Beg u zdrav razum

Na početku, nešto lično.

Devedesetih godina prošlog veka bazen sportskog centra Olimp bio je more za većinu mladih ljudi istočnog dela Beograda – dakle, Zvezdara sa pripadajućim selima i delovi opštine Grocka koji su se prirodno oslanjali na ovaj deo urbanog dela grada. Oni koji su u svojim školama nešto trenirali dobijali bi od svojih profesora fizičke kulture besplatne ulaznice za bazen, tako da je dvonedeljni odmor na vodi bio zapravo prženje na vrelom betonu Olimpa i rashlađivanje u velikom i malom bazenu ove ustanove.

foto: slobodan potić

Tribina pored velikog bazena, njen centralni deo, bila je rezervisana za neke čudne mladiće. Oni su svi do jednog bili ošišani „na keca“, bili su korpulentni, nabildovani, podlaktica i stomačići u strašnim ožiljcima, oko vrata su nosili teške zlatne lance. Jedan drug mi je tada objasnio da je to način da se dokažu u društvu – da se nožem ili razbijenom flašom sam posečeš i da ostaviš da rana onako jezivo sama od sebe zarasta.

Na neki način mene to nije impresioniralo i sklanjao sam se od tog društva na tribinama koliko je to bilo moguće. Oko njih su bile najzgodnije devojčice, a momci koji su radili kao spasioci otvarali su skakaonicu samo za njih.

„Olimp je bio naše mesto“, rekao je u jednom od svojih mnogobrojnih intervjua Aleksandar Kristijan Golubović.

Oni bi se naređali na tornju i trudili se da pokažu ko je od koga hrabriji. Često bi neko nekog gurnuo, često bi skakali zajedno. Mi, deca, stajali bismo okolo i gledali razmišljajući o tome kako su oni samo blesavi i hrabri. Posle nekoliko serija skokova vratili bi se na tribinu lenji kao lavovi posle ručka. Kada bi se sijesta okončala, počeli su da se zabavljaju tako što bi jedni druge gurali u bazen ili bi zaustavljali pojedine klince.

To se i meni desilo. Prvo sam se pravio da ne čujem da me zovu, ali posle trećeg „‘ej, ti čupavi“ morao sam da se okrenem i vratim do tribine. U to vreme sam imao malo dužu kosu, nešto preko ramena, i to je bolo oči gospodarima Olimpa. Pitali su me zašto imam dugu kosu, ja sam rekao da mi se dopada takva frizura, oni su me pitali da li sam žena, rekao sam da nisam i onda su mi naredili da radim sklekove kako bi utvrdili šta sam.

Zauzmem pozu, počnem da radim tu kraj bazena. Kada sam uradio nešto preko dvadeset, jedan od njih mi kaže da prekinem i da ustanem. Poslušao sam prijateljsku sugestiju.

„Je l’ treniraš nešto?“, pitao me je jedan sa teškom „kajlom“.

„Da, rukomet“, odgovorio sam nervozan jer sam mislio da će da usledi neka nova salva vređanja i maltretiranja.

„To je dobro, samo nastavi, ali, moraš da se ošišaš, vidi na šta ličiš! Sad možeš da ideš“, rekao mi je tip sa ožiljcima na stomaku mirno poput indijanskog poglavice.

MEDIJSKI POTENCIJAL: „Ja sam doneo dizelaštvo u Beograd“, priznaje u letošnjem intervjuu Pinku Golubović govoreći o tom vremenu. Kosa „na keca“, trenerke, kajle, najke, sve ono što smo viđali pre deceniju i po i što viđamo danas u velikoj meri je moda koju je na neki čudan način u Beograd doneo ovaj sin Milanke i Srboljuba Golubovića, rođen pre tačno 40 godina u Nemačkoj.

Danas ga tabloidi predstavljaju kao bivšeg kriminalca, jedinog preživelog od onih koji su se pojavili u čuvenom dokumentarcu Vidimo se u čitulji, kao jedinog pravog beogradskog dona, kao borca u ekstremnim borilačkim veštinama (ultimate fight, low kick), a neki u susednim državama i kao mafiozu, šefa beogradskog podzemlja, ratnog zločinca…

Na sve ovo, Golubović, sa nekim čudnim šarmom koji mu je doneo ogromnu medijsku prisutnost i popularnost, odgovara da su to neistine, da je on svestan kroz kakav je pakao prolazio, šta je radio i gde je grešio, ali da je sada na pravom putu i to zato što je uspeo da se kloni droge, alkohola, kafe, cigareta i da je vežbanjem uspeo da održi zdrav razum. „Ja sam sprečavao mladog Kneleta koji je kidisao na droge da to ne radi i da svoju energiju troši na tegove i u ringu“, pojašnjava svoj stav o narkoticima i značaju fizičke kulture Golubović. Kaže da je danas njegova misija da klince koji bi da se bave kriminalom dovede u ring, u vežbaonicu da se tu ižive.

„Evo, ja im poručujem“, rekao je u intervjuu Pinku, „dođite kod nas u klub i udarite Kristijana. Bolje mene, pa posle možete i da se hvalite, nego nedužne ljude.“

Ovaj preokret, od čoveka koji nije prezao ni pred kim, koji je ustanovio najgore oblike ponašanja, odevanja i principa na ulici, do dobročinitelja koji navodno hoće i pokušava da svojim primerom spreči greške nekih novih mangupa, nastupio je nakon godina provedenih po raznim zatvorima od Nemačke, preko Grčke do Srbije. „Kada je celi sistem protiv tebe, nemaš nikakve šanse“, Golubović je izjavio kada se 2004. godine pojavio na suđenju svom prijatelju Miloradu Ulemeku.

„Bežanje u zdrav razum“, „tvrdim, nepobediv sam“, „masovni treninzi“,“to su bile hiljade i hiljade sklekova i trbušnjaka“, „jedan Pirke je morao biti ubiven sa tonom dinamita“, „advokatura cela korumpirana“ rečenice su koje su „ušle u govor“ prosečnog Srbina i šire na način na koji se to dogodilo sa pojedinim rečenicama iz filmova kao što su Mi nismo anđeli, Rane, Maratonci trče počasni krug ili Ko to tamo peva. Stvar je opšte kulture da ove rečenice citira svaki iole informisan čovek u Srbiji, čime se uspešno anulira ono što bi u Golubovićevoj pojavi i ličnosti kriminalca moglo da bude negativno. Za takav rezultat on je najmanje zaslužan. Medijska zainteresovanost za čoveka koji se pojavio kao razbojnik na beogradskim ulicama krajem osamdesetih i koji je sa puškama upadao u prestoničke noćne klubove i pucao naokolo, koji je zbog viška „energije“ lomio glave pikslama i tukao svakog ko mu se našao na putu, bila je odraz kako želje da se nova pojava identifikuje i prikaže u celokupnoj apsurdnosti i surovosti tako i ličnih afiniteta pojedinih medija prema „ljudima s one strane zakona“.

Od trenutka kada su se o njemu pojavile prve vesti u štampi pa do danas, Golubović je prošao put od „viteza beogradskog asfalta“ do čoveka koji ne izlazi na ulicu bez silnog obezbeđenja, vozi se u blindiranom automobilu i održava se u medijskom prostoru neprestanim akcijama: malo je borac u ringu, malo je dizajner, malo je slikar, malo je pisac, malo je preduzetnik, malo je glumac („Kad na vrbi rodi grožđe“ TV Pink), malo učesnik kvazirialiti programa („Nemoguća misija“ TV Pink). On je sam dobro razumeo svoj „medijski potencijal“ i godinama se sporadično javljao sa raznih mesta i održavao pažnju. Verovatno je jedan od prvih osuđenika koji su iz zatvora dali intervju za neki beogradski medij. To je bilo u vreme dok je služio kaznu u Grčkoj, a „Nedeljni telegraf“ je objavio opširnu priču sa njim. Tada nam je obelodanio da ga posećuje ćerka Željka Ražnatovića zvanog Arkan. Čuvena rečenica iz tog intervjua glasi: „Ona je kao ja.“

Odnos prema „komandantu“ Srpske dobrovoljačke garde pokazuje Golubovićevu sposobnost da se ponaša onako kako je to medijima najprimamljivije: kada je u grčkom zatvoru, u vreme dok Arkan „vlada“ Srbijom, poruka za njega je da su braća, da ga voli i tome slično. Deset godina docnije, kada mu zabrane da u Splitu ove nedelje nastupi protiv izvesnog mađarskog borca Sarkozija u dvorani na Gripama, on demantuje da je ikada sa Arkanom bio blizak „jer Kristijan je gospodar Kristijanu“, njemu niko nikada nije mogao da naređuje i odbio je da za Arkana ubije Šešelja i pričuva Cecu. „Rekao sam mu da neću čuvati tu splačinu od žene. Taj ženski ološ nije za poštenog muškarca“, objavljuje njegovu izjavu „Slobodna Dalmacija“. Takođe, tabloidi u Srbiji ga vole, imati Kristijanovu izjavu na naslovnoj stranici znači više prodatih primeraka.

„Tužiću Keruma (splitskog gradonačelnika, prim. ur.) sudu u Strazburu“, grmi Golubović, sada već sasvim civil koji brani svoja prava.

Potpuno uronjen u svoju novu poziciju, u svoje novo otelovljenje, civila koji zna za dvojicu koji žele da ga likvidiraju pa zbog toga ne izlazi iz pancirne jakne koju mu je poklonila supruga Suzana Milojković (31) iz Beograda, Golubović uspešno uspeva da medijima proda ono što je u njegovom najboljem interesu, pa devet meseci od njegovog izlaska iz zatvora Zabela kod Požarevca nekako proizlazi da nas više zanima kad će se pojaviti njegova biografija nego od koje ušteđevine on uspeva da se bavi tako plemenitim stvarima kao što su prevaspitavanje omladine i razvoj amaterskog sporta.

PRINOVE, IZLOŽBE, DIZAN: „Još dok sam bio embrion, stvari u mom životu su krenule naopako i tako nastaje predispozicija da dete od ranih dana nema oca kraj sebe u godinama kada je to najneophodnije… Prvi put sam sreo svog oca u nekom od prvih razreda osnovne škole, nakon njegovog spektakularnog bekstva iz tada najčuvanijeg zatvora u Nemačkoj, u Minhenu. Klinac koji je odrastao bez oca, za kim je žudeo svaki dan u svom kratkom životu, stvara potajno u sebi heroja u vidu svog jakog tate, koji je bio predmet mog prosuđivanja i ideologije na krajnje ekstreman način“, piše o svojim počecima Golubović na svojoj internet stranici, najavljujući skori izlazak autobiografije koja već ima naslov – „Ja“.

Početak autobiografije pokazuje da Golubović nije čovek bez talenta, čak bismo mogli da kažemo da postoji mogućnost da ova pripovest bude neka vrsta novog viteškog romana, toliko popularnog u postbaroknoj Evropi. Njegova prošlost je više puta prepričavana pa će biti zanimljivo u kojoj meri će njegov prikaz odstupiti od onoga što su do sada prenosili mediji prateći ga od razbojništva do zatvora i nazad: najranije detinjstvo je proveo u Nemačkoj, porodica se docnije vratila u Beograd; sa osamnaest godina je već bio toliko veliki, jak i lud da su ga primetili „beogradski mangupi“ – Goran Vuković, Bata Trlaja i zapamtili su ga svi koji su pokušali nešto s njim da rasprave.

„Nikada nisam poražen u tuči“, ponavljao je više puta Golubović, koji se danas kaje što je, kako smo već pomenuli, doneo dizelaštvo u Beograd.

„Ovi stariji su mi ukazali da ne treba tako da se oblačim, pa sam se vratio na petsto kec i polo majice, na šminkericu“, objašnjavao je modne trendove Golubović.

U istoriji naivne faze beogradskog podzemlja ostaće upamćen i njegov upad u „Krsmanac“ i Mažestik, pucnjava iz krateža i pištolja, reketiranje Milorada Majkića (pucao iz magnuma na njegov kazino u Čumićevom sokačetu u Beogradu), bekstvo iz suda po izručenju iz Nemačke i, naravno, sveobuhvatna i rečita analiza stanja u srpskom podzemlju i državi uopšte u dokumentarcu Vidimo se u čitulji. Kažemo naivnoj, jer kako ga je Jovan Dulović već okarakterisao 2003, pošto je bio izručen iz Grčke Srbiji: Kristijan je prošlost. On bi se sam složio sa ovakvom ocenom jer kako sada tvrdi nema nikakvu nameru da pravi greške iz mladosti i želi da se bavi nečim mnogo kreativnijim.

„Par prinovica, neki dizajn, neka izložba, da kupim posrnuli BK Sinđelić“, to su planovi ovog četrdesetogodišnjaka koji dužno poštovanje uživa čini se još samo među pripadnicima Partizanovih navijačkih grupa. Naime, on je čest gost na utakmicama ovog kluba, a „Vreme“ je već pisalo kako se ovaj klub s poštovanjem odnosi prema svom velikom navijaču na finalu košarkaškog plejofa ove godine. Golubović je tada zauzeo mesto u prvom redu kraj terena, svi fudbaleri Partizana koji su došli da bodre svoje kolege izljubili su se s njim, a jug mu se javio sa „Grobari, ajmo svi uglas, Kristijan Golubović jedan je od nas“.

U SUSRET PRAVOSUDNOM SISTEMU: Pored toga što je redovno odslužio manje-više sve kazne na koje je bio osuđen, postao je prvi u Srbiji koji je odslužio kaznu posle presude Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal. Bio je osuđen kao organizator kriminalne grupe koja je, od aprila do jula 2004. godine, pokušala da iznudi 15.000 evra od Petra Žeravića iz Sremske Mitrovice, bivšeg policajca i vlasnika agencije, i iznudila 3000 evra i kilogram zlata od bračnog para Dragana i Tanje Arsić, zlatara iz Lazarevca. Golubović je osuđen na pet godina zbog iznude, na dve godine zbog pokušaja iznude i na šest meseci zbog nezakonitog posedovanja pištolja, pa mu je izrečena ukupna kazna od šest godina zatvora. Nakon njegove žalbe Vrhovnom sudu Srbije, kazna je umanjena na četiri i po godine. Svojim primerom kao da je izašao u susret pravosudnom sistemu u Srbiji, jer pomalo apsurdno izgledaju dela i određena kazna (kada se pogledaju neki drugi slučajevi).

„Danas je u Srbiji situacija mnogo bolja jer je država iznad kriminala, pa bih čak rekao onima koji hoće da se bave kriminalom da to ne rade jer njega i nema“, još jedna je poruka i ocena koju je ove godine izrekao Golubović demonstrirajući promenu u „pogledu na svet“ koji je zaista jedinstven i čudan.

Nažalost, u tu promenu malo ko veruje. Medijima je interesantan u bilo kom formatu i tabloidi ga često razvlače na način na koji to rade sa folk-pevačicama, a potencijalna veza sa aktuelnim „mafiozama“ u Srbiji ostaje nerazjašnjena. Momak koji se hvalio da je sve tuče dobio, danas je sklon da tuži medije zbog klevete, da se sa suprugom zabavlja gledajući svoje lažne profile na Fejsbuku i da javno pokazuje hiljadu i jedno pismo koje je dizajnirao i sastavio svojoj ženi dok je robijao u Zabeli. Pored toga, u svom poslednjem dužem pojavljivanju na televiziji požalio se da novinari ne vide one dobre stvari u kojima on učestvuje.

„Eto, sreo sam se sa Šaperom u toaletu Madere, javili smo se…, mi smo ona ista generacija, osamdesete…, siđi do reke i to, ali to niko neće da pomene“, pomalo je bio ozlojeđen Golubović, koji je takođe tvrdio da se susretao i sa nedavno preminulom Oljom Ivanjicki i da su lepo popričali.

Dok se čeka trenutak kada će se pojaviti film ili serija o njemu i njegovom životu „punom neverovatnih događaja“ ili dok se neko u administraciji slučajno ne seti da i Golubović možda ima imovinu koju je stekao na nelegalan način, pa bi možda mogao i sa te strane da bude predmet „obrade“, građani Beograda ne treba da se plaše njega i njegove blindirane pratnje kada na nju naiđu u gradu.

„Mi to idemo po jaja na Kalenića pijacu“, umiruje nas Golubović.