Beli dim na Andrićevom vencu

Prošle nedelje u blokadi su bili Vlada i Skupština tako da su mnogi prognozirali da će vlada premijera Koštunice pasti, a da će srpske institucije biti blokirane u trenutku proglašenja kosovske nezavisnosti. Ministri Demokratske stranke i G17 plus, koji imaju većinu u Vladi, ohrabreni pobedom proevropskog predsedničkog kandidata Tadića, pokušavali su u utorak 5. februara, dva dana posle izbora, da se izbore za to da vlada ovlasti svog potpredsednika Đelića da potpiše prelazni sporazum koji je prethodne nedelje Brisel ponudio Srbiji. Šesnaest ministara bliskih Tadiću i potpredsednik Vlade Đelić od premijera Koštunice su javno zatražili da sazove sednicu Vlade, što je ovaj ignorisao, izjavivši da bi Srbija stavljajući svoj potpis na prelazni sporazum sa Evropskom unijom zapravo potpisala saglasnost na nezavisnost Kosova i postala prva država koja ga je indirektno priznala. Zatražio je da se skupština odmah sastane, pre nego što se proglasi jednostrana nezavisnost Kosova, i da donese potrebne odluke o Misiji Evropske unije i o sporazumu koji je ponudio Brisel.

Posle toga, Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija, socijalisti i radikali sakupili su 144 potpisa poslanika za hitno sazivanje vanredne skupštinske sednice. Predsednik Skupštine Dulić zakazao je konsultacije poslaničkih grupa tek za ponedeljak 11. februara, a pre toga je zatražio mišljenje vlade o tom pitanju, mada je znao da vlada ne može da se sastane. Izjavljuje da je to učinio kako bi se glave malo ohladile. Koštunica je odgovorio da opstrukcija rada parlamenta predstavlja opasnost po ustavni poredak.

Predsednik Srbije Tadić posle toga upozorava da ne sme biti paralize u radu nijedne institucije, ni Vlade ni Skupštine, a obe su bile blokirane, mada je vlada u četvrtak 7. februara donela jednu telefonsku odluku – o prodaji RTB-a Bor.

U javnosti je zbog te blokade institucija rasla napetost. Demokrate su imale naklonost većine medija, a narodnjaci su bili meta kritike.

Oko hiljadu proevropskih studenata je u ponedeljak 11. februara održalo antivladine demonstracije u Beogradu. Nosili su plakate s natpisom „Dole Koštunica – dole novi Milošević“ i „Spasi Srbiju i ubij se, Koštunice“.

Iz DSS-a su tvrdili da su te demonstracije organizovane u režiji jedne opozicione partije, aludirajući na LDP. Neka od studentskih udruženja ogradila su se od tog skupa.

NEKI LOŠI ZNACI: Kada je pre vikenda najavio da će za utorak 12. februara sazvati i sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, predsednik Tadić je nagovestio da će narodu saopštiti da je bezbednosna situacija u Srbiji stabilna.

Bilo je, međutim, i nekih zlokobnih nagoveštaja pogoršanja. Na parkingu ispred slovenačkog tržnog centra Merkator u Novom Beogradu, u petak 8. februara oko pet ujutru eksplodirala je bomba. Nije bilo povređenih. Načinjena je materijalna šteta. Počinilac nije poznat. Tržni centar je nastavio sa radom. Pet sati kasnije policija je blokirala prostor oko Merkatora u Čačku i evakuisala radnike i kupce zbog lažne dojave o podmetnutoj bombi. Kasnije je bilo lažnih dojava i u Novom Sadu. U slovenačkoj štampi se o tim incidentima dosta pisalo.

U sredu 7. februara uveče u Beogradu je prekinuto otvaranje izložbe radova umetnika iz Prištine zbog protesta pripadnika desničarske organizacije Obraz koje je policija nešto kasnije blokirala. Neki od obrazovaca nosili su Legijinu sliku, a jedan je pocepao plakat na kome je bila slika Adema Jašarija.

Predsednik Tadić u utorak 12. februara poziva sve na mir, ozbiljnost i suzdržanost, a sve partije da stranačke promocije ostave po strani kako bi država u ovoj kriznoj situaciji mogla da deluje odgovorno. On je još krajem prošle nedelje najavio da će po povratku sa konferencije o bezbednosti u Minhenu pozvati premijera Koštunicu i predsednika Skupštine Dulića, kako bi pronašli neko rešenje.

(Opet Minhen, u ovdašnjoj polemici priznanje nezavisnosti Kosova od strane portparola DSS-a poređeno je sa minhenskim oduzimanjem Sudetske oblasti Čehoslovačkoj 1938.)

U Minhenu je Tadić ozbiljnog lica pozivao sve države, pogotovu one u regionu, na uzdržanost. Zamenik ruskog premijera Sergej Ivanov je, takođe u Minhenu, izjavio da bi priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije predstavljalo opasan presedan, što je visoki predstavnik EU Havijer Solana negirao. Rusi su izbegavali da kažu da će u slučaju kosovske nezavisnosti priznati Abhaziju i Južnu Osetiju, a pominjali su da u tom slučaju treba priznati Tursku Republiku Severni Kipar. Oni ponavljaju da žele da ostanu u okviru međunarodnog zakona i da ne žele da stvore presedan. Indikativno je to da je tokom kulminacije krize u Beogradu ruski ambasador u Beogradu Aleksejev viđen u predsedničkoj palati. Po jednoj verziji to je povezano s eventualnom akcijom Rusije u Savetu bezbednosti UN-a.

BELI DIM: Predsednik Tadić, premijer Koštunica i predsednik Skupštine Dulić su se u ponedeljak 11. februara posle nedelju dana krize konačno konsultovali iza zatvorenih vrata i kasno uveče oglasili se saopštenjem.

U njemu se govori o neophodnosti vođenja jedinstvene državne i nacionalne politike; konstatuje se da postoji realna pretnja da ubrzo dođe do protivpravnog proglašenja nezavisnosti Pokrajine Kosovo i Metohija i traži se da sve državne institucije donesu potrebne odluke i mere o poništavanju svih tih protivpravnih akata. Predsednik Tadić je i pre toga za utorak 12. februar bio sazvao sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, koji se i sastao u prostorijama Instituta za bezbednost radi razmatranja akcionih planova za slučaj proglašavanja jednostrane nezavisnosti Pokrajine o kojima nisu saopšteni detalji.

AKTIVIRANJE: Premijer Koštunica sazvao je za četvrtak 14. februara sednicu Vlade Srbije na kojoj treba da bude usvojena „Odluka o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašavanju jednostrane nezavisnosti“. Kaže se da će ona biti aktivirana onog trenutka kada dođe do ovog nelegalnog akta, te da srpske institucije neće dopustiti da ona nijedan sekund bude na snazi. Vlada Srbije će takvu svoju odluku takođe proslediti Narodnoj skupštini Srbije na razmatranje i usvajanje. Akcioni plan će, kako se pretpostavlja, pored formalnog poništenja kosovskih akata sadržati niz mera kojima se kosovski Srbi čvršće vezuju za Srbiju. Intelektualcima i službenicima na Kosovu poručuje se da ostanu s narodom. Zajednica srpskih opština i naselja Kosova i Metohije je inače u četvrtak 7. februara usvojila predlog da 15. februara preraste u Srpsku skupštinu Kosova i Metohije, ali se ne zna mnogo ni o kapacitetu tog tela ni o njegovim tačnim namerama, sem da će deklarativno biti za to da rezolucija 1244 za njih Srbe važi i da oni priznaju celovitost Srbije.

Rasprava o tome da li treba potpisati politički sporazum s Evropskom unijom, koja je prethodne nedelje okupirala čitav medijski i politički prostor, tim saopštenjem tri predsednika privremeno je skinuta s dnevnog reda, tako što nije pomenuta. Demokratska stranka Srbije je u utorak po podne povukla iz skupštinske procedure zahtev za sazivanje vanredne sednice Skupštine, a i socijalisti i radikali su povukli potpise koje su dali za tu inicijativu. Povučena je i rezoluciju kojom Skupština nalaže Vladi Srbije da ne potpisuje Privremeni politički sporazum o saradnji sa EU i njenim članicama, kao ni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sve dok EU u potpunosti ne ukloni razloge (slanje misije) zbog kojih se potpis zabranjuje…

Tadić je posle trojnog sastanka izjavio da je Srbiji mesto u Evropi i da je naš put evropski, a da on neće odustati od borbe za interese građana i od borbe za očuvanje Kosova. Đelić je s Biltom razgovarao o beloj šengenskoj listi i evrointegracijama. Ipak, demokrate su faktički trenutno odustale od insistiranja na ovlašćenju za taj evropotpis.

Da tako postupe odlučivalo je možda i to što je to ovlašćenje postalo pomalo izlišno nakon što je evropska administracija preko Rena, uz kritiku Koštunice, to pitanje odložila za neki bolji trenutak. Bez obzira na to što je taj prelazni ugovor u kampanji prikazivan kao više od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), oni su mogli da budu nezadovoljni zbog toga što im je kao proevropskoj partiji uskraćena sadržajnija podrška Evropljana.

U međuvremenu, demantovane su i informacije prema kojima bi potpredsednik Vlade Đelić mogao biti pozvan da 18. februara potpiše SSP sa EU pošto datum potpisivanja još nije određen, jer srpske vlasti nisu ispunile jedini preostali uslov, a to je puna saradnja s Haškim tribunalom…

PREKO PISMA: Na tok događaja u Beogradu uticale su i vesti o ubrzanoj aktivnosti Evropljana da (pisanom procedurom) donesu formalnu odluku o slanju misije EULEX pre najavljenog samita 18. februara. Zapadne agencije javljaju da EU žuri da završi autorizaciju svoje misije pre neko što se u Prištini proglasi nezavisnost. Sve države članice Unije, izuzev Kipra, prethodne nedelje su donele načelnu odluku o slanju misije EULEX. Prema zapadnim izvorima, kosovsku nezavisnost će priznati između 20 i 22 evropske vlade, ali se ne očekuje da tu nezavisnost priznaju Kipar, Grčka, Rumunija, Slovačka i Španija, čiji se ministar i oglasio izjavom da su za ovu zemlju neprihvatljivi jednostrani potezi. Slanje misije za njih bi, po toj interpretaciji, bilo teže izvodljivo, ako se desi posle proglašenja kosovske nezavisnosti.

Spor u vladajućoj koaliciji oko evrougovora možda odražava i spor o tome koliko će oštri biti diplomatski potezi Beograda protiv zemalja koje budu priznale nezavisnost Kosova.

Stranka G17 plus je najpre saopštila povodom zaključaka sa sastanka Tadića, Koštunice i Dulića da se neće oglašavati pre republičke skupštine i vlade i pre razgovora sa koalicionim partnerima, a onda je saopštila kako shvata važnost kosovskog problema, ali da sporazum sa EU treba što pre potpisati. Za Liberalno demokratsku partiju je neprihvatljivo to što se u saopštenju nakon sastanka državnog vrha ne pominje glavni razlog sukoba u vladajućoj koaliciji, a to je politički sporazum sa EU, a da je za sve evropske snage u Srbiji neprihvatljiv bilo kakav kompromis sa Koštunicom.

Zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić ocenjuje da je dobro što su Tadić i Koštunica postigli dogovor o vođenju jedinstvene politike u zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, ali da je taj dogovor stigao kasno, da su krizom u Beogradu previše ohrabreni i Albanci i Amerikanci i EU, da je Beograd praktično otvorio vrata nezavisnosti Kosova i da sada treba da vadimo kestenje iz vatre. Nikolić je u toku eskalacije sukoba pozivao Koštunicu i Tadića da nađu rešenje, a u finišu krize izjavio i da bi zbog Kosova u ovom trenutku bio spreman da podrži vladu.

Na kraju, on procenjuje da je spor u vladajućoj koaliciji samo privremeno ublažen i da uskoro ipak slede parlamentarni izbori.

Nešto od tog za sada zaleđenog sporenja verovatno će se nastaviti kada budu donošene odluke Vlade i Skupštine, ali ipak izgleda da evropsko pitanje, kao nešto što nije neposredno na dnevnom redu, neće biti „vetirajuće“.

Kad se ono kasnije vrati na dnevni red, biće možda i tajming drugačiji. Kriza u Beogradu je eskalirala nakon što je Evropska unija Srbiji istovremeno ponudila politički sporazum i objavila nameru da pošalje misiju na Kosovo, a narodnjačka koalicija zatražila da se taj sporazum sada ne potpisuje, i sem konteksta nije taj zahtev obrazložila nekim jasnijim argumentom.

Šta bi se moglo očekivati kad prođe oluja?

Koštunica je posle dogovora s Tadićem naglasio da se Srbija najodlučnije oduprla svim spoljnim pritiscima, ucenama i nuđenjima olakšica i nagrada da na bilo koji način opravda pravno nasilje i postane saučesnik u brutalnom kršenju Povelje Ujedinjenih nacija i rezolucije 1244. On je, dakle, istrajao u oceni da njegovo odbijanje ima neku funkciju odvraćanja. Kad prođe kriza, videće se koliko su te mere odvraćanja imale efekta, a u prethodne dve nedelje evropski i zapadni faktori su ignorisali protivljenje Beograda, kao i protivljenje Moskve uostalom.

Kako sada stvari stoje, narodnjaci su po cenu pogoršanja odnosa s najbližim koalicionim partnerom, pa, kako kažu, i po cenu silaska s vlasti ostajali pri svom stavu. Oni su, međutim, mogli znati da silazak s vlasti sada otvara veće probleme, da ne predstavlja državničko držanje i da to ne mogu učiniti bez velike opšte štete.

Kasnije, oni bi mogli da se odluče za demisiju uz manje opšteg rizika. Što se ličnog rizika tiče, oni bi, prema sadašnjoj snazi, izlaskom iz vlade verovatno izgubili šansu da u tom komadu igraju noseće uloge.

Moraće u drugim okolnostima sve ponovo da se izračuna, pa i to kakvu vrednost mogu imati aposteriorni ljutiti potezi prema Evropi.

Na primer: u beogradskoj štampi je u nekoliko navrata citirana procena švajcarskog profesora Tomasa Flajnera, savetnika državnog tima Srbije za kosovske pregovore, da bi tužba Srbije Međunarodnom sudu pravde protiv država koje priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, po njegovom mišljenju mogla imati i 80 odsto šansi za uspeh. Neki politikolozi iz toga zaključuju da bi Srbija, ako se odluči za taj put, morala da se poziva upravo na različite evropske „helsinške“ rezolucije pa da zato prvo treba da vidi da li je sve takve rezolucije ratifikovala. To može biti nov argument za preispitivanje odnosa prema Evropi, tačnije za preispitivanje stava o otklonu od Evrope zbog Kosova.

A ako zbog tih sporova u nekom kasnijem periodu padne vlada i vanredni parlamentarni izbori budu zakazani za 11. maj, kada se održavaju lokalni izbori, ili kako se prošle nedelje spekulisalo, za septembar?

Da li bi ti izbori mogli da donesu izlaz iz pat pozicije?

LDP najjače pritiska i tvrdi da su vanredni parlamentarni izbori za proevropske partije najbolje rešenje, a to su ponavljali i neki od analitičara bliskih demokratama, po kojima Koštunici ne treba dozvoliti da dalje vodi igru.

Ne zna se kakav će efekat imati sadašnja kriza vladajuće koalicije na raspoloženje birača, ali zdravorazumski se može pretpostaviti da demokrate sada nisu pogrešile što nisu poslušale savetnike. Naši politički savetnici su inače čudan sloj – svaki suvozač će opominjati da se prikoči, a ovi samo viču: „Vozi, Miško!“

Nastavak blokirajućih svađa u vladajućoj koaliciji u kritičnom trenutku išao bi možda u prilog radikalima, koji su se, inače, veoma približili, kako kažu, „dosmanlijama“:

Tadić je 3. februara osvojio oko 2.295.000, a Nikolić 2.175.000 glasova, što znači da su radikali zajedno sa socijalistima prišli evropejcima na manje od 120.000 glasova. Godine 2000 blok socijalista i radikala zaostajao je za oko 570.000 glasova u odnosu na DOS.

(Slobodan Milošević 1.826.799 glasova, plus Tomislav Nikolić 289.013 glasova, što čini 2.150.000 glasova u zbiru, dok su na drugoj strani bili Vojislav Koštunica sa 2.470.000 glasova i Vojislav Mihailović sa 145.019 glasova, što u zbiru čini oko 2.600.000.)

Za sedam godina s biračkog spiska je zbog smrti izbrisano oko milion birača, a upisano je toliko novih. Ranije procene su govorile da je socijalističko i radikalsko biračko telo bilo u proseku starije, pa bi se moglo pretpostaviti da je generacijska smena birača išla na njihovu štetu. Biračko telo se izmenilo, a rezultat je sada tešnji nego što je bio 2000! To znači da podsećanje na ružne činjenice iz devedesetih nije toliko funkcionalno koliko pretpostavljaju neki izborni stratezi. To takođe znači da vladajuća koalicija mora da izvuče dublje zaključke na osnovu rezultata Tomislava Nikolića i moraće da koriguje svoju politiku, a za to je potrebno vreme.

Da je do raspisivanja parlamentarnih izbora došlo u toku dramatične eskalacije kosovske krize, izborni rezultat bi možda mogao da bude i neizvesniji zbog efekta koji može imati prekor radikala na račun vladajuće koalicije zbog toga što se iscrpljivala svađama u osetljivom trenutku za državu. Radikalima bi išao u prilog i Dontov sistem, koji većoj partiji daje malu dodatnu prednost u mandatima, a oni imaju nešto veće šanse da okupe glasače oko jedne liste.

Ako bi Tadić okupio na istu listu sve stranke za koje se pretpostavlja da su njihovi birači glasali za njega, dakle i G17 plus i LDP i sve manjinske birače, među njima i one koji su optirali za narodnjake, mogao bi da računa na to da bi pri visokoj izlaznosti ponovio svoj rezultat od 3. februara, umanjen za rezultat Velje Ilića.

Šta o toj kombinaciji kaže izborna matematika u sadašnjem „vremenskom preseku“?

Tomislav Nikolić, ako bi uz sebe zadržao socijaliste, mogao bi da računa na to da ponovi rezultat od 2.175.000 glasova i da osvoji 122 poslanička mandata, što bi bilo samo na tri mandata do vlade.

Lista Borisa Tadića, pod uslovom da privuče sebi LDP i mađarske partije i da narodnjacima „preotme“ Ugljaninove glasove, mogla bi da računa na dva miliona glasova i imala bi 112 poslanika. Njihova dilema bi mogla da glasi i ovako: klimava koalicija ili prinudna kohabitacija demokratskog predsednika s radikalskim premijerom.

Narodnjaci, ako ne bi za više od 10-15 odsto umanjili rezultat koji je u prvom krugu imao Velimir Ilić, a koji predstavlja polovinu njihovog poslednjeg parlamentarnog rezultata, imali bi 16 poslanika. Paradoksalno, za njih bi dilema glasila: ipak i malo Evrope – ili ništa. Muke prognostičara s njima su u tome što se oni, kad nešto zacrtaju, manje od drugih obaziru na to da li će zbog svega imati 6,16 ili 66 odsto podrške.

Kriza oko izbora bi verovatno pogoršala odnose i umanjila šanse da demokrate i narodnjaci uopšte naprave novu vladu. Posle tri meseca neuspešnih pregovora o mandataru – morali bi da budu raspisani novi izbori.

Kad tako nešto uoče, akteri obično čine ono što je najlakše, pojačaju agitaciju, a izgleda da će morati da se potrude da definišu neku uspešniju politiku.