Iako se u javnosti ne kotira baš najbolje, novinarska profesija prilično je popularna među onima koji odlučuju čime će se u životu baviti – za samo par godina, na medijskom tržištu pojaviće se približno dve hiljade onih koji će imati status "diplomiranih novinara"
Ako je suditi isključivo po broju medija i novinara koji u njima rade, reklo bi se kako je Srbija zemlja izuzetne političke i medijske kulture. Isti pogrešan zaključak mogao bi se još lakše doneti ukoliko se ima u vidu koliko fakulteta za novinarstvo postoji u Srbiji i koliko se mladih ljudi u ovom trenutku školuje da bi postali upravo – novinari.
No, za razliku od broja medija i novinara (za koji se zna jedino da je velik, ali koji još uvek niko nije utvrdio), broj fakulteta i studenata precizno je utvrđen. Prema nalazima istraživanja koje je, na inicijativu Centra za profesionalizaciju medija, sproveo Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, u Srbiji je tokom školske 2006/2007. postojalo osam fakulteta na kojima postoji smer za novinarstvo, kao i jedan program tzv. osnovnih strukovnih studija (u prevodu: na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu postoji smer za sportsko novinarstvo).
Od 1968. do 2002. novinarstvo se u Srbiji moglo studirati samo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a od 2003. uvedene su sve ostale studije novinarstva: u Kosovskoj Mitrovici, Novom Sadu, Nišu, Novom Pazaru, na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, kao i na tri privatna fakulteta. Ni tu nije kraj: za sledeću školsku godinu najavljeno je uvođenje obrazovnog profila novinar-pravnik na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 2002. do 2007. broj studenata upisanih na prvu godinu povećan je za čak tri puta (sa 220 u 2002. na 630 u 2006), a u zimskom semestru 2006. novinarstvo je ukupno studiralo čak 1668 studenata. Pošto se pretpostavlja da u Srbiji od novinarstva trenutno živi između tri i četiri hiljade ljudi, to zapravo znači da će u sledećih nekoliko godina na medijskom tržištu biti za bar trećinu više onih koji nude svoje novinarske usluge. Kako i ovi koji su već na tržištu uglavnom teško preživljavaju, sva je prilika da će njihovo preživljavanje biti još teže, a da će novi kadrovi biti prinuđeni da pristaju na loše uslove kako bi iskamčili makar kakav posao.
„Medijska industrija raste, pa raste i količina novca koji se tu vrti. Ljudi koji studiraju novinarstvo verovatno se nadaju da će postati TV voditelji, ali će, kad shvate da je do toga ipak malo teže doći, moći da se zaposle u različitim sektorima koji imaju potrebu za poboljšanjem odnosa sa medijima“, kaže Stevan Nikšić, direktor Centra za profesionalizaciju medija.
Jedan od većih problema koji je uočen u vezi s obrazovanjem budućih novinara opet je u vezi s brojem fakulteta – vlada opšta oskudica nastavnih kadrova. Čak i na beogradskom Fakultetu političkih nauka, koji je kadrovski najkompletniji, broj studenata je 24 puta veći nego broj nastavnika, vežbe i praktična nastava izvode se u grupama od 30-40 studenata, a teorijska predavanja jedan nastavnik ponekad izvodi i za 160 do 200 studenata istovremeno.
Zbog toga, nije ni čudo što su i sami studenti nezadovoljni znanjem koje dobijaju – bivši studenti koji već rade, kao i aktuelni studenti, kvalitetu studija daju prilično loše ocene. To je zapravo i jedini podatak koji istinski iznenađuje inicijatore ovog istraživanja – po rečima Stevana Nikšića, čudno je to što većina studenata studira o svom trošku, što su nezadovoljni onim što im se nudi, a zanimanje za studije novinarstva i dalje raste.
Posebno zanimljiv deo istraživanja odnosi se na stavove urednika i istaknutih novinara o fakultetskom obrazovanju novinara. Pre svega, na pitanje o broju fakulteta za koje znaju, od sto anketiranih nijedan nije naveo sve fakultete na kojima se studira novinarstvo – skoro svaki deseti nije čak naveo ime nijednog fakulteta, a najveći broj ispitanika znao je za dva ili tri fakulteta. Istraživači napominju da taj nalaz pokazuje „slabu vezu između fakulteta i medija“, a to praktično znači da će budući diplomci često morati da objašnjavaju odakle zapravo dolaze. Na pitanje o kvalitetu studija novinarstva, na osnovu onoga s čime se susreću u svom radu, urednici i novinari studijama novinarstva daju prosečnu ocenu 2,4 (na skali od 1 do 5), a samo jedan ispitanik ocenjuje ih čistom peticom. Zbog svega toga i ne čudi što svega petina ispitanih urednika pominje fakultetsko obrazovanje kao relevantan kriterijum za izbor između kandidata za posao – kao i u svim prethodnim vremenima, prednost daju onome što kandidat zna i ume, a ne papiru s kojim dolazi u redakciju.
Ono što je najneverovatnije u ovoj priči jeste nalaz da svega 25 odsto nastavnih programa novinarstva sadrži pravopis maternjeg jezika. Istaživači kao kontrast navode primer SAD gde 94 odsto studija novinarstva uključuje engleski kao maternji jezik. Odgovor na pitanje zašto i kod nas nije tako, možda se krije u onoj konstataciji o rastu medijske industrije i činjenici da „dipl. novinari“ neće ni živeti od novinarstva u užem smislu reči – u ovdašnjoj industriji, jezik i nije previše važan. A kad smo već kod toga, ni u TV voditeljstvu.
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
