Iako se u javnosti ne kotira baš najbolje, novinarska profesija prilično je popularna među onima koji odlučuju čime će se u životu baviti – za samo par godina, na medijskom tržištu pojaviće se približno dve hiljade onih koji će imati status "diplomiranih novinara"
Ako je suditi isključivo po broju medija i novinara koji u njima rade, reklo bi se kako je Srbija zemlja izuzetne političke i medijske kulture. Isti pogrešan zaključak mogao bi se još lakše doneti ukoliko se ima u vidu koliko fakulteta za novinarstvo postoji u Srbiji i koliko se mladih ljudi u ovom trenutku školuje da bi postali upravo – novinari.
No, za razliku od broja medija i novinara (za koji se zna jedino da je velik, ali koji još uvek niko nije utvrdio), broj fakulteta i studenata precizno je utvrđen. Prema nalazima istraživanja koje je, na inicijativu Centra za profesionalizaciju medija, sproveo Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, u Srbiji je tokom školske 2006/2007. postojalo osam fakulteta na kojima postoji smer za novinarstvo, kao i jedan program tzv. osnovnih strukovnih studija (u prevodu: na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu postoji smer za sportsko novinarstvo).
Od 1968. do 2002. novinarstvo se u Srbiji moglo studirati samo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a od 2003. uvedene su sve ostale studije novinarstva: u Kosovskoj Mitrovici, Novom Sadu, Nišu, Novom Pazaru, na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, kao i na tri privatna fakulteta. Ni tu nije kraj: za sledeću školsku godinu najavljeno je uvođenje obrazovnog profila novinar-pravnik na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 2002. do 2007. broj studenata upisanih na prvu godinu povećan je za čak tri puta (sa 220 u 2002. na 630 u 2006), a u zimskom semestru 2006. novinarstvo je ukupno studiralo čak 1668 studenata. Pošto se pretpostavlja da u Srbiji od novinarstva trenutno živi između tri i četiri hiljade ljudi, to zapravo znači da će u sledećih nekoliko godina na medijskom tržištu biti za bar trećinu više onih koji nude svoje novinarske usluge. Kako i ovi koji su već na tržištu uglavnom teško preživljavaju, sva je prilika da će njihovo preživljavanje biti još teže, a da će novi kadrovi biti prinuđeni da pristaju na loše uslove kako bi iskamčili makar kakav posao.
„Medijska industrija raste, pa raste i količina novca koji se tu vrti. Ljudi koji studiraju novinarstvo verovatno se nadaju da će postati TV voditelji, ali će, kad shvate da je do toga ipak malo teže doći, moći da se zaposle u različitim sektorima koji imaju potrebu za poboljšanjem odnosa sa medijima“, kaže Stevan Nikšić, direktor Centra za profesionalizaciju medija.
Jedan od većih problema koji je uočen u vezi s obrazovanjem budućih novinara opet je u vezi s brojem fakulteta – vlada opšta oskudica nastavnih kadrova. Čak i na beogradskom Fakultetu političkih nauka, koji je kadrovski najkompletniji, broj studenata je 24 puta veći nego broj nastavnika, vežbe i praktična nastava izvode se u grupama od 30-40 studenata, a teorijska predavanja jedan nastavnik ponekad izvodi i za 160 do 200 studenata istovremeno.
Zbog toga, nije ni čudo što su i sami studenti nezadovoljni znanjem koje dobijaju – bivši studenti koji već rade, kao i aktuelni studenti, kvalitetu studija daju prilično loše ocene. To je zapravo i jedini podatak koji istinski iznenađuje inicijatore ovog istraživanja – po rečima Stevana Nikšića, čudno je to što većina studenata studira o svom trošku, što su nezadovoljni onim što im se nudi, a zanimanje za studije novinarstva i dalje raste.
Posebno zanimljiv deo istraživanja odnosi se na stavove urednika i istaknutih novinara o fakultetskom obrazovanju novinara. Pre svega, na pitanje o broju fakulteta za koje znaju, od sto anketiranih nijedan nije naveo sve fakultete na kojima se studira novinarstvo – skoro svaki deseti nije čak naveo ime nijednog fakulteta, a najveći broj ispitanika znao je za dva ili tri fakulteta. Istraživači napominju da taj nalaz pokazuje „slabu vezu između fakulteta i medija“, a to praktično znači da će budući diplomci često morati da objašnjavaju odakle zapravo dolaze. Na pitanje o kvalitetu studija novinarstva, na osnovu onoga s čime se susreću u svom radu, urednici i novinari studijama novinarstva daju prosečnu ocenu 2,4 (na skali od 1 do 5), a samo jedan ispitanik ocenjuje ih čistom peticom. Zbog svega toga i ne čudi što svega petina ispitanih urednika pominje fakultetsko obrazovanje kao relevantan kriterijum za izbor između kandidata za posao – kao i u svim prethodnim vremenima, prednost daju onome što kandidat zna i ume, a ne papiru s kojim dolazi u redakciju.
Ono što je najneverovatnije u ovoj priči jeste nalaz da svega 25 odsto nastavnih programa novinarstva sadrži pravopis maternjeg jezika. Istaživači kao kontrast navode primer SAD gde 94 odsto studija novinarstva uključuje engleski kao maternji jezik. Odgovor na pitanje zašto i kod nas nije tako, možda se krije u onoj konstataciji o rastu medijske industrije i činjenici da „dipl. novinari“ neće ni živeti od novinarstva u užem smislu reči – u ovdašnjoj industriji, jezik i nije previše važan. A kad smo već kod toga, ni u TV voditeljstvu.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
