Bele pare i „crni tefteri“

Ove godine se navršavaju dve decenije otkako je u Okružnom sudu u Beogradu na pet godina zatvora osuđen izvesni Milorad Luković. Ma kako ime i prezime bili poznati, reč je o čoveku koji je robiju zaradio zbog toga što je kao šef tombole OFK „Beograda“ bio dovoljno revnostan da vodi dvostruko knjigovodstvo i da posebno registruje u koje je sve svrhe odlazio neregistrovan prihod od duplih listića i ostalih „igara za prave igrače“. Dve godine pre toga, u okviru tadašnje Savezne konferencije SSRNj-a, pokrenuta je čuvena akcija tadašnje Službe društvenog knjigovodstva, zapamćena kao jedan od retkih pokušaja kontrole finansijskog poslovanja sportskih klubova i saveza tadašnjeg saveznog ranga.

Akcija je obuhvatila 176 klubova i desetak sportskih saveza i u njoj je tokom proleća 1982. godine angažovano više od dve stotine „kontrolora i revizora SDK“ (tada još nismo imali finansijsku policiju, a ni „prava“ policija nije pokazivala preterenu želju da se bakće poslovanjem sportskih klubova). „Lavina“ je inače pokrenuta kao reakcija „širokog fronta organizovanih snaga“ (kako se tada govorilo za SSRN) na „slučaj Slišković“, odnosno za naše tadašnje prilike enormnu sumu koja je u leto 1981. godine plaćena za prelazak fudbalera mostarskog kluba Velež Blaža Sliškovića u splitski Hajduk.

PORAZAN BILANS: „Nalazi SDK“ objavljeni su kao posebna knjiga sa 1450 stranica, ukupne težine oko dva i po kilograma. Oni su ostali dragoceno svedočanstvo kako su se vrhunski klubovi u ondašnjoj Jugoslaviji dovijali da bi izdržavali sve moguće kategorije takmičara (od „petlića“ do poluprofesionalnih prvih ekipa), sve u svemu skupa domaća takmičenja (s kraja na kraj države putovalo se i po čitav dan) i nemale apetite „važnih drugova“ na različitim nivoima da se ostvare uspesi i na evropskom planu. U to vreme su najveće stavke u rashodima sportskih klubova bila „lična primanja“ sportista i trenera, troškovi takmičenja i održavanja objekata, dok je najveći deo para prikazivan kao prihod od takmičenja (ulaznice, reklame, lutrija, televizijski prenosi) ili kao „dotacija društveno-političke zajednice“ (što se u vreme uspeha euforično opisivalo kao „čitav grad živi za svoj klub“), odnosno „zainteresovanih privrednih organizacija“ (što je bio svojevrstan namet lokalnih „bosova“ direktorima tamošnjih firmi).

Ova akcija, međutim, nije praćena odgovarajućom revnošću i ažurnošću policije i pravosuđa, osim u nekoliko slučajeva gde su „nalazi SDK“ poslužili za obračun sa nekim ljudima koji su se zamerili nekim važnim drugovima ili za unutarfudbalska razračunavanja (tako je i pomenuti „slučaj Luković“ iskorišćen za kampanju protiv tadašnjeg predsednika FSJ-a Tomaša Tomaševića). Uz nedostatak jasnih kriterijuma za to šta je krivično delo u sportu, a šta u to vreme veoma rasprostranjeni eufemizam „korisna malverzacija“, konačan bilans čitave akcije bio je više nego porazan i sasvim kontraproduktivan: oni kod kojih inspektori „nisu ništa pronašli“ mahali su time kao neoborivim dokazom o svom poštenju; oni kod kojih je ponešto i utvrđeno galamili su da će se žaliti i da će na sudu dokazati da su pošteni, dok su u najvećim i najbogatijim klubovima (zbog kojih je akcija i pokrenuta) na čitavu akciju, zaštićeni podrškom važnih drugova u svojim upravama i ložama, gledali sa visine i uglavnom tvrdili „nemamo komentar, jer mi smo pošteni“.

U SENCI ŠAJBERA: Ovu akciju su mnogi veoma brzo zaboravili, posebno kad je u leto 1986. godine, posle zaista sramotnog poslednjeg kola fudbalskog šampionata Jugoslavije, tadašnji predsednik FSJ-a Slavko Šajber poništio sve „sumnjive rezultate“ i pokažnjavao sve aktere (tada je Partizanu oduzeta titula, što će nekoliko godina kasnije redovni sud poništiti, pa se sad u istoriji „crno-belih“ i ova blamaža računa kao jedna od 18 osvojenih titula). Međutim, nikada se, ni pre ni kasnije, kao u tih 1450 stranica „nalaza SDK“ nisu jasno pokazali mehanizmi na osnovu kojih funkcionišu vrhunski sportski klubovi na ovim prostorima.

Prvo i osnovno pravilo glasi „belo za belo, crno za crno“. To praktično znači da su svi prihodi kojima zvanični organi mogu da uđu u trag praćeni urednom dokumentacijom i da se „do u dinar“ tačno zna na šta se troše tako prikupljena sredstva, dok se, s druge strane, sve što se u klub slije „iz drugih izvora“ troši u uskom krugu najvažnijih likova. Nesrećni Luković je stradao jer je dozvolio da njegov „crni tefter“ (dosta je, po pedantnosti i iscrpnosti, ličio na zapise Kertesovog carinika koje upravo objavljuju dnevne novine) dospe u ruke inspektora SDK, ali upravo iz tog „krunskog dokaza“ moglo se videti kako funkcioniše drugi deo pomenutog pravila („crno za crno“).

U vreme vanrednog stanja i kad se u delu javnosti licitiralo koliko će se široko mahati „Sabljom“, u ovdašnjim sportskim klubovima i savezima vladao je gotovo napadan mir, pa su i retke izjave uglavnom išle sledećom linijom razmišljanja: nema utakmica, nema sportskih događaja, pozdravljamo sve što su nadležni organi preduzeli, ali borba sa organizovanim kriminalom nema nikakve veze sa sportom, mi smo pošteni… Na tome se insistiralo čak i kad se u zatvoru našla predsednica FK „Obilić“ Svetlana Ražnatović i kad je ponovo naglašeno da se na listi uglavnom nerazjašnjenih ubistava nalaze i ona koja su vezana za sportske klubove (Jusa Bulić iz „Železnika“ , Milan Nikšić i Branislav Trojanović iz „Zvezdare“, Radoslav Trlajić i Slaviša Pavić iz drugoligaša „Bežanije“, ali i Zoran Kovačević Koča iz sportske kladionice „Zona sreće“, u to vreme veoma angažovan u SD Radnički).

„SPORTSKA SABljA„: Ljudima koji već godinama drmaju sportskim klubovima bilo je i u tim trenucima jasno da neka „sportska sablja“ može da im se dogodi samo u dva slučaja: ili da nekom dopadnu u ruke razni „crni papiri“ ili da se i u ovdašnjem sportu pojave „zaštićeni svedoci“ koji su spremni da progovore o tom i takvom poslovanju. To što je istraga protiv Svetlane Ražnatović sada proširena i na njene aktivnosti u „Obiliću“ pokazuje da je policija u ovom slučaju napravila taj korak dalje i da je ušla u trag novcu od prodaje fudbalera inostranim klubovima (u opticaju je iznos od oko 23,5 miliona nikad zaboravljenih maraka), a nije isključeno da je i progovorio neko ko je suviše dobro upoznat sa svim tim transakcijama.

Sasvim logično pitanje „a šta je sa drugima“ (uostalom, na stadionu u Humskoj već godinama grupa navijača Partizana, u opoziciji i klubu i zvaničnim „grobarima“, skandira „gde su pare, Zečeviću“) ostaće bez odgovora, prvenstveno zato što su klubovi koji su izvezli i na inostranoj pijaci prodali mnogo više igrača od „Obilića“ mnogo veštiji u tom biznisu, bez obzira što im je to (prodaja igrača) jedini realan izvor prihoda u poslednjih deset i kusur godina, koji su u potpunosti zamenili nekadašnje „prihode od takmičenja“. Zato su i opstali samo klubovi koji su imali šta da prodaju, jer su u međuvremenu na prihodovnoj strani potpuno nestale i „dotacije“ (nema te opštine, još manje privrede, koja je u stanju da pokriva megalomanske apetite klubova, pa je sasvim razumljivo što je fudbal gotovo potpuno zamro u gradovima nekadašnjih jakih prvoligaša i drugoligaša, kao što su Subotica, Kragujevac, Bor, Kraljevo, Crvenka, Zaječar, Pirot…).

BIZNISMENI: U takvoj situaciji nije nikakvo čudo što je upravo period kad je na svim nivoima, od ranijih finansijera do publike, počelo da pada interesovanje za sport, on postajao sve privlačniji raznim privatnim „biznismenima“, posebno onima koji su osećali da će doći vreme kad će morati da zature trag porekla sopstvenih para. Po veoma jednostavnom receptu: ulazak u upravu kluba u krizi (ili sa ambicijama) preko „sporazuma o sufinansiranju“, brzopotezno preuzimanje predsedničke funkcije, isplaćivanje nekih zaostalih obaveza, sitne popravke i šminkanja na „svom stadionu“, dovođenje novih trenera i igrača sa kojima se „lično gazda dogovorio“, već u drugoj sezoni takvi bi postali neprikosnoveni gospodari kluba i svih njegovih pogona. Sve je to, po pravilu, praćeno „najvećim uspehom u klupskoj istoriji“ („Obilić“ je za tri godine preskočio tri ranga takmičenja, a u četvrtoj postao šampion Jugoslavije, neki seoski klubovi su dogurali do drugoligaša, a u sadašnjoj Prvoj ligi više od polovine klubova ima „gazdu“ opisanog profila), koji bi trebalo da zamaže pravu prirodu posla koji se obavlja i od koga je jedino bilo koristi. U takvim prilikama se obavezno naglašava (a biće toga i ovih dana) da ovaj ili onaj novi ligaš „posebnu pažnju posvećuje radu sa mlađim kategorijama“, a ti podmlaci nisu ništa drugo nego „robni potencijal“, gde će se svakom klincu jednog dana debelo naplatiti i svako tuširanje posle treninga i svaki sendvič posle utakmice.

„Slučaj Obilić“ je značajan presedan jer je, po svemu sudeći, iznutra provaljen čitav mehanizam, ali i čitava priča vraćena na sam početak: pokazalo se da je i klub koji se u najširoj javnosti smatrao „najprivatnijim“ i dalje samo „društveno-sportska organizacija“, da je kao takva jedini vlasnik stadiona i svih objekata na njemu, pa i to da su prihodi ostvareni transferom njegovih članova klupski, a ne „gazdaričini“. Svetlana Ražnatović, dakle, nije mogla tek tako da troši „Obilićeve“ pare i to je signal koji će veoma brzo razumeti svi ostali „veliki bosovi“ u ovdašnjem sportu.

Takvu poruku odavno su razumeli oni koji već godinama vode najpoznatije ovdašnje „društveno-sportske organizacije“ i koji se samo zagonetno smeškaju kad god se pomene privatizacija. Oni su sasvim ubeđeni u to kad govore da „nema tih para za koje bi neko mogao da kupi naš klub“, ali i debelo zaštićeni višedecenijskom praksom zatiranja tragova, duplog knjigovodstva, podrazumevajućeg saučesništva svih koji su na bilo koji način u dodiru sa tim klubovima… U takvom ambijentu sasvim je normalno da se brzo zataška svako iskakanje, od onoga iz oktobra 1995. godine kad je jedan od računovođa u Partizanu izneo niz podataka (pa i „dokaza“) o falsifikovanim ugovorima, saradnji sa fiktivnim firmama, lažiranju utakmica, trpanju para od transfera u privatne džepove, pa do „skojevskog“ pokušaja bivšeg „vođe navijača“ da napravi „peti oktobar“ i u Crvenoj zvezdi (sa sličnom argumentacijom, plus veza sa prethodnom vlašću). Prvi je gotovo izludeo u meandrima raznih sudskih procesa, u kojima se veoma brzo on našao u ulozi prvooptuženog, drugi je napredovao do važnog sportskog funkcionera, sa jasnim upozorenjem da „ne talasa tamo gde ne treba“.