43-usamljenost_manjine_HPv
Ivan Ivanji, Usamljenost manjine, Laguna, Beograd 2021.
Dok početkom devedesetih godina prošloga veka Tomi Astaloš i njegov najbolji drug Velja gledaju kolonu tenkova koja, praćena klicanjem razdragane mase, auto-putem nadire ka Hrvatskoj, Velji će, samo tako, početi da se nadimaju grudi od ponosa. Kako Tomi ne izražava isti stepen oduševljenja, Velja će, potpuno prirodno, da utvrdi kako on, Tomi, ne može to da razume jer on, ipak, nije naš (“ipak, ti nisi naš”). Tomi će, ne bez čuđenja, da se zapita šta on to tačno ne razume i čiji je on ako ne naš? Ko smo, uostalom, mi, nastaviće da dvoji Tomi, i gde sam ja u tom nekom mi?
Tragajući za odgovorima, on se vraća, najpre, u detinjstvo koje će, za vreme Drugog svetskog rata u Novom Sadu, obeležiti masovno ubistvo njegovih sugrađana u takozvanoj raciji mađarskih fašista, i već tada će primetiti da se pripadnost nekome mi odveć lako podrazumeva, a da kriterijumi pripadnosti uopšte nisu samorazumljivi: kada se njegovi drugovi Filderlajn i Kon, ali i Muci Lazarević, ne pojave u školi posle racije, malom Astalošu neće ni pasti na pamet da to ima neke veze s njihovom etničkom pripadnošću jer on ne barata tom veličinom. Kada, pak, dozna da su ubijeni, neće moći da domisli zašto su ubijeni, kao što mu neće biti jasno da preživljava upravo zato što je Mađar.
Dete Mađara i Švabice, Tomi će kroz rat proći bez većih problema, ali će ga ista ona pripadnost koja ga je za vreme rata štitila, odmah posle rata izložiti opasnosti od osvetničkog gneva pobednika. Zahvaljujući okolnosti što se njegovi roditelji nisu isticali za vreme rata, pobednici ga ne diraju, ali mu, tek da se zna, kao pripadniku okupatorskog plemena koje je počinilo gadne zločine, oduzimaju kuću u kojoj je do tada živeo. Brzo će i u krajnje nasilnim uslovima shvatiti da je mađarstvo (srpstvo, hrvatstvo) ono u šta te drugi guraju, a ne ono što biraš.
Zbog toga s punoletstvom bira da bira (umesto da bez izbora bude izdvajan) i učlanjuje se u Partiju. Na ovom mestu počinju da se usložnjavaju zapleti kako na privatnoj, tako i na idejno-ideološkoj ravni. Isti onaj predznak (Mađar) koji je bio negativno diskriminaciono obeležje najednom postaje neka vrsta pozitivnog određenja: kao Mađar, dakle, kao manjina, Tomi sada dobija izvesne privilegije. Uz to, on tečno govori mađarski, nemački i srpskohrvatski (brzo će naučiti i engleski), te i tu pripada manjini koja je novim vlastima i te kako potrebna. Kao član Partije, on je većina, kao Mađar, on je manjina, pa dve veličine kao da se uzajamno potiru.
Vredan je i dobar student, potom pouzdan uposlenik gdegod da radi, ali – nikako ne na poslednjem mestu – i sasvim dobar vernik komunističkog jevanđelja, zbog čega će bez ikakvih posledica da prođe kroz staljinističku trijažu protiv staljinizma, uz vrlo mudro neraspitivanje o tome šta njegovi inovernici rade nevernicima po Golom otoku. Po završetku studija, ubrzo postaje i čovek od poverenja u raznim međunarodnim misijama, lako menja poslove i upoznaje Evropu i svet (što su vrlo dobro opisane epizode, naročito one koje ga vode u Nemačku).
Istovremeno ulazi i u složene (može li drugačije?) odnose sa ženama, da bi relativno brzo naučio šta su to ljubavne boli, neverstvo i ljubomora, potom neiskusno uleće u brak i iz njega još brže izleće, a da, pri tome ostane, verovatno zauvek, zaljubljen u svoju ženu Oksanu zvanu Burence (koja, da dodamo, liči na sve osim na burence, a otkud joj takav nadimak čitalac će morati da otkrije sam). Obe te pripovedne linije prati Ivan Ivanji dosledno i precizno, i tečnom nas i prozirnom rečenicom s lakoćom vodi kroz ovaj zamašni roman (330 stranica, bez poglavlja).
Roman je pun likova i epizoda koje, na ovako malom prostoru, nije moguće pobrojati, niti je to potrebno, a uprkos gabaritu, tekst je, u osnovi, ekonomičan. Ideja, međutim, koja ovaj roman čini zanimljivim (usamljenost manjine) – uz, razume se, pripovedačko umeće – u istom se pojavljuje i kao problem. Naime, iako se Tomi Astaloš neprestano oseća obeleženim, drugačijim, dakle, manjinom, ne vidi se jasno kakve to posledice proizvodi jer njegov se život ne čini zbog toga manje kvalitetnim. Da ne bude zabune, Astaloš je vredan, sposoban i pametan čovek, te mu pripada sve što je osvojio, ali upravo zbog toga donekle zbunjuje osećaj usamljenosti koji će se pojaviti kako u naslovu romana, tako i u refleksiji na kraju knjige.
Ostaće Astaloš bez domovine koju će mu, na njegove oči, oteti masovni ubica, uz zdušnu podršku tihe većina (kojoj se pridružio i njegov drugar Velja), ali Tomi, svemu uprkos, apatridstvo bira. I u tome je zaplet koji nadilazi i sam roman: dok je mađarstvo obeležje u koje ga trpaju drugi, apatridstvo je (ipak) i izbor. I jedno i drugo, naravno, vodi usamljenosti, te Astaloš, na neki način, ostaje stranac gde god se nađe. No, ako je svoje mađarstvo nosio samosvesno i gospodski (uz jednu odličnu epizodu u jugoslovenskom konzulatu u Frankfurtu, kada se, kao mlad čovek, malo osilio pa postao, jel’, osion), bezdomstvo nosi s određenom dozom patosa koji mu ne stoji dobro. A možda je, ipak, stvar samo u tome što je Astaloš nekoć, kao mlad čovek, bio pun energije, a sada se, izložen razočaranjima i usamljenosti, makar to bilo i u kalifornijskom raju, oseća odveć umornim da bi ispravljao neispravljive krive Drine.
Kao i svaki dobar književni tekst, roman Ivana Ivanjija nam nudi mnogo više pitanja nego odgovora.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
