Duplo uživanje
„Vreme” pre vremena: Novogodišnji dvobroj već u sredu na kiosku
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić koji peva turskom predsedniku Erdoganu, dok ga muftija Mustafa Jusufspahić kiti novčanicom od sto dolara, nije ni bruka ni sramota, nego prava slika srpske spoljne politike: veliko ponižavanje za sitne pare
Ima kantautora i pevača čije pesme uvek zvuče bolje kad ih neko drugi obradi i izvodi. Međutim, Halid Bešlić nije jedan od njih, a hit koji mu je napisao Željko Joksimović, „Miljacka“, zauvek će ostati vezan za jednog drugog izvođača – srpskog ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića. Da, opet se dohvatio mikrofona i zapevao „Miljacku“, ovog puta na zabavi u čast turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana koji nam je došao u goste. Zabava je, kažu, bila zatvorenog tipa, a snimci su, kao, procureli. Da je ovo neka druga zemlja, sa nekom drugačijom vlašću, javnost bi možda i poverovala u „curenje“ snimaka. U zemlji spinova, medijskih manipulacija i konstantnog reklamerstva kao zamene za pravu politiku, jasno je da snimci političara u „opuštenoj“ atmosferi služe da nam se oni prikažu kao, eto, obični ljudi od krvi i mesa, koji se ponekad malo provesele, zapevaju i zaigraju.
Preživeli bismo i to nekako da se spoljna politika Srbije nije svela na ministra Dačića koji, poput dvorske lude, zabavlja goste u zvaničnim diplomatskim posetama. Dakle, diplomatiju Srbije uopšte ne vodi šef diplomatije, nego predsednik Vučić, dok Dačić peva, igra i uzima
bakšiš. Najnoviji snimci pokazuju da je proširio repertoar, pa osim „Miljacke“ peva i „O, sole mio“, „Kad zamirišu jorgovani“, a najsvežije Dačićeve obrade velikih hitova su „Osman aga“ i „Lutka sa naslovne strane“.
ŠTA TU NIJE NORMALNO: Osim što je izvor višednevne zabave za tabloide i meta podsmeha na društvenim mrežama, Dačić gotovo da više nije ništa. Kritika aktuelne vlasti i ponašanja ministra spoljnih poslova ne može, naprosto, da se svede na priču o Dačiću kao dvorskoj ludi i dežurnom pajacu. Jer, on je posebno za Erdogana pripremio pesmu „Osman-aga“ na turskom jeziku. To znači da se ministar spoljnih poslova za ovo spremao, učio i vežbao. I tu zaista ništa nije zabavno ni smešno, jer govori o tome da nije imao druga posla, odnosno, nije radio ono što mu je posao. Uostalom, to je i rekao u autorskom tekstu za tabloid „Alo“:
„Svuda smo rado viđeni, nikoga više ne lažemo… Znam ja da će mnogi sada reći: ‘Ćuti, Ivice i pevaj’, ali poručio bih tim dušebrižnicima da ću za Srbiju sve učiniti. Da, pevao sam i pevaću. Pevao sam Merkelovoj, Sergeju Lavrovu, Eštonovoj, Rami, Erdoganu i Putinu, i Trampu ću ako treba, ne stidim se toga. Diplomatija i diplomatske pobede nekada se ostvaruju i pesmom, šarmom, dobrom šalom, a ne samo ultimatumima, reciprocitetom i silom. Srbija nije u poziciji da se busa u grudi, videli smo šta nam je to busanje decenijama unazad donelo. Nije li knez Miloš molbama i mudrim pregovorima, čak i nekim sitnim podmićivanjem, isposlovao nezavisnost Srbije od Turaka?“
U prevodu, ponižavao se i ponižavaće se kad god treba i pred kim god da treba. Ali, niko da se seti i upita ga: zašto? Čemu to pevanje, vrckanje i falširanje? Šta je tačno Srbija od toga dobila, pred kojim smo se to strašnim ultimatumom našli, kakva nam opasnost preti, pa da prvi čovek srpske diplomatije mora da pravi budalu od sebe svaki put kad se neko od stranih zvaničnika namerači ili ga put nanese u Srbiju? Za ovih pet godina nismo bili ni pred kakvom katastrofičnom pretnjom, koja bi opravdala ponižavanje ministra spoljnih poslova.
Da se razumemo, jedno je kad se političar odluči na očajnički potez da bi sačuvao gole živote građana, a nešto je sasvim drugo kad se dohvati mikrofona i vrcka, e da bismo dobili nekog investitora koji će zaposliti nekoliko stotina ljudi, a novac za njihove plate dobija od iste te države čiji su se predstavnici ponižavali da bi on uopšte u Srbiju investirao.
Autorski tekst za „Alo“ nije prvi u kom Dačić tvrdi kako peva u interesu Srbije: „Palestinski predsednik Mahmud Abas mi je rekao da će pamtiti dve večeri: kad je ženio sina i večeru sa mnom. Grčki predsednik je bio oduševljen jer sam mu otpevao ‘Mi mu timonis’ na grčkom. Sergej Šojgu i Sergej Lavrov su pevali zajedno sa mnom. Angela Merkel, Fransoa Oland, Emanuel Makron, Ketrin Ešton, Federika Mogerini su bili oduševljeni. Oland je rekao da sam najbolji ministar na svetu. Estonki sam pevao ‘Oprosti mi, Katrin’ a kad sam došao sledeći put u Brisel, čekao me je poklon. Italijanski ministar Alfano mi se uvek obraća ‘grande Ivica’.“ Ovako je Dačić nabrojao reakcije stranih diplomata u intervjuu koji je nakon Erdoganove posete dao „Blicu“. Pojasnio je još i da smo mi mala zemlja, nemamo novac, nismo veliki i jaki, nemamo atomsku bombu, ali imamo šarm i gostoprimstvo, to je naše oružje: „Posvećenost gostu, to je suština, a ne moja želja da pevam. I nije to lako. Probali su to i drugi, ali ne uspeva svima.“
PODVOĐENJE MINISTRA I OSTALIH: Dakle, „grande Ivica“ priznao je da ne peva jer mu se peva, nego zato što su tu gosti, a Srbija nema atomsku bombu. Pa atomsku bombu nadomešćuje „šarmom“, za koji je, sudeći po tekstu za „Alo“, svestan da baš i nije šarm nego ponižavanje, ali to je u redu jer smo puka sirotinja. Dodao je još i da ga na pevanje i igranje nagovara lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić i da to „ima efekta“. Ima, ako u efekte računamo to da je Ivicu Dačića sačekao poklon u Briselu nakon što je Estonki pevao „Oprosti mi, Katrin“. Mimo toga, ceo taj sistem u kom Vučić na nešto tera Dačića, ovaj to ne želi, ali radi, pa još radi za bogatog klijenta, zaista veoma podseća na – podvođenje.
U maju ove godine, Aleksandar Vučić je bio u diplomatskoj poseti Kini. Uoči te posete dao je intervju kineskoj državnoj televiziji CCTV u kom je pozvao građane Kine da posete Srbiju. Uz prirodne lepote i čuveni stereotip o tome kako se u Srbiji samo ždere meso, Vučić je kineskim posetiocima ponudio i žene, jer su žene u Srbiji najlepše na svetu: „One su vrlo šarmantne, pametne i vrlo jake. Srpkinje brinu o sebi, uvek su lepo odevene, one uvek žele da predstave ne samo sebe, već i svoje porodice, svoju zemlju, gradove, na najbolji mogući način. Ponosni smo što možemo reći da imamo jako pametne, veoma šarmantne žene i zato pozivam Kineze da dođu i da se sami u to uvere.“
U čuvenom romanu „Koža“ Kurcio Malaparte opisuje jad i bedu Italijana nakon pada Musolinija i ulaska saveznika. Ikonična scena iz tog romana događa se u straćari u kojoj otac naplaćuje vojnicima gledanje (i pipanje) vagine svoje ćerke, device. Imajući ovo u vidu, možda bi svaka građanka Srbije ipak trebalo da se zahvali Ivici Dačiću što svesrdno potura leđa i žrtvuje se za svaku od njih, jer da ga nema, ko zna kako bismo privlačili strane investitore. Mi smo siromašni, nemamo atomsku bombu, ali imamo šarm i lepe žene. I moramo da se ponižavamo.
U suštini, sva sila naše spoljne politike svodi se na to. Nabrajajući uspehe svoje diplomatije, Dačić je umeo da navede samo i jedino otvaranje pregovora o pristupanju Evropskoj uniji. To se dogodilo pre tri i po godine, a Dačić je govorio o prvih sto dana Vlade premijerke Ane Brnabić. Svi drugi diplomatski uspesi ove zemlje svode se na to koliko se puta Vučić rukovao sa američkim predsednikom Donaldom Trampom ili koliko je minuta čestitao rođendan ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Dačića u toj slici čak i nema, osim ako ne računamo ono kad je gnjavio Trampa da mu pokaže zajedničku sliku iz mlađih dana. Možda u Dačićeve uspehe treba uračunati i onih sto dolara kojima ga je zakitio muftija Mustafa Jusufspahić dok je pevao Erdoganu. „To je bilo zezanje, ali nije loša kinta“, izjavio je kasnije Dačić tobož šeretski.
NIJE PROBLEM U BRUKANJU: Nakon svega, javnost se deli na dva bloka: prorežimske medije koji simpatišu buckastog veseljaka Dačića i društvene mreže na kojima se propada u zemlju od bruke i sramote. Greše i jedni i drugi: prvi jer ionako ne misle ono što pričaju, a drugi jer zaista nije bitno šta o nama misle svi ti stranci, nego šta mislimo sami o sebi.
Ko tu zapravo treba da se stidi prelomio je predsednik Vučić koji je u ponedeljak, 16. oktobra slavodobitno poručio kritičarima vlade: „Sram vas bilo!“ O tome koliko su građani lenji, neće da rade i idu na lažna bolovanja, ovih dana opet intenzivno slušamo i od njega i od premijerke Brnabić. A opet, od uspeha je nabrojao koliko sati radi i kako „pritiska ministre“. Kako pritiska ostale, verovatno ćemo tek saznati. Za Ivicu Dačića već znamo da ga „tera da igra i peva“. Uostalom, pitanje je da li je Dačiću i preostalo da radi bilo šta drugo osim da igra i peva pred uvaženim gostima u atmosferi u kojoj mu ministar odbrane Aleksandar Vulin očas posla jednom blesavom izjavom zakuva sa američkim ambasadorom Kajlom Skotom, pa ovaj tvitne kako jedna izjava može da poremeti godinama građene diplomatske odnose.
Bruka i sramota su ovde odavno prevaziđene kategorije. Naš predsednik nudi žene kineskim investitorima i četiri puta grabi za šaku američkog predsednika. Ministar spoljnih poslova nema drugih uspeha osim otvaranja pregovaračkih poglavlja, iako je suština u tome da se ona zatvore. Premijerka u Evropskom parlamentu priča kako u Srbiji nema objektivnih medija i kako su svi nedeljnici „protiv vlade“, šta god to značilo. Ponižavanje teče lančano: predsednik ponižava ministre, onda se oni sami ponižavaju pred stranim zvaničnicima, pa onda svi udruženim snagama ponižavaju građane. Brukanje je još i najmanji problem. Daleko je gore apsolutno odsustvo pravih političkih tema i dominantno prisustvo izmišljenih uspeha. Erdoganovo oduševljenje Dačićevim vokalom neće Srbiji doneti ništa spektakularno, mada Vulin reče da ćemo izvoziti hranu za pse i mačke u Tursku. Srbija ove proizvode već izvozi u Tursku, ako je to uopšte više bitno.
Na kraju se sve svodi na bakšiš: u maloj zemlji sa polusposobnom i poluautoritarnom vlašću, koja, ako je suditi po našim političarima, nema čime da se pohvali, čovek treba da bude srećan ako mu na kraju dana neko zalepi novčanicu na znojavo čelo. Da li se posle toga i dalje oseća kao čovek, da li je ovo vlast ili odbor za pripremu pipirevki za visoke zvaničnike, te da li je ovo i dalje država ili ulica crvenih fenjera za strance, vidi se između redova. Jer ko to jasno kaže ili napiše, nije objektivan, neprijatelj je države i treba da ga bude sramota.
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve