Od juna prošle godine do danas u Batajnici, Petrovom Selu (Kladovo) i kod jezera Perućac (Bajina Bašta) iskopani su ostaci najmanje 716, a verovatno gotovo 800 ljudi. Zna se za postojanje još jedne jame u Batajnici i jedne u okolini Vranja. Ne zna se da li je i šta preduzeto u otkrivanju počinilaca zločina i njihovih pomagača. U interesu istrage, valjda
Uvođenjem arheologa u sudsko-medicinsku proceduru ekshumacije i obdukcije u Centru za obuku SAJ-a na Batajničkom putu, prošle godine je ustanovljena i neka vrsta presedana. Uostalom, njega su veoma dobro ocenile istražne sudije koje su dobile „ozbiljne i relevantne podatke za sudsko izvođenje dokaza o čitavom zločinu“, antropologa i lekara. Ukratko, prva grobnica otkopavana u Batajnici smeštena je pored strelišta na poligonu SAJ-a, na ledini, oko 300 metara od obale Dunava. Po ocenama forenzičara koji su na njoj prošle godine radili, ostavlja utisak „incidentne“, kao da je načinjena po hitnom nalogu. Pošto je bagerom iskopana jama duga oko sedam i duboka više od dva i po metra, dvadesetak santimetara iznad dna napravljen je „roštilj“ od pet železničkih drvenih pragova, paralelno postavljenih na tridesetak cm rastojanja. Železničkih pragova na poligonu i inače ima dosta jer je od njih načinjena zaštitna ograda strelišta. Ispod tako pripremljenog „roštilja“ nagurano je nekoliko automobilskih guma (kojih ima na hiljade jer se takođe koriste za zaštitnu ogradu strelišta), a preko svega je navučen najlon u koji su potom iz kamiona izručeni leševi. Tela su polivena velikim količinama benzina i zapaljena su. Ceo taj pokušaj uništavanja dokaza zločina, međutim, nije uspeo: tokom boravka u vodi tela su se saponifikovala (telesne masnoće se pretvaraju u sapune, i kasnije se stvrdneu tako da telo liči na gipsanu figuru) i gotovo da uopšte nisu sagorela. Što se arheologa tiče, oni su uspeli da gotovo u potpunosti rekonstruišu opisanu „proceduru“ sahrane bar jednog dela ljudskog tovara iz hladnjače.
Utoliko iznenađuje činjenica što tokom prošlogodišnjeg iskopavanja jame označene kao „Batajnica 2“ – iz koje su izvađeni ostaci najmanje 269 tela – arheolozi nisu angažovani. Na za njih neuobičajen lokalitet izašli su ponovo ove godine kada se u iskopavanja na Batajnici aktivno uključuje Međunarodna komisija za nestala lica (International Commission on Missing Persons, ICMP). Arheolozi – i domaći i strani – smatraju da je sudsko-medicinska procedura ekshumacije (u internom stručnom žargonu „čupanje“ tela) nepotpuna jer, osim tela i telesnih ostataka, zanemaruje sve drugo što grobnica može sadržavati. Problem naročito dolazi do izražaja u slučajevima velikih masovnih grobnica, koje se otkopavaju bagerima i krampovima, pri čemu može doći do komadanja ostataka, što na kraju rezultira viškom ljudskih „delova“, odnosno nemogućnošću precizne procene broja sahranjenih.
ŠTA JE OTKRIVENO: Uprkos angažovanju – ljudskom i, ne manje važno, finansijskom – ICMP, i tokom ovogodišnjih iskopavanja vodio se tihi rat sudskih medicinara i arheologa, ili bar ubeđivanje oko toga da li su arheolozi tu zbog „čiste nauke“ i usporavanja poslova ekshumacije ili obavljanja jednog posla od izuzetne važnosti za sud.
Opšti utisak posle dve sezone iskopavanja u Batajnici može se opisati kao izvestan „scenario“. Od jame označene kao „Batajnica 2“ do „Batajnice 6“, sve su iskopane u neposrednoj blizini u odnosu na ostale, imaju prilično pravilan raspored i, čini se, njihova veličina nije slučajna. Najpre položaj: svih šest novootkrivenih lokacija koncentrisano je na samom dnu, dakle, na kraju oko 300 m dugačkog strelišta, okruženog visokim bentom, tj. zemljanim nasipom s čvrsto ugrađenom drvenom ogradom. Sve je to daleko iza vatrene linije, dakle, na „mrtvom“ zemljištu. Kao da je neko mislio da niko to nikada više neće naći. Zemljište je vrlo mekani les, sama peskovita glina, veoma mekana za kopanje – što je arheolozima olakšalo posao: ništa ne može da promakne, ma o koliko sitnom detalju se radilo: „Potpuno je isto kao u Vinči, vrlo zahvalno za arheoloski rad“.
Jama „Batajnica 2“ bila je dugačka oko 20 metara. U njoj je otkrivena i kompletna šasija velikog šlepera, koji se – pretpostavljaju – tu zaglavio prilikom istovara. Ove godine iskopavanja su počela na jami „Batajnica 3“ dugačkoj 17 metara (zajedno s kosom prilaznom rampom) i dubokoj oko dva i po metra. Svi leševi – ukupno 39 – bili su u regularnim plastičnim džakovima (body bags), neki čak označeni brojevima – što bi moglo značiti da je neko pre transporta obavio rutinski uviđaj. Svi su bili muškarci između 20 i 50 godina. Kao i u svim narednim jamama, svi su u civilnim odelima; mnogi imaju očigledne tragove prostrelnih rana na garderobi. Ponavlja se i slučaj iz jame „Batajnica 2“: skoro sva tela odevena su u dva para gaća, dugačke gaće, pa trenerka, pantalone, a gore potkošulja, dve košulje, pa džemper, itd… Irelevantno za sud, ali potvrđeni su i neki raniji utisci članova ekipa za ekshumaciju da se radi o „vojsci u civilu“. U „Batajnici 3“ pronađen je i čitav otkinut pod kamionske prikolice.
SLIKE PAKLA: Pokazalo se da „Batajnica 4“ nije jama, već plitka nepravilna rupa u kojoj je bilo nešto garderobe i poneki predmet. Tek pri otkopavanju jame „Batajnica 5“ u neposrednoj blizini arheolozi su shvatili da je „Batajnica 4“ bila zapravo privremena gomila zemlje, kojom je kasnije zatrpana „Batajnica 5“.
Na iskopavanju „Batajnice 5“ radi se već više od tri meseca. Do sada je iskopano oko 250 tela (među njima i desetak ženskih), a do okončanja obdukcije taj broj mogao bi se – na osnovu procene iz dosadašnjeg iskopavanja – povećati i do 300. Jama je dugačka oko 24 metra i prepuna je. Arheološkim metodama utvrđeno je da postoji deset slojeva zakopavanja i pretpostavlja se da je „Batajnica 5“ izvesno vreme – koje se može meriti satima, ali i danima – bila otvorena, dok su tela u nju na različite načine utrpavana: bagerom sa strane, kipovanjem iz velikog kamiona, ručno slagana „kao palačinke“, po rečima jednog od inostranih arheologa, spaljivana pa utrpavana, spaljivana u jami, gažena kamionom, gažena bagerom, kasapljena „zubima“ kašike buldožera, itd… Rasvetljavanje opisanih postupaka zahtevalo je pažljiv i srazmerno dugotrajan rad forenzičnih arheologa iz Kanade, Velike Britanije i SAD – sa iskustvom na sličnim poslovima u BiH, na Kosovu i diljem sveta, odnosno četvorice domaćih arheologa i studenata koji su svojim stranim kolegama mogli samo da zavide na opremi koju u radu koriste.
Za „Batajnicu 6“ je relativno brzo utvrđeno da nije jama za sahranjivanje, nego deo terena korišćen za – spaljivanje. Tu je, na zgarištu udaljenom jedva desetak metara od „Batajnice 5“, pronađena velika količina izgorelih guma, delova garderobe, ljudskih kostiju, drveta… Precizna analiza nalaza trebalo bi da rezultira utvrđivanjem najmanjeg broja individua čiji su ostaci završili na batajničkom spalištu.
TANKA CRVENA LINIJA: Pred kraj rada na „Batajnici 5“ i „Batajnici 6“ otkriveno je da postoji još jedna jama. Posle skidanja površinskog sloja zemlje, iskusnom arheološkom pogledu nije promakla veoma tanka crvena linija čijim je praćenjem otkriven obris pravougaonika na površini. Njegove dimenzije grubo odgovaraju veličini velike jame „Batajnica 5“. Crvena boja cigle te linije potiče od pokušaja spaljivanja leševa u samoj jami, tj. tankog sloja ispečene zemlje; dimenzije pravougaonika koji tačno pokazuje njenu veličinu plaši mogućnošću da i „Batajnica 7“ krije veliki broj tela uprkos suprotnim tvrdnjama „informatora“ (za „Batajnicu 5“ rečeno je da tu „ima nešto preko 60“, da bi trenutni broj premašio 250).
Prema nepotvrđenim informacijama, pre desetak dana odlučeno je da se počne s iskopavanjem jame „Batajnica 7“ uprkos pogoršanju vremena i neizvesnosti u pogledu broja tela tamo zakopanih. Kao razlog za nastavak radova pomenut je, izgleda, i „pritisak međunarodne zajednice“, mada on – posle iskopavanja „Batajnice 1“, prve i jedine u kojoj su pronađeni ostaci većeg broja žena i dece – javno nije toliko vidljiv kao u vreme kada je, prošle godine, grobnicu posetila i s ekipom forenzičara se slikala Karla del Ponte. Odgovor na pitanje šta je razlog za sadašnju žurbu mogao bi se tražiti – ali će morati da sačeka neku drugu priliku – u promenjenom načinu finansiranja otkopavanja u Batajnici. Naime, troškove plaća Okružni sud u Beogradu, ali sredstva za to od ove godine obezbeđuje ICMP, i to preko „Čovićevog“ Koordinacionog centra za Kosovo. Beogradski sudski medicinari ne vide razloge za pomenutu žurbu, naročito pred mogućnošću da se teren pretvori u kaljugu, što se već događalo tokom prošlogodišnjih iskopavanja.
Borislav Milošević, ambasador i brat, povodom „otkrića“ slučaja „hladnjača“: „Da je to sistematski učinila srbijanska policija, verujem da bi mnogo profesionalnije prikrila te greške i zločine“.
Milan Sarajlić, zamenik okružnog javnog tužioca, februara 2002: „Okružno javno tužilaštvo u Beogradu do sada nije dobilo nikakvu službenu informaciju iz MUP-a Srbije u vezi s masovnim grobnicama koje su prošle godine otkrivene na policijskom poligonu u Batajnici“.
Rade Terzić, okružni javni tužilac, 24. februara 2002. potvrđuje da na dva zahteva u vezi s otkrićem masovnih grobnica na teritoriji Beograda („faktografske informacije koje se tiču pitanja ko su bile lokalne vlasti na mestima gde je zločin izvršen, ko je bio komandir policije, koje jedinice vojske i policije su delovale na određenom terenu, da li je bilo paravojnih formacija, da li eventualne okolnosti ukazuju na to da li se radi o zločinu protiv civila“) MUP Srbije nije odgovorio.
MUP Srbije odgovornost prebacuje na sudske organe od kojih „još nije zvanično obavešten o rezultatima ekshumacije, identifikaciji žrtava, uzrocima smrti tako da policija ne može utvrditi mesto zločina, način izvršenja i otkriti počinioce“.
Jedan od izgleda ključnih aktera u ovoj priči, policijski general Vlastimir Đorđević, nestao je bez traga još u maju 2001. Bivši ministar policije Vlajko Stojiljković ubio se neposredno po usvajanju Saveznog zakona o saradnji s Haškim tribunalom. Bivši načelnik RDB-a Radomir Marković je svedočio u Hagu. U međuvremenu nisu objavljena imena „i drugih“ koji su bili na sastanku sa Slobodanom Miloševićem kada je, navodno, doneta odluka o „asanaciji“ Kosova i Metohije.
Sreten Lukić, načelnik RJB MUP-a Srbije, 25. maja 2001, na pitanje da li je kao načelnik policijskog štaba za Kosovo i Metohiju znao za Miloševićevo naređenje o „asanaciji“: „Radna grupa nastavlja rad. O svemu ćete biti obavešteni, nemojmo unapred“.
Policijski kapetan Dragan Karleuša, šef radne grupe, u međuvremenu je svedočio u Hagu.
Niko ne pominje grobnicu „ispod autoputa“ u okolini Vranja.
U noći 20/21. marta 1999, tri dana pred početak NATO bombardovanja, jedna hladnjača potopljena je u Dunav niz „švercerski puteljak“, oko 18 km uzvodno od Tekije.
5. aprila 1999. hladnjača izranja: policija utvrđuje da je puna leševa. Tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti (RJB) MUP-a Srbije Vlastimir Đorđević, posle izvesnih konsultacija, naređuje: „Obezbedite lice mesta, zatvorite sve informacije za javnost i izvadite hladnjaču.“ Slučaj je proglašen za državnu tajnu.
3. maja 2001. MUP Srbije penzioniše sad već bivšeg načelnika RJB-a Vlastimira Đorđevića, demantujući da to ima veze sa „aferom hladnjača“. 7. maja 2001. načelnik RJB-a Sreten Lukić formira operativnu grupu sa zadatkom da utvrdi sve relevantne činjenice o pronalasku kamiona u kome su se nalazili neidentifikovani leševi i da na osnovu rezultata preduzme odgovarajuće zakonske mere.
18, maja 2001. potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać u Ženevi izjavljuje da „Vlada naporno radi kako bi lokalna optužnica protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića bila proširena i na ratne zločine“. Ministar pravde Vladan Batić 19. maja 2001. traži od predsednika Vrhovnog suda Srbije i v.d. republičkog javnog tužioca da se rasvetli „slučaj hladnjača“.
Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo) 23. maja pismeno obaveštava ministre pravde i policije i predsednika Skupštine Srbije da se u jezeru kod Kokinog Broda nalazi kamion s leševima iz vremena NATO bombardovanja.
24. maja 2001. ministar policije Dušan Mihajlović objašnjava da je Sreten Lukić (od juna 1998. do okončanja NATO bombardovanja 1999. na mestu koordinatora štaba MUP-a Srbije za Kosovo i Metohiju) postavljen na mesto načelnika RJB-a „jer je njegov dosije čist, kao i da ne može da odgovara za zločine počinjene na Kosovu samo po komandnoj odgovornosti“. Premijer Zoran Đinđić izjavljuje da su članovi Vlade bili svesni toga da Sreten Lukić „nije anđeo“, ali da je od svih kandidata bio najprikladniji.
Kapetan Dragan Karleuša 25. maja objavljuje da je uklanjanje tragova zločina sa Kosova i Metohije obavljano po nalogu Slobodana Miloševića, izdatom sredinom marta 1999. na sastanku kom su prisustvovali tadašnji ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, tadašnji načelnik RJB-a general Vlastimir Đorđević, tadašnji načelnik RDB-a general Radomir Marković i drugi.
Uoči novog Dana policije, 2. juna 2001, ministar policije Dušan Mihajlović objavljuje da je započeta ekshumacija jedne i ponavlja da na teritoriji Srbije postoji više masovnih grobnica. Pominje se da su se u hladnjači izvađenoj kod Tekije nalazila 83 tela i tri glave bez trupa.
„Vreme“ 7. juna objavljuje da se masovna grobnica na kojoj je počela ekshumacija nalazi na terenu poligona za obuku Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) MUP-a Srbije „13. maj“ kod Batajnice.
MUP Srbije naknadno potvrđuje informaciju „Vremena“, kao i prethodno objavljenu, da kod Petrovog Sela, takođe poligona SAJ-a, ima još masovnih grobnica.
Sredinom juna ministar Dušan Mihajlović i MUP Srbije potvrđuju da operativni podaci ukazuju na nekoliko masovnih grobnica u Srbiji, u kojima bi moglo biti sahranjeno najmanje 800 ljudi. „Vreme“ (br. 546 od 21. juna) objavljuje dramatičnu priču vozača kamiona s leševima koji je u međuvremenu utočište našao u inostranstvu, a „Timočka krimi revija“ informaciju da je njima poznati vozač kamiona tokom NATO bombardovanja sa Kosova i Metohije prevezao oko hiljadu leševa.
Juli–avgust 2001: Ekshumacije dve masovne grobnice u Petrovom Selu i jedne u Batajnici iznele su na svetlo dana ostatke najmanje 110 ljudi. Za razliku od Petrovog Sela, gde je od 74 utvrđen samo jedan ženski leš, u Batajnici su otkopani ostaci osmoro dece i jednog fetusa, ostalo su bile žene i muškarci. Pronađena su dokumenta šest osoba s prezimenom Beriša, svi iz Suve Reke.
Septembar 2001: Ekshumacija masovne grobnice u blizini jezera Perućac kod Bajine Bašte otkrila je ostatke najmanje 48 odraslih ljudi. U drugoj grobnici kod Batajnice otkriveni su ostaci najmanje 269 muškaraca, zajedno s kamionskom prikolicom u kojoj su bili dovezeni.
Do kraja 2001. godine ekshumirani su ostaci najmanje 427 ljudi, uglavnom muškaraca (uz desetak žena i ukupno devetoro dece). U dve grobnice na poligonu Petrovo Selo pronađena su tela 74 osobe (16 u jednoj, 58 u drugoj), u Batajnici 305 (36, 269) i kod jezera Perućac 48. Na većini ostataka utvrđene su povrede projektilima, u nekim slučajevima (Batajnica) pokušaj spaljivanja. Stanje ostataka znatno otežava sudsko-medicinsko utvrđivanje uzroka smrti. Ekshumacije su obavljale ekipe instituta za sudsku medicinu iz Beograda i Niša i Vojnomedicinske akademije a u svojstvu posmatrača prisustvovali su im predstavnici Haškog tribunala (uključujući i jedan dolazak Karle del Ponte), Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP), beogradskog Fonda za humanitarno pravo i drugih organizacija.
Do početka novembra 2002. obavljena su iskopavanja još jedne grobnice u Batajnici, sa telima 39 osoba, privodi se kraju ekshumacija velike jame u kojoj su do sada pronađeni ostaci oko 250 tela (s procenom da bi ukupan broj mogao iznositi do 300) i odlučuje o tome hoće li se, uprkos vremenskim okolnostima, „otvoriti“ još jedna jama, za koju se veruje da je poslednja u Centru za obuku SAJ-a u Batajnici a čije dimenzije upućuju na pretpostavku da bi takođe mogla biti velika. Prema tome, od pojave „slučaja hladnjača“ početkom maja 2001. do danas, nepotpuni zbir dosadašnjih ekshumacija obuhvata ostatke najmanje 716 osoba, uz mogućnost da taj stravično velik broj bude za bar još 50 veći i (ne)izvesnost u pogledu broja sahranjenih u bar dve preostale grobnice u čije se postojanje ne sumnja. Jedna je već pomenuta, u Batajnici, druga negde ispod autoputa u okolini Vranja. Nema ni trunke cinizma u pitanju da li će do „otkrića“ ove poslednje doći pre ili posle početka planiranih radova na izgradnji koridora 10.
U međuvremenu, pred Haškim tribunalom su kao svedoci tužilaštva na kosovskom delu suđenja Slobodanu Miloševiću nastupili i neki važni svedoci u „slučaju hladnjača“, od kriminalističkog tehničara koji je napravio prve fotografije leševa, do bivšeg načelnika RDB-a Radomira Markovića.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
