Kada je u dnevnim novinama osvanula čestitka mami i tati za rođenje deteta, u kojoj piše i da beba ima 1,5 miliona kumova, Beograđani su bili dirnuti. Nikola Avramović na svet je došao 4. novembra i prva je beba rođena iz drugog pokušaja vantelesne oplodnje koji finansira Grad Beograd. Nikolu su roditelji čekali pet godina, nedugo nakon rođenja u posetu mu je došao gradonačelnik prestonice Dragan Đilas, a novinari se smenjuju u njegovoj kući u Železniku. Imaće šta da priča jednog dana.
Njegovi roditelji Negoslav i Zora Avramović u braku su pet i po godina. „Venčali smo se, vreme je prolazilo i počeli smo da se pitamo zašto nema naše bebe.“ Sledila su ispitivanja, pokušaj inseminacije, terapije, prvi pokušaj vantelesne oplodnje i ništa od toga nije donelo rezultate. Srećom, sada je to sve iza njih.
Beograđani su se umešali tako što je novembra 2009. godine Grad krenuo sa programom finansiranja drugog pokušaja vantelesne oplodnje za parove koji žive u glavnom gradu. Za ovu godinu izdvojeno je 50 miliona dinara za 215 parova. Drugim rečima, svaki Beograđanin je izdvojio 15 dinara kroz gradski budžet. Kada je posetio Nikolu i njegovu mamu, Dragan Đilas je kazao: „Napravićemo mostove, obdaništa i ulice, ali najveća stvar koju smo svi zajedno napravili jeste da podarimo nekom mogućnost da postane roditelj.“ Cena jednog tretmana je od 270.000 do 290.000 dinara, a obično je potrebno da se više puta pokušava.
I država, odnosno Republički fond za zdravstveno osiguranje, izdvaja novac u ove svrhe. Procenat uspešnosti vantelesne oplodnje (VTO) u Srbiji je oko 30 odsto. Kroz taj program je prošlo oko 3000 parova. Ranije je starosna granica žena za uključivanje u postupak VTO bila 38, a sada je 40 godina.
Kada su u pitanju „beogradske bebe“, ovih dana se rodila još jedna.
„Bilo bi lepo da se skupimo svi, sva deca koju su tako došla na svet, i da se upoznaju“, predlaže Zora Avramović. I zaista bi bilo lepo videti sledeće godine sto malih Beograđana, koliko se veruje da će se roditi iz celog programa.
„I da drugi pokušaj nije doveo do trudnoće, mi bismo pokušali i treći, i četvrti put i dokle god treba“, kaže Zora Avramović (35). Već je na prvi pogled jasno koliko Zora i Negoslav uživaju u svom roditeljstvu. Nasmejani su, brižni. Od prvog dana su im u poseti novinarske ekipe, kažu da ih to pomalo zamara, ali im je lepo kada vide toliko dobre energije. Čuvaju isečke iz novina, snimaju na DVD-ju reportaže o Nikoli da bi jednog dana mogli sve to da mu pokažu.
Zora se porodila na klinici u Višegradskoj. Inače, parovi mogu da biraju državne ili privatne klinike, ali ipak veći broj odabira državne ustanove. Veća sigurnost, smatraju Avramovići.
Oni su veoma zadovoljni tretmanom koji su imali u Višegradskoj i hvale čitav tim.
„Već sam se lečila tamo, pa je bilo prirodno da se odlučimo za Višegradsku. Imamo zaista da kažemo samo lepo o ljudima tamo, o lekarima, sestrama. Oni rade sa ljudima koji se godinama leče od steriliteta, svako sa nekom svojom sudbinom i pričom. Ali i dalje su i ljubazni i profesionalni“, napominje Nikolina mama.
Prethodnih devet i po meseci Avramovići su bili ispunjeni očekivanjem i strahom. Prvo, dve nedelje do onih prvih rezultata da se vidi da li je veštačka oplodnja uspela. Zatim prvi ultrazvuk, pa kontrola do kontrole. Zora je uglavnom mirovala za vreme trudnoće, a što se tiče porođaja kaže da je to bilo najlakše. „Kada stignete dotle, prođete ona prva tri meseca, lekove, terapije, i ne stignete ni da se plašite zbog samog porođaja.“ Kaže, kada je bila u sedmom i osmom mesecu, već je postala opuštenija. Jednostavno, razmišljala je „ako se porodim i ovog trenutka, sve može da bude kako treba“.
Roditelji nisu znali pre nego što se Nikola rodio kog pola će biti. „U početku smo bili radoznali. Jer kada pričaš s bebom dok je u stomaku, lepo je da znaš kako da joj se obratiš. A posle smo shvatili da je pol potpuno nebitan, jer je najvažnije da sve bude u redu.“
Od 1978. godine, kada je rođena Lujza Braun, prva beba koja je došla na svet postupkom vantelesne oplodnje, taj metod je omogućio rađanje 3,5 miliona dece širom sveta. U proseku u Srbiji svaki sedmi par ne može da ima decu, dok u Beogradu svaki peti par ima problema sa sterilitetom. Na ovaj način Grad čini početni korak da se nađe izlaz.
A malo je stvari koje su tako raznežile građane kao kada su videli Nikolinu fotografiju.
Ostali tekstovi: Briga grada o deci i porodici (bebi paket, bebi klub, klub majki), Kolica za drugaricu iz klupe, Jedan dan sa komunalnom policijom, Vesti
„Vreme Beograda“ u PDF-u
Jana: „Kamo lepe sreće da postoje ne dva ili tri nego dvostruko više pokušaja VTO o trošku RZZO-a ili gradova (u Velikoj Britaniji valjda 5 ili 7, u Izraelu neograničen broj), ali mene je ipak više obradovala vest da je i ostatak Srbije dobio dva pokušaja nego što me je oneraspoložilo to što su Beograđanke za sada (a nadam se iskreno da će se vrlo brzo nešto promeniti i u tom smislu) izgubile potencijalni treći pokušaj.
Ali, pošto sumnjam da ima mnogo tih lokalnih samouprava koje finansiraju svojim sugrađankama drugi pokušaj, mnogo me je obradovala vest zbog svih onih žena koje nemaju prebivalište u mom rodnom i voljenom gradu.“
Nepoznata: „Ne slažem se da može i da treba da bude isto u svakom gradu. Ko je umešan omogućiće svojim građanima bolje uslove i to je potpuno regularno. Narod bira lokalnu vlast na izborima, zar ne?“
Bokica: „Gradski prevoz ne mora da bude isti, ne mora ni kanalizacija, ne mora ni fakultet, ne mora ni ADSL, ne mora ni ulična rasveta. Ali mora VTO i šansa za roditeljstvo. To nije stvar za lokalni nivo i ne može da zavisi od toga koja baba koga bira za predsednika opštine. Ja sam ‘70. godište… Sve sam isuviše dobro zapamtila, u svemu učestvovala, veliku nadu imala… Drage Beograđanke, nadam se da nijednoj od vas neće trebati ni taj drugi, a kamoli treći pokušaj VTO. Daj bože da uspe iz prvog! A da se za treći proširi na celu Srbiju!“
Izvor: internet forum (4. maj 2010)
