Batinaši privatnici u istom stroju sa MUP-om

Šef policije u Nišu povukao je svoje ljude u zgradu i time eliminisao mogućnost da ih huligani napadnu i isprovociraju; šef policije u Novom Sadu dozvolio je da huligani napadnu gradsku kuću da bi imao pokriće za intervenciju; šef policije u Beogradu mogao je samo da iz hola Skupštine Srbije gleda šta se događa i pokuša da smiri tenzije, jer je u glavnom gradu rukovođenje policijom bilo iz vrha MUP. Zato se u Beogradu i desilo šta se desilo.

Slike policijske brutalnosti – i ne samo policijske, nego i raznih pripadnika „jurišnih odreda“ Srpske napredne stranke, čiju osnovu čine ljudi iz kriminalno-navijačkog miljea – otišle su u svet. Džabe se posle direktor policije Vladimir Rebić „vadio“ da je policija bila isprovocirana. Nije sporno da je policija bila napadnuta, ali kako tumačiti činjenicu da je većina onih koji su to uradili mirno stajala sa strane i gledala prebijanje običnih učesnika protesta.

Pojavili su se i snimci i fotografije osoba u bermudama, koji su prvo napadali policijski kordon, a potom kasnije hvatali i savladavali učesnike protesta. Mali problem im bio što ne umeju baš da koriste priručna sredstva za vezivanje, poput plastičnih vezica… Da su dovođeni iz Beograda i drugih gradova, autoru ovog teksta potvrdio je policijski inspektor iz unutrašnjosti, sa sve fotografijom trojice likova snimljenih u policijskim redovima ispred Skupštine, njihovim imenima i kriminalnim biografijama; oni su njegovi stari „pacijenti“ a angažovani su za po 200 evra.

„Lokalne siledžije, koje na slobodi drži to što su povezane sa navijačkim strukturama, ali i poznanstvo sa ‘Veljom nevoljom’“, objašnjava on.

foto: andrija vukelić / tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

STOPAMA MANOJLA BATINAŠA

Da su u suzbijanju demonstracija učestvovali rame uz rame sa policijom oni koje je ta ista policija nekad hapsila, dokaza ima na pretek. Na pitanje ko im je to omogućio, odgovor je samo jedan – „blagoslov“ su dobili od vrha MUP-a, nije im ga morao dati ni ministar dr Nebojša Stefanović niti direktor Rebić, već ljudi „iz senke“. Jednostavno je: u policiji i kabinetu ministra postoji odeljenje za posebne operacije, podvedeno pod neko drugo ime i popunjeno raznim ljudima, uglavnom partijski. MUP će, naravno, ovo demantovati, kao što je negirao da pri kabinetu postoji posebno odeljenje za opservaciju i nadzor, u prevodu za tajno praćenje „državnih neprijatelja“. Onda se pre par godina desi napad na Vučića u Srebrenici i „duh iz boce ispliva“. Kao što se za to saznalo, tako će se saznati i za ovu „ekipu“ obučavanu u nastavno-sportskom centru policije u Makišu (bivše prostorije SBPOK), a pripremanu da glume demonstrante.

Poenta, međutim, nije u tome da huligani ostaju huligani, nego o razbojnicima i prekršiteljima zakona u policijskim uniformama, sa službenim značkama i službenim ovlašćenjima. Dovoljan je primer onog policajca u Novom Sadu koji hvata maloletnog dečaka na biciklu i udara ga, baca na zemlju, a potom „zafrljači“ bicikl. Taj je čovek – Novosađani kažu „na prinudnom radu“ u njihovom gradu – prekršio sijaset odredbi Zakona o policiji i podzakonskih akata o primeni ovlašćenja, ali se Rebić i kompanija do sada nisu setili da javnosti saopšte njegovo ime, ili bar da li je protiv njega pokrenuta istraga.

U seriji Više od igre, postoji lik kraljevskog žandarma sa nadimkom „Manojlo tabanaš“. Takvih osoba u sadašnjoj policiji Srbije je i previše, jer se u slaboj popunjenosti spuštaju psihofizički kriterijumi za prijem, a to uključuje i Žandarmeriju kao elitnu jedinicu. I još nešto. Kad Žandarmerija pretuče brata tadašnjeg premijera i sadašnjeg predsednika, onda je to krivično delo – iako nisu prekršili pravilnik o upotrebi sredstava prinude, žandarmi su zbog toga dobili otkaz. Ovi danas, kad idu i redom mlate palicama ili čizmama momka koji bespomoćno leži na zemlji pošto su ga njihove kolege iz Brigade policije već brutalno pretukle zloupotrebljavajući službena ovlašćenja, nikom ne odgovaraju.

Ili scena koja je obišla sve medije i društvene mreže, kad pripadnici Policijske brigade (one sa Banovog brda) trče prema trojici mladića koji mirno sede na kupi, piju pivo i gledaju kako ulicom ispod njih prolazi kordon policije. Ostrašćeno ovlašćeno službeno lice trči, prvog mladića udara pendrekom u vrat, drugog direktno u glavu. Oni padaju, ovi ih posle šutiraju. Polaznici policijskog kursa su nekad u Sremskoj Kamenici učili kako se, pod kojim uglom i na koje delove tele upotrebljava službena palica. Možda su učili i ovi, ali zaboravili, a niko ih ne proverava. „Dole Bugarčić – šef ubica“, pisalo je na transparentu koji su nosili studenti u junu 1968. godine nakon što su surovo prebijeni kod podvožnjaka na Novom Beogradu. Danas niko takve transparente ne nosi, iako je deo policije pojačan „saradnicima“ huliganima brutalnije postupao nego tada Bugarčićevi.

ŠTA KAŽE ZAKON

Za ilustraciju ova dva slučaja iz Beograda – evo šta kaže zakon. Prvo krivični, član 137, koji govori o zabrani mučenja: “ Ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, kazniće se zatvorom do jedne godine.“ Ako delo učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

Ono što su uradili pripadnici Policijske brigade, a potom Žandarmerije na osobi koja je bespomoćno ležala i nije čak davala ni znakove života, klasičan je primer zlostavljanja. Onda prilaze ljudi iz Interventne jedinice, hvataju tog čoveka, vuku ga i ostavljaju na trotoaru, čime i oni, iako ga nisu tukli, krše Zakon o policiji, koji nalaže obavezu pružanja pomoći povređenom licu.

Slučaj trojice mladića sa klupe – broj prekršenih članova Zakona o policiji i pravilnika o službenim ovlašćenjima teško je i pobrojati: od onog da je obaveza ovlašćenog službenog lica da prvo izda upozorenje licu ili grupi lica i legitimiše ih, do toga da član 68 propisuje da primena policijskog ovlašćenja „mora biti srazmerna potrebi zbog koje se preduzima“.

„Primena policijskog ovlašćenja ne sme izazvati veće štetne posledice od onih koje bi nastupile da policijsko ovlašćenje nije primenjeno. Između više policijskih ovlašćenja primeniće se ono kojim se zadatak može izvršiti sa najmanje štetnih posledica i za najkraće vreme. Prilikom primene sredstava prinude nastojaće se da njihova upotreba bude postupna, odnosno od najlakšeg prema težem sredstvu prinude i, u svakom slučaju, uz minimum neophodne sile“, stoji u zakonu, a kako je „Manojlo batinaš“ to primenio, videlo se.

Član 105 tog zakona kaže i da će policajac sredstva prinude upotrebiti samo ako se na drugi način ne može izvršiti zadatak „i to suzdržano i srazmerno opasnosti koja preti zakonom zaštićenom dobru i vrednosti, odnosno težini dela koje se sprečava ili suzbija. Policijski službenik uvek će upotrebiti najblaže sredstvo prinude kojim se može postići zakoniti cilj, srazmerno razlogu upotrebe i na način kojim se službeni zadatak izvršava bez nepotrebnih štetnih posledica“. I onda ide poenta, zbog koje neko mora da snosi odgovornost: „Policijski službenik će pre upotrebe sredstva prinude na to upozoriti lice prema kome sredstvo namerava da upotrebi, ako je to u datoj situaciji moguće i neće dovesti u pitanje izvršenje službene radnje.“ Snimak pokazuje da policijski službenici nisu ni pokušali da primene tu zakonsku odredbu.

Član 106 kaže da je „policijski službenik ovlašćen da izda naređenje grupi lica da se raziđe ako se grupa protivpravno okupila ili se protivpravno ponaša ili svojim ponašanjem može da izazove nasilje ili narušavanje javnog reda“. Svih ovih dana trajanja protesta u Beogradu, da li je neko čuo to naređenje – nije .

BEZ OPRAVDANJA

Policijski vrh, i prvenstveno direktor Rebić, moraju da snose odgovornost, ali i da se zabrinu kakvim „batinašima“ rukovode. Član 113 Zakona o policiji obavezuje: „Službena palica može se upotrebiti radi odbijanja napada ili savlađivanja otpora lica, ako je upotreba fizičke snage bezuspešna ili se ne može postići zakoniti cilj. Upotrebom službene palice smatra se zadavanje udaraca ili primena zahvata na telu lica. Udarci službenom palicom ne smeju se zadati u predelu glave, vrata, kičmenog stuba, grudnog koša, trbušnog zida, genitalija i zglobova, osim ako su takvi udarci neophodno potrebni radi zaštite života i tela.“ Ono što su radili pripadnici MUP-a Srbije pokazalo je upravo suprotno.

Zaštitnik građana po službenoj dužnosti morao bi da zatraži, pozivajući se na zakon, izveštaj o primeni sredstava prinude. A zakon, član 108, kaže da je policajac o svakoj upotrebi sredstava prinude obavezan da u pisanom obliku podnosi izveštaj nadređenom što je pre moguće, a najkasnije 24 časa od upotrebe sredstava prinude. Izveštaj mora da sadrži podatke o sredstvu prinude i protiv koga je upotrebljeno, razlozima i osnovu upotrebe i o drugim činjenicama i okolnostima od značaja za ocenu opravdanosti i pravilnosti upotrebe.

Biće baš zanimljivo videti te izveštaje, a posebno podatke o licima nad kojima je službena radnja primenjena, pošto se videlo da ih niko nije prethodno legitimisao.