Balkanska trafika

U hrpi dobrih vesti za pripremu „reformskog leta“, pored konačno odobrenog stend baj aranžamana MMF-a (249 miliona dolara), definitivno podeljenog „bazelskog zlata“ nekadašnje SFRJ (160 miliona dolara) i materijalne pomoći i političke podrške Evropske unije (300 miliona eura) – dobra je i informacija da se Đinđićev kabinet počeo izvlačiti i iz dve neugodne afere, seksualne i duvanske.

U onoj seksualnoj važno je da će biti reaktivirana Komisija za antikorupciju, a u duvanskoj najviše ohrabruje utisak da je premijer dobro razumeo da njegov novi posao podrazumeva da ipak mora „ohladiti“ kontakte sa starim drugovima, ukoliko su oni suviše upleteni u mračne poslove. Mada su stari drugovi, kako kaže saharska poslovica, kao stari radijatori, pa nikad ne znaš kuda ćeš s njima kada počnu da cure, premijer jedne nove vlasti, nažalost, nema tu privilegiju koju imaju svi obični ljudi, da i posle dolaska na vrh može da nastavi da se druži sa policajcima starog režima, sa propagatorima starog režima, sa mafijašima starog režima – „jer se s njima viđao i ranije“ (kako je srpski premijer izjavio „Nedeljnom telegrafu“!?).

Šteta je što Đinđićeve uverljive izjave – da nije ni direktno ni indirektno prodao (a ni kupio) nijednu paklicu duvana i da nije ni u tom i ni u kakvom drugom poslu te vrste – nije do sada podržao i Žarko Korać, koji je navodno u Vladi Srbije bio određen za pregovarača sa Britansko-američkom duvanskom kompanijom (BAT-om) oko ugovora o koncesiji za izgradnju nove fabrike cigareta u Kragujevcu. Uvek govorljivi Korać bi, naime, mogao da demantuje (ili potvrdi) glasine da je glavni posrednik u ovim pregovorima bio sada već naširoko poznati biznismen Stanko Subotić Cane, što je celom poslu dalo nezgodnu dimenziju. Jer je reč o čoveku sa mnogo državljanstava, sa mnogo firmi i adresa (od Kipra do Švajcarske, od Marbelje do Svetog Stefana) i sa famoznim privatnim avionom koji su koristili čak i članovi Vlade – a koji je proteklih godina bio blizak toliko riskantnim operacijama u međunarodnoj trgovini cigaretama – u kojima je, po prirodi stvari, stradalo i dosta važnih i okretnih ljudi. No, čak i ako je spomenuti g. Subotić učestvovao u uspostavljavanju određenih službenih kontakata i rađanju određenih razvojnih ideja – nije problem da se ugovaranje izgradnje nove fabrike duvana u Jugoslaviji odmah postavi na transparentnije osnove, pa makar i bez njega – jer je reč o korisnoj zamisli od koje ne bi trebalo odustati samo zbog toga što se u njenu realizaciju krenulo pogrešnim putem.

Da je reč o korisnom, pa i unosnom poslu, znali su to visoki funkcioneri još u Miloševićevo vreme, pa su Englezi bili pušteni u Srbiju da osmotre da li im je zgodnije da kupe deo domaće duvanske industrije ili izgrade potpuno novu fabriku. Koliko me sećanje služi, od DIN-a u Nišu odustali su kada su videli da sekretarica generalnog direktora Kostića vozi sportski mercedes, što je na soareima u Londonu kolalo kao duhovita ilustracija korumpiranosti celog rukovodstva fabrike, pa je neko uticajan naredio Smiljkovo hapšenje, ne bi li Engleze vratio pregovorima (je li se Smiljko Kostić posle demokratskog preokreta našao na slobodi?). Englezi su tada više puta pregledali i duvansku industriju u Vranju – i sve im se tu dopalo, sem blizine Kosova. Napokon, razmišljali su čak i o greenfield ulaganju u Senti, ali su i od toga odustali, pošto im je ponuđen tesan teren.

Sadašnjoj promeni BAT-ovog pristupa duvanskom tržištu Srbije na indirektan način doprinela je i već poznata nezgoda stranih ulagača nakon kupovine Zadarske fabrike cigareta. Da podsetimo, oni su tamo kupili fabriku i istovremeno dobili obećanje da će u Hrvatskoj biti tretirani kao domicilan proizvođač. No, hrvatski duvanski lobi bio je prejak, pa je fabrika u Zadru dobila pravo da samo 20 odsto produkcije prodaje na domaćem tržištu – što je Engleze ogorčilo toliko da su navodno ovih dana doneli odluku da demontiraju mašine i napuste Hrvatsku. Naravno, sada tu opremu negde treba instalirati, pa bi Vlada Srbije mogla iskoristiti ovu okolnost da sa BAT-om zaključi veoma povoljnu koncesiju. A možda bi i neka druga duvanska multinacionalka ušla u konkurenciju ili bi, na primer, Rovinjska fabrika duvana mogla nadalje da „proganja“ Engleze i na srpskom tržištu (čuje se da ona hoće da izgradi fabriku u Novom Sadu). U svakom slučaju, Vlada Srbije treba da „očisti sobu“ posle jedne neugodne afere i da uvede na naše tržište i stranog proizvođača kvalitetnijih cigareta – jer, tu je premijer Đinđić apsolutno u pravu, to je jedan od dobrih načina da se uvede red u budžetski toliko atraktivan promet cigaretama. Domaći monopol na duvan, naime, nije mnogo bolji od šverca i kontrabande, a za takvu tvrdnju imamo potvrdu i u meni uvek omiljenoj srpskoj ekonomskoj istoriji.

Kada je čuveni srpski ekonomista i radikalski prvak dr Mihailo Vujić (1853–1913) prvi put postao ministar finansija u Ristićevom, pa potom u Grujićevom liberalno-radikalskom ministarstvu 1887. godine, odmah je krenuo da ostvari svoju staru opsesiju – da protera strance iz najunosnijih poslova u Srbiji. Povod mu je dalo drsko strano društvo koje je u Srbiji imalo monopol u duvanskoj industriji, jer je za tu godinu „iskazalo“ gubitak u poslovanju od 1,57 miliona dinara, pa je zatražilo da mu se iz državnog budžeta pokrije taj manjak. Dr Vujić je odmah našao da prethodna vlada nije iskoristila mogućnost zabeleženu u koncesiji, da udari regalnu taksu na uvozni duvan, pa je tim oružjem pripretio strancima. Videvši da je Vujić rešio da ih otera iz Srbije, stranci su predložili da ih Srbija ili isplati ili da ostanu zakupci monopola uz učešće države u dobiti od 50 odsto. No, Vujić je odmah odlučio da im pokrije i gubitke, i izgubljenu dobit, i isplati akcije – samo da im vidi leđa. U stvari, kada se za isplatu svih tih obaveza Srbija nepovoljno zadužila kod Bankverajna (potpisana obaveza na deset, a stvarno primljeno pet miliona dinara), dr Vujić je velikoprodaju duvana dao Kragujevačkoj kompaniji (gle koincidencije) u kojoj je Radikalska stranka imala mnogo prijatelja. A u toj kompaniji, za razliku od ponude stranaca o državnom učešću u dobiti od 50 odsto, Srbija je imala učešće od samo 13,75 odsto. No, Vujić je mogao da kaže da je postigao da srpski duvan bude u srpskim rukama.