Međunarodna ekipa pregovarača stalno je na liniji Beograd–Priština, analitičari se uporno trude da objasne kakve veze ima formiranje Vlade Srbije sa rešavanjem statusa Kosova, a mediji bruje o planovima i mapama. U međuvremenu, na dva kilometra od Prištine, žitelji sela Čaglavica pokušavaju da žive kao da se ništa bitno oko njih ne dešava... Utisci nekoga ko se tamo našao prvi put ne čine kompaktnu priču. Filmskim jezikom rečeno, petodnevni boravak u Čaglavici najviše liči na niz "kratkih rezova"
A SAD, ADIO
Kada autobus na liniji Beograd–Dragaš izađe iz Prištine, do tada uglavnom složna ekipa deli se na dva tabora. Oni koji izlaze na prvoj stanici posle glavnog grada Kosova, u Gračanici, odjednom počinju da pričaju tiše i prosto izbegavaju poglede saputnika s kojima su putovali više od šest sati. Oni koji nastavljaju dalje, ka (albanskom) Prizrenu i (goranskom) Dragašu, osvrću se oko sebe i gledaju ko će sve izaći na poslednjoj „srpskoj stanici“.
Nema više osmeha, nema priče o dobrim starim vremenima, nema „Ajde, znam da si jela, ali ovo ti je pravi prizrenski sudžuk, ja ga pravio“. Posle Prištine, odjednom postaje važno ko će gde izaći – bez obzira na ime, prezime ili ubeđenje, od toga zapravo zavisi ko si, šta si i na čijoj si strani. Vrlo simbolično, na autobusu piše „Adio tours“.
MULTI KULTI
Selo Čaglavica, nekada poznato po jednoj od boljih kafana na Kosovu, danas se uglavnom pominje kao srpsko naselje najbliže Prištini. Tokom nemira 17. marta 2004. Albanci iz Prištine pešice su prešli nešto jače od dva kilometra do svojih komšija Srba, probili linije KFOR-a i spalili šta su mogli da spale. Slike iz Čaglavice tada su obišle čitav svet.
Skoro tri godine kasnije, u Čaglavici se obnavlja kanalizacija, često nestaje struje, prepričavaju se priče o tome koji je Srbin za koliko para prodao kuću i okućnicu. Za razliku od mladog sveta koji u srpskim enklavama baš i nema gde da izađe, oni nešto stariji tu brigu ne brinu – kafane u Čaglavici rade više nego dobro, a gazde ne mare za nacionalnost gostiju. U objektu neutralnog naziva „Ćao“ neverovatnu jagnjetinu kusaju i Srbi i Albanci i sav onaj silni svet što se smuca po Kosovu. Istina, priča se upola glasa – neko kome je slučajno izletelo ime pokojnog Miloševića ili njegovih živih kolega, refleksno se osvrće, u strahu da ga je možda čuo gost iz drugog tabora.
Etnička papazjanija postaje neopisiva samo stotinjak metara dalje, u motelu „Beli dvor“. Primera radi, u periodu od 4. do 9. februara tu spava nekoliko radijskih novinara iz srpskih enklava, nekoliko vojnika KFOR-a iz Bugarske (na terasu koja gleda na glavni drum okačena je bugarska trobojka, čisto da se zna), nekoliko policajaca Albanaca i jedna novinarka „Vremena“ nedefinisanog etničkog porekla.
Ujutro je u „Belom dvoru“ teško videti Bugare – oni su otišli na posao mnogo pre doručka. Zbog toga, salu u prizemlju dele policajci Albanci i novinari pristigli s raznih strana. Svi piju kafu, grickaju svoj doručak i razmišljaju kojom li će ih radio-stanicom gazda počastiti. A gazda ko gazda, najčešće odvrne Cecu ili neku postaju čiji muzički program počinje srpskom himnom, a završava spletom četničkih pesama. Neprijatno bude čoveku prvo jutro. Ne zna kako će oni Albanci reagovati na „srpske zemlje, sprski rod“, ne zna da li će skočiti posle prvog refrena Arkanove udovice… Ipak, ništa se ne dešava. Kao da i ne čuju. Plaćaju kafu i odlaze svojim poslom.
STAV, STATUS I OSTALO
„Šta ćemo ako Kosovo dobije nezavisnost? Ništa. Tada ćemo makar biti građani“, kažu smireniji žitelji Čaglavice. Oni nervozniji i dalje se kunu u „svetu srpsku zemlju“ i slepo veruju da će se Srbija podići u odbranu njihovih „vekovnih ognjišta“.
Uprkos razlikama u političkim i ostalim stavovima, ni jedni ni drugi odavno ne veruju ljudima koji bi trebalo da formiraju srpsku vladu i ubeđeni su da ovi pojma nemaju šta se Srbima na Kosovu zaista dešava i kako oni zaista žive. U razgovorima na tu temu, može se čuti jeziva priča o ponašanju predstavnika srpske vlade u vreme kada neke srpske enklave nisu imale struju po 40 dana. Vajni beogradski političari, uvek brižni i informisani, obišli su svoje sunarodnike na Kosovu i kao humanitarnu pomoć doneli im – prašak za mašinsko pranje rublja. „Šta su oni ljudi mogli s tim praškom? Nit’ imaju vodu, nit’ imaju struju, neki nemaju ni mašine“, pričaju Čaglavičani.
Ipak, i pored analiza i razmatranja političke računice, primetno je da se u Čaglavici o Kosovu priča daleko manje nego u Beogradu.
Posete Franka Viznera i Havijera Solane prolaze gotovo neprimećeno, o najavljenim protestima u Kosovskoj Mitrovici i Prištini niko i ne priča. Kao da se te stvari događaju negde drugde, kao da se nikog zapravo ne tiču. Ili, kao da su se svi nekako predali i ne žele da se nepotrebno uzbuđuju.
U petak 9. februara 2007, na vrata seoske prodavnice stavljen je paket „Vremena“ na čijoj naslovnoj strani piše „Potkosovske večeri“. Namrgođeni Vladimir Putin tu se nalazi u službi zaštite od promaje i sprečava da se vrata zalupe. Kupac u krznenom gunju naginje se i pita prodavca: „Šta se sad desilo? Pišu li ovi nešto što ne znamo?“
ŽIVOT
Čaglavičani mogu biti relativno zadovoljni – ulice nisu osvetljene noću, u toalet je preporučljivo ići s baterijskom lampom (nikad se ne zna kada će nestati struje), ali tu je ipak moguće živeti relativno normalno. Za razliku od njih, žitelji Kosovske Kamenice žive po sistemu „pet plus jedan“: pet sati bez struje i vode, a zatim jedan sat sa tim civilizacijskim dostignućima. Veš peru ručno, kupanje i pranje kose podrazumeva grejanje vode na šporetu na drva, na struju se više i ne računa.
Čaglavičani najčešće pazare u hipermarketima na periferiji Prištine – namirnice u prodavnicama u njihovom selu, baš kao i u svim ostalim srpskim enklavama, skuplje su nego u Prištini. Primera radi, flaširana voda „Made in Serbia“ tu košta desetak dinara više nego u novootvorenim tržnim centrima. Srpske robe, inače, ne manjka: od „medenog srca“, preko sokova i vode do „biozačina“, svega ima.
Čaglavičani se leče u obližnjoj Gračanici – pominju poznata lekarska imena koja tu rade, hvale ih, ali neki ipak odlaze do par sati udaljenog Niša i tamošnjih lekara.
Čaglavica i okolna srpska sela muku muče sa smećem. Baca se šta se gde stigne. U susednom Lapljem Selu, smeće se „odlaže“ na par metara od kuća i dvorišta, na obalu kanala koji protiče kroz to mesto. Kanal je zagađen, zaudara i čitavom ambijentu daje neku jezivu, postratnu notu. Donedavno, pogled na kanal bio je koliko-toliko ulepšan drvećem, ali se neko (očigledno jako pametan) dosetio da to drveće iseče.
KIM
Po uslovima rada, atmosferi i energiji, KIM radio u Čaglavici najviše podseća na nezavisne radio-stanice u Srbiji pre 5. oktobra 2000. Zahvaljujući entuzijazmu direktora, urednika i dvadesetak zaposlenih, oko ove radio-stanice okupljeno je nekoliko lokalnih redakcija iz drugih enklava – zajedničkim snagama, oni realizuju dnevnik čije vesti prenose i mediji „preko granice“. No, KIM radio nije samo ta mreža (Kosma), već i program koji pokušava da nekako pomiri ono što je naizgled nepomirljivo.
Ima tu malo vladike Nikolaja (izjutra), ima mnogo vesti „sa terena“, ima emisija na romskom jeziku, od prošle sedmice ima čak i dvojezična emisija – bivši američki radio voditelj, sada na službi u jednoj kosovskoj vojnoj bazi, pravi kontakt program u kome učestvuje i prevodilac.
„Ihaaaaaa, welcome back“, kaže Amerikanac posle svake pesme. „Ihaaaaaa, dobro došli nazad“, prevodi njegova saradnica uz osmeh.
STOLOVI
U večernjim satima, u „Belom dvoru“ okuplja se raznolika ekipa. Albanci koji ispod oka gledaju Srbe za susednim stolom, Srbi koji ispod oka gledaju sve ostale, stranci koji ne znaju ni gde se nalaze, gosti iz Srbije koji su uplašeni od svega i svih.
Ipak, pošto tu ima i „žive muzike“, atmosfera postepeno postaje sve opuštenija. Uz klasične (srpske) narodnjake, viši službenik prištinske vlade prekida poslovni razgovor koji je do tada vodio, nudi piće „novinarima iz Beograda“, a zatim počinje da igra – raširenih ruku, cupkajući nogama i pokušavajući da se priseti teksta pesme.
BIL GEJTS
Dok se u Kosovskoj Mitrovici i Prištini spremaju demonstracije, dok raznorazni svetski zvaničnici putuju na liniji Beograd–Priština–Beograd, u prostorijama KIM radija održava se petodnevni trening za novinare srpskih radio-stanica. Ostavljajući za trenutak svoje uobičajene aktivnosti, oni vežbaju skraćivanje agencijskih vesti, vođenje intervjua, pravljenje reportaže…
U okviru treninga radi se simulacija konferencije za novinare. „Gosta“ glumi Vrba, neizostavni deo tima KIM radija, koji se po sopstvenom izboru predstavlja kao Bil Gejts. Prva pitanja u vezi su s Majkrosoftom, Gejtsovim bogatstvom i sličnim stvarima, ali „situacija“ ipak čini svoje.
„Šta mislite o rešavanju statusa Kosova?“, pita jedna novinarka.
„Kosovo? Šta je to Kosovo?“, odgovara „Gejts“ i vraća se svom redovnom poslu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
