako ona funkcioniše u realnom životu, a ne šta piše u zakonu. Tipičan primer su Niskanenova teorija o administrativnom budžetu, Parkinsonov zakon, grupna dinamika, “hvatanje krivina” u javnoj administraciji, pitanje zasluge za napredovanje u administrativnoj karijeri, liderstva u javnoj administraciji (kako da pokrenete stotine ljudi koji su hijerarhijski ispod vas da daju sve od sebe da bi stvorili javno dobro), etike u radu u javnom sektoru… To su fenomeni koji se ne pominju u upravnom pravu. Ne pominju se ni u ekonomskoj nauci, jer se nijedna ekonomska disciplina ne bavi političkim institucijama u kojima se donose političke odluke koje imaju ekonomske posledice.
VREME: Što konkretno dobivaju polaznici Programa? Odnosno, gdje vidite njihov interes da ga pohađaju? I tko sve može da upiše?
DUŠAN PAVLOVIĆ: Može da upiše praktično svako ko je završio osnovne studije. Predznanje iz političkih nauka je poželjno. Program je namenjen onima koji traže radna mesta u javnoj administraciji i javnom sektoru, ministarstvima, lokalnoj samoupravi, državnim agencijama i fondovima, političkim strankama, nevladinom sektoru, institutima i think–tankovima, koji se bave analizom javnih politika, javnih projekata i institucionalnom analizom. Svima njima je ovaj program od koristi u jednom praktičnom smislu. Najveći broj studenata nam dolazi upravo iz javne administracije i javne uprave. To su ljudi koji su već zaposleni ili stažiraju negde u lokalnoj samoupravi, ministarstvima, upravama, agencijama itd. Dolaze i ljudi iz političkih stranaka, što nam je posebno važno, jer stranke su organizacije koje regrutuju buduće zaposlene u javnoj administraciji. To znači da stranke prepoznaju specijalizovano znanje kao važno kada budu učestvovale u vlasti nakon nekih narednih izbora.
Fokusiramo se na primenjiva znanja, pre nego na teorijsku diskusiju. Recimo, na kursu “Upravljanje projektima u javnom sektoru”, studenti imaju zadatak da naprave elaborat projekta za javni sektor. Slično je i na kursu “Analiza budžeta”. Studenti treba da naprave sopstveni budžet za neki budžetski projekat. U prvom se više fokusiraju na proces upravljanja, a u drugom na finansijske aspekte. U oba slučaja su im neophodna znanja iz javne politike i političke teorije jer ta kombinacija znanja omogućava javno opravdanje politike koju vlada vodi. Poznato je da u našoj javnoj politici imamo dosta problema sa definisanjem prioriteta budžetskih projekata. Zašto potrošnja na vojsku i policiju raste brže od potrošnje na, recimo, obrazovanje? Zašto se grade stadioni kada delovi Srbije nemaju vodovod i kanalizaciju? Zašto se grade bolnice koje posle ne rade? Zašto se smanjuje zeleni prostor po gradovima, a uvećava poslovni prostor? Zašto se sredstva za socijalnu politiku daju organizacijama civilnog društva koje ne znaju kako da ih najbolje potroše? Zašto troškovi nekih projekata neprekidno rastu ili su od samog početka veći od tržišnih, a posle nema para za popravku toaleta u školama?
Jedan od predmeta mastera je i politička etika u javnoj administraciji. Kako ocjenjujete aktualnu praksu i što će polaznici moći da nauče na ovom planu?
Ovo je, naravno, veoma složeno i osetljivo pitanje, jer javna administracija, više nego bilo koja druga profesija, uključuje etičke probleme. Razlog tome je što državni službenik uvek, ali baš uvek, raspolaže tuđim sredstvima da bi nešto uradio. Na raspolaganju mu je tuđ novac, a ovlašćenja koja ima su mu data da bi radio za zajednicu, a ne za sebe. Očekivanja od javnih službenika su u tom pogledu ogromna. Na ovom programu raspravljamo o tome šta je realno očekivati u datim okolnostima. Moramo da budemo svesni da očekivanja mogu da budu velika samo ako zakonodavni okvir štiti integritet zaposlenih u javnoj administraciji. Recimo, da li se nekome isplati da kao javni službenik ukazuje na nepravilnosti i zloupotrebe u javnoj administraciji ako ne postoji zakon koji ga štiti? Ili zakon postoji, ali postoji prećutno uverenje da ne treba da ga se pridržavamo? Podrška za profesionalni i etički integritet javne administracije mora da dođe od samog vrha. Predsednici, premijeri, ministri, predsednici sudova, vrhovni državni tužioci moraju da prednjače sa podrškom kroz sopstvene postupke i stavove.
Navodite da javna administracija mora biti stručna, departizirana i pravična. Kakva je u stvari? I kakav će joj ovaj master dati doprinos?
Ovo je jedno od pitanja o kojima se često diskutuje u našoj javnosti. Moram odmah da kažem da jednim delom postoji nerazumevanje o tome ko treba da bude stručnjak u javnoj administraciji. Recimo, potpuno je pogrešno uverenje da predsednik, premijer, ministri i njihovi najbliži saradnici treba da budu visoko obrazovani i stručnjaci iz neke naučne oblasti da bi mogli da zauzimaju te najviše pozicije. Jedini pravi stručnjak za mesto predsednika države, premijera ili ministra je političar. A on može, ali ne mora da bude školovan za posao koji će obavljati. Isto važi i za državne sekretare, koji su politička mesta, na koja ministar postavlja ljude koji su mu lojalni da bi mogao da upravlja ministarstvom. Kako bi upravljao ako nema lojalne ljude ispod sebe?
Lojalnost u javnoj administraciji načelno je potcenjena i neopravdano kritikovana. Nemoguće je zamisliti javnu administraciju u kojoj ne postoje lojalni službenici, jer ako bi se ovaj kriterijum izbacio iz organizacije, ne biste ništa mogli da sprovedete. No, u nekom trenutku je neophodno da pored lojalnosti vidimo da su državni službenici i obrazovani, tj. da su na to mesto došli na osnovu kvalifikacija koje imaju. Jer ako bi se lojalnost uzela kao jedini kriterijum od vrha do dna, javna administracija opet ne bi mogla ništa da uradi, tj. nanela bi mnogo štete javnom interesu. Dakle, svakoj vladi trebaju obrazovani ljudi.
Još jedan predmet je “Upravljanje projektima u javnom sektoru”. Na čemu će ovdje biti akcent? Na što se konkretno misli kada je riječ o upravljanju projektima?
Posebno smo ponosni na ovaj kurs koji izvodimo zajedno sa kolegama sa Fakulteta organizacionih nauka, koji su stručniji od politikologa za ovu oblast. Ovo radimo prema po IPMA standardima za upravljanje projektima u javnom sektoru i PM² metodologiji Evropske komisije za efikasno projektno upravljanje. Ovi standardi i metodologije fokusiraju se na strateško planiranje, upravljanje rizicima i usklađivanje različitih interesa, pogotovo privatnog i javnog.
Suština je u sledećem: izvršna vlast danas svoje delanje izvodi uglavnom kroz javne projekte. Upravljanje projektima je stoga ključ efikasne javne administracije. Nije dovoljno samo znati šta su prioriteti javnih politika i gde uložiti javni novac, već kako organizaciono sprovesti složene projekte koji podrazumevaju saradnju više ministarstava, agencija, nivoa lokalne uprave, nevladinih organizacija i privatnog sektora. Ovo je suština organizacionog aspekta programa, jer ako javni službenici ne razumeju kako da sprovedu složene projekte kada uđu u ministarstvo, u čemu je poenta?
Ono što je posebno aktualno jeste predmet ekonomija i država. S čim će konkretno polaznici biti upoznati? Zbog čega je važna ekonomija javnog sektora, te institucije i analiza budžeta – također predmeti na masteru?
Imamo dva kursa koja se bave ovom temom. Jedan je “Tržište i država”, a drugi “Ekonomija javnog sektora”, koji se do sada nisu izvodili na FPN-u. Na prvom kursu se više bavimo prednostima privatnog tržišta, dok na drugom istražujemo šta država treba da radi na tržištima na kojima igra značajnu ulogu – infrastruktura, obrazovanje, zdravstvo, penzioni sistem i oporezivanje.
Odnos države i tržišta je ponovo važan jer je trend, koji je nastao najpre u ekonomskoj nauci šezdesetih i sedamdesetih pod uticajem neoklasične ekonomije, a potom u vidu neoliberalne javne politike koja je inspirisala tranziciju u postkomunističkom svetu devedesetih i dvehiljaditih, počeo da se menja.
Dobar primer je knjiga Marijane Macukato “Preduzetnička država: Razbijanje mita o javnom i privatnom sektoru” (prevedena i kod nas), u kojoj se tvrdi da država sve vreme igra ključnu ulogu u inovacijama i privrednom rastu. Privatni sektor nije jedini pokretač inovacija. Pošto mnoge tehnološke inovacije, poput interneta i GPS-a, ne bi bile moguće bez državnih investicija, država ne samo da treba da finansira, već treba i da deli uspehe inovacija. Recimo, nije prihvatljivo da država finansira istraživanje i razvoj novih vakcina, a da profit od prodaje pokupi samo privatna korporacija koja ih proizvodi i prodaje po astronomskim cenama. Ovim se vraćamo na javne politike i izbor prioriteta. Neophodno je voditi politike koje stvaraju pozitivne eksternalije i podstiču saradnju između privatnog i javnog sektora na pravičnoj osnovi.
Drugo pitanje odnosa tržišta i države tiče se stare Edžvortove tvrdnje po kojoj su ljudi na tržištima sebični a država samo treba da im omogući da se tako ponašaju. O ovome je bilo dosta rasprave u akademskoj literaturi. Moj lični stav je da tvrdnja neoklasičnih ekonomista ne može da se pobije. Očekivati od ljudi da se na tržištu ponašaju suprotno ličnom interesu nerealno je. Ali to ne sme da bude tako na nivou države, jer država se bavi javnim dobrima. Država je zapravo neka vrsta socijalnog osiguranja. Pošto tržišna utakmica, u kojoj dominira lični interes, stvara dobitnike i gubitnike, dobitnici treba da kompenzuju one koji su loše prošli. Ovo je sada trend u političkoj ekonomiji. Sve su eksplicitniji zahtevi egalitarnih teoretičara kao što su Piketi, Saez, Zucman ili Branko Milanović da se preispita poreski sistem koji je bogatijima omogućio da vremenom uvećavaju svoje bogatstvo. Država kroz poreski sistem može presudno da utiče ne samo na ekonomske ishode već i na društvenu pravdu. Ovaj balans između efikasnog (bogatog) i pravednog društva jedno je od glavnih pitanje kojim se bavimo na “Ekonomiji javnog sektora”.
Na kraju, kako vidite trenutni položaj političkih institucija u Srbiji.
Za politikologe su institucije pravila. Administrativne institucije oblikuju i diktiraju administrativno ponašanje, a od tog ponašanja zavisi koliko će javna administracija biti uspešna u nekom javnom poslu, tj. u pružanju neke javne usluge. I tu moram da se vratim na najviše, političke položaje u javnoj administraciji – ako sa tih pozicija dolaze poruke i postupci koji su usmereni na javni interes i javno dobro, posao za javnu administraciju je daleko lakši.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
