Iako se u javnosti ne kotira baš najbolje, novinarska profesija prilično je popularna među onima koji odlučuju čime će se u životu baviti – za samo par godina, na medijskom tržištu pojaviće se približno dve hiljade onih koji će imati status "diplomiranih novinara"
Ako je suditi isključivo po broju medija i novinara koji u njima rade, reklo bi se kako je Srbija zemlja izuzetne političke i medijske kulture. Isti pogrešan zaključak mogao bi se još lakše doneti ukoliko se ima u vidu koliko fakulteta za novinarstvo postoji u Srbiji i koliko se mladih ljudi u ovom trenutku školuje da bi postali upravo – novinari.
No, za razliku od broja medija i novinara (za koji se zna jedino da je velik, ali koji još uvek niko nije utvrdio), broj fakulteta i studenata precizno je utvrđen. Prema nalazima istraživanja koje je, na inicijativu Centra za profesionalizaciju medija, sproveo Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, u Srbiji je tokom školske 2006/2007. postojalo osam fakulteta na kojima postoji smer za novinarstvo, kao i jedan program tzv. osnovnih strukovnih studija (u prevodu: na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu postoji smer za sportsko novinarstvo).
Od 1968. do 2002. novinarstvo se u Srbiji moglo studirati samo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a od 2003. uvedene su sve ostale studije novinarstva: u Kosovskoj Mitrovici, Novom Sadu, Nišu, Novom Pazaru, na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, kao i na tri privatna fakulteta. Ni tu nije kraj: za sledeću školsku godinu najavljeno je uvođenje obrazovnog profila novinar-pravnik na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 2002. do 2007. broj studenata upisanih na prvu godinu povećan je za čak tri puta (sa 220 u 2002. na 630 u 2006), a u zimskom semestru 2006. novinarstvo je ukupno studiralo čak 1668 studenata. Pošto se pretpostavlja da u Srbiji od novinarstva trenutno živi između tri i četiri hiljade ljudi, to zapravo znači da će u sledećih nekoliko godina na medijskom tržištu biti za bar trećinu više onih koji nude svoje novinarske usluge. Kako i ovi koji su već na tržištu uglavnom teško preživljavaju, sva je prilika da će njihovo preživljavanje biti još teže, a da će novi kadrovi biti prinuđeni da pristaju na loše uslove kako bi iskamčili makar kakav posao.
„Medijska industrija raste, pa raste i količina novca koji se tu vrti. Ljudi koji studiraju novinarstvo verovatno se nadaju da će postati TV voditelji, ali će, kad shvate da je do toga ipak malo teže doći, moći da se zaposle u različitim sektorima koji imaju potrebu za poboljšanjem odnosa sa medijima“, kaže Stevan Nikšić, direktor Centra za profesionalizaciju medija.
Jedan od većih problema koji je uočen u vezi s obrazovanjem budućih novinara opet je u vezi s brojem fakulteta – vlada opšta oskudica nastavnih kadrova. Čak i na beogradskom Fakultetu političkih nauka, koji je kadrovski najkompletniji, broj studenata je 24 puta veći nego broj nastavnika, vežbe i praktična nastava izvode se u grupama od 30-40 studenata, a teorijska predavanja jedan nastavnik ponekad izvodi i za 160 do 200 studenata istovremeno.
Zbog toga, nije ni čudo što su i sami studenti nezadovoljni znanjem koje dobijaju – bivši studenti koji već rade, kao i aktuelni studenti, kvalitetu studija daju prilično loše ocene. To je zapravo i jedini podatak koji istinski iznenađuje inicijatore ovog istraživanja – po rečima Stevana Nikšića, čudno je to što većina studenata studira o svom trošku, što su nezadovoljni onim što im se nudi, a zanimanje za studije novinarstva i dalje raste.
Posebno zanimljiv deo istraživanja odnosi se na stavove urednika i istaknutih novinara o fakultetskom obrazovanju novinara. Pre svega, na pitanje o broju fakulteta za koje znaju, od sto anketiranih nijedan nije naveo sve fakultete na kojima se studira novinarstvo – skoro svaki deseti nije čak naveo ime nijednog fakulteta, a najveći broj ispitanika znao je za dva ili tri fakulteta. Istraživači napominju da taj nalaz pokazuje „slabu vezu između fakulteta i medija“, a to praktično znači da će budući diplomci često morati da objašnjavaju odakle zapravo dolaze. Na pitanje o kvalitetu studija novinarstva, na osnovu onoga s čime se susreću u svom radu, urednici i novinari studijama novinarstva daju prosečnu ocenu 2,4 (na skali od 1 do 5), a samo jedan ispitanik ocenjuje ih čistom peticom. Zbog svega toga i ne čudi što svega petina ispitanih urednika pominje fakultetsko obrazovanje kao relevantan kriterijum za izbor između kandidata za posao – kao i u svim prethodnim vremenima, prednost daju onome što kandidat zna i ume, a ne papiru s kojim dolazi u redakciju.
Ono što je najneverovatnije u ovoj priči jeste nalaz da svega 25 odsto nastavnih programa novinarstva sadrži pravopis maternjeg jezika. Istaživači kao kontrast navode primer SAD gde 94 odsto studija novinarstva uključuje engleski kao maternji jezik. Odgovor na pitanje zašto i kod nas nije tako, možda se krije u onoj konstataciji o rastu medijske industrije i činjenici da „dipl. novinari“ neće ni živeti od novinarstva u užem smislu reči – u ovdašnjoj industriji, jezik i nije previše važan. A kad smo već kod toga, ni u TV voditeljstvu.
Izvršna vlast najavljuje da će neugodno Tužilaštvo za organizovani kriminal pretvoriti u odeljenje Višeg tužilaštva u Beogradu – koje vodi lojalni Nenad Stefanović. O tome za novi broj „Vremena“ govori predsednik Visokog saveta tužilaštva Branko Stamenković
Potpuno mi je nejasno šta zaista znače floskule koje pojedinci koriste o otuđenju, odvajanju i ugrožavanju države od javnih tužilaca. Simptomatično mi je da su se one pojavile kada su nadležna javna tužilaštva, postupajući po zakonima, otpočela postupanje po službenoj dužnosti u vezi sa krivičnim postupcima u koje su uključeni i visoki predstavnici izvršne vlasti. Podsetiću da je vlada više puta proklamovala borbu protiv korupcije kao jedan od najbitnijih ciljeva svog rada
Šta se režim nada da će dobiti čekanjem? Jesu li te nade opravdane? Šta pobunjeno društvo – studenti, građani, opozicione partije – može da učini da natera Vučića da što pre raspiše vanredne parlamentarne izbore? Koje su lekcije iz Mionice, Negotina i Sečnja? Da li išta više znamo
Ko god je na rukovodećim pozicijama u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) do skoro bio ili se sprema da ih preuzme – dobro je za vlast, loše je za narod. Time su otklonjene sve dileme oko toga šta znači to što je umesto “druga Marka” šef operative u BIA postao “drug Nidža”
Krajem 2025. godine, zahvaljujući potpunoj nezainteresovanosti vlasti da rešava probleme, Srbija se našla u trostrukom energetskom problemu – nije poznato kako će se rešiti saga sa Naftnom industrijom Srbije, nije poznato odakle će Srbija ubuduće kupovati gas, a ni Elektroprivredi Srbije ne piše se dobro
Evro skače, ljudi hrle u menjačnice, banke odbijaju da kažu da li posluju sa NIS-om, a režim kaže - sve je do panike. Moguće, ali ko je širi
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Intervju: Branko Stamenković, predsednik Visokog saveta tužilaštva
Zbog pretnji tužiocima ide se u zatvor Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
