Iako se u javnosti ne kotira baš najbolje, novinarska profesija prilično je popularna među onima koji odlučuju čime će se u životu baviti – za samo par godina, na medijskom tržištu pojaviće se približno dve hiljade onih koji će imati status "diplomiranih novinara"
Ako je suditi isključivo po broju medija i novinara koji u njima rade, reklo bi se kako je Srbija zemlja izuzetne političke i medijske kulture. Isti pogrešan zaključak mogao bi se još lakše doneti ukoliko se ima u vidu koliko fakulteta za novinarstvo postoji u Srbiji i koliko se mladih ljudi u ovom trenutku školuje da bi postali upravo – novinari.
No, za razliku od broja medija i novinara (za koji se zna jedino da je velik, ali koji još uvek niko nije utvrdio), broj fakulteta i studenata precizno je utvrđen. Prema nalazima istraživanja koje je, na inicijativu Centra za profesionalizaciju medija, sproveo Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, u Srbiji je tokom školske 2006/2007. postojalo osam fakulteta na kojima postoji smer za novinarstvo, kao i jedan program tzv. osnovnih strukovnih studija (u prevodu: na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu postoji smer za sportsko novinarstvo).
Od 1968. do 2002. novinarstvo se u Srbiji moglo studirati samo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a od 2003. uvedene su sve ostale studije novinarstva: u Kosovskoj Mitrovici, Novom Sadu, Nišu, Novom Pazaru, na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, kao i na tri privatna fakulteta. Ni tu nije kraj: za sledeću školsku godinu najavljeno je uvođenje obrazovnog profila novinar-pravnik na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 2002. do 2007. broj studenata upisanih na prvu godinu povećan je za čak tri puta (sa 220 u 2002. na 630 u 2006), a u zimskom semestru 2006. novinarstvo je ukupno studiralo čak 1668 studenata. Pošto se pretpostavlja da u Srbiji od novinarstva trenutno živi između tri i četiri hiljade ljudi, to zapravo znači da će u sledećih nekoliko godina na medijskom tržištu biti za bar trećinu više onih koji nude svoje novinarske usluge. Kako i ovi koji su već na tržištu uglavnom teško preživljavaju, sva je prilika da će njihovo preživljavanje biti još teže, a da će novi kadrovi biti prinuđeni da pristaju na loše uslove kako bi iskamčili makar kakav posao.
„Medijska industrija raste, pa raste i količina novca koji se tu vrti. Ljudi koji studiraju novinarstvo verovatno se nadaju da će postati TV voditelji, ali će, kad shvate da je do toga ipak malo teže doći, moći da se zaposle u različitim sektorima koji imaju potrebu za poboljšanjem odnosa sa medijima“, kaže Stevan Nikšić, direktor Centra za profesionalizaciju medija.
Jedan od većih problema koji je uočen u vezi s obrazovanjem budućih novinara opet je u vezi s brojem fakulteta – vlada opšta oskudica nastavnih kadrova. Čak i na beogradskom Fakultetu političkih nauka, koji je kadrovski najkompletniji, broj studenata je 24 puta veći nego broj nastavnika, vežbe i praktična nastava izvode se u grupama od 30-40 studenata, a teorijska predavanja jedan nastavnik ponekad izvodi i za 160 do 200 studenata istovremeno.
Zbog toga, nije ni čudo što su i sami studenti nezadovoljni znanjem koje dobijaju – bivši studenti koji već rade, kao i aktuelni studenti, kvalitetu studija daju prilično loše ocene. To je zapravo i jedini podatak koji istinski iznenađuje inicijatore ovog istraživanja – po rečima Stevana Nikšića, čudno je to što većina studenata studira o svom trošku, što su nezadovoljni onim što im se nudi, a zanimanje za studije novinarstva i dalje raste.
Posebno zanimljiv deo istraživanja odnosi se na stavove urednika i istaknutih novinara o fakultetskom obrazovanju novinara. Pre svega, na pitanje o broju fakulteta za koje znaju, od sto anketiranih nijedan nije naveo sve fakultete na kojima se studira novinarstvo – skoro svaki deseti nije čak naveo ime nijednog fakulteta, a najveći broj ispitanika znao je za dva ili tri fakulteta. Istraživači napominju da taj nalaz pokazuje „slabu vezu između fakulteta i medija“, a to praktično znači da će budući diplomci često morati da objašnjavaju odakle zapravo dolaze. Na pitanje o kvalitetu studija novinarstva, na osnovu onoga s čime se susreću u svom radu, urednici i novinari studijama novinarstva daju prosečnu ocenu 2,4 (na skali od 1 do 5), a samo jedan ispitanik ocenjuje ih čistom peticom. Zbog svega toga i ne čudi što svega petina ispitanih urednika pominje fakultetsko obrazovanje kao relevantan kriterijum za izbor između kandidata za posao – kao i u svim prethodnim vremenima, prednost daju onome što kandidat zna i ume, a ne papiru s kojim dolazi u redakciju.
Ono što je najneverovatnije u ovoj priči jeste nalaz da svega 25 odsto nastavnih programa novinarstva sadrži pravopis maternjeg jezika. Istaživači kao kontrast navode primer SAD gde 94 odsto studija novinarstva uključuje engleski kao maternji jezik. Odgovor na pitanje zašto i kod nas nije tako, možda se krije u onoj konstataciji o rastu medijske industrije i činjenici da „dipl. novinari“ neće ni živeti od novinarstva u užem smislu reči – u ovdašnjoj industriji, jezik i nije previše važan. A kad smo već kod toga, ni u TV voditeljstvu.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
