»Atlantis«, priča o profesiji

Uvek me je interesovala „metodologija pravljenja slučaja“, pa sam tokom novinarske karijere imao prilike da natenane proučim neke od značajnijih slučajeva, a i sâm sam bio žrtva u „ona vremena“ kada je belo bilo crno, a crno belo. Tada sam se praktično uverio da nema te Save i Dunava koji te mogu oprati ako te opljune majstor. Ako sam bio preterano slikovit – oprostite, ali smatram da je baš takva ilustracija neophodna zbog redova koji slede.

foto: milovan milenković

O ukidanju emisije „Atlantis“ Drugog programa Radio Beograda obavešten sam poslednjeg petka prošlog meseca, po podne, pa sam predložio da o detaljima razgovaramo u ponedeljak. Nisam baš bio oduševljen što je glavni urednik Radio Beograda 2 Đorđe Malavrazić to učinio na takav način, dan posle sednice Programskog odbora RTS-a na čijem smo završetku desetak minuta posvetili i toj temi. Gospodin Malavrazić je svoj potez obrazložio nekoliko dana kasnije (30. mart, „Politika“). Znao sam i to da je sa autorkom emisije Biljanom Đorović razgovarao o tome da bi o sadržaju valjalo da se konsultuje sa ljudima koji „potpisuju“ i delove programa i program sam, ali ni notorna činjenica da su pred zakonom oni odgovorni za sadržaj, a ne autor, nije bila dovoljna. Komunikacije te vrste nije bilo.

Razume se da sam već bio čuo neke od emisija koje su bile direktan povod za potez glavnog urednika Radio Beograda 2. Slušao sam ih kao profesionalac i najviše mi je zasmetalo to što se ne radi o „analitičkom pristupu“, kako to sada stavljaju u prvi plan neki od branilaca, jer jednostavno – analize nema! Nema nekog ko bi, možda, argumentima usmerio raspravu i na neku drugu stranu, činjenicama osvetlio neki drugi aspekt događaja ili pojave. Ali zato, na primer, ima relativizacije broja žrtava u Srebrenici (u jednoj emisiji gosti u studiju rekoše da ih je „samo 442 streljanih“, a da za ostale „nema dokaza“).

I potom krene „slučaj“!

Pisalo se po novinama svašta. I pored dobre volje koja je postojala da o tome nešto kažemo, čak ni do jedinog zakazanog razgovora nije došlo. Ali je zato u podnaslov jednog od tekstova stavljeno da „generalni direktor RTS-a i direktor Radio Beograda o tome ništa ne znaju“. Za prvog je tačno, u trenutku kada su ga pitali nije znao, ali za mene nije! Ja sam novinara „Svedoka“ koji me je u taj petak predveče pozvao telefonom ljubazno zamolio da dođe u ponedeljak i da ću dati izjavu. Nije se javio.

Nekoliko dana kasnije će se kolumnista „Svedoka“ Vladan Dinić (ne mogu da tvrdim da je reč o istom čoveku koji me je zvao), osuđujući ukidanje „Atlantisa“, onako usput, sarkastično zapitati: „Šta će nama u Srbiji takve emisije koje vlast ne kontroliše, i šta imaju tu neki svetski velikani da unose smutnju, pričajući priče, da je Srebrenica prenaduvana, da je ovo, da je ono…?“

Tako najpre u naznakama, a potom sve jasnije čitava priča dobija širi kontekst, pa je na jednoj od sednica Skupštine poslanik DSS-a Željko Tomić, uz konstataciju da je ukidanje emisije „kap koja je prelila čašu“, zapitao „da li su slobodni mediji državni i nacionalni interes“ i „da li je svaka emisija koja ne deli Vladin evrofanatizam nepodobna“. Onda su usledili tekstovi u kojima meta više nije ni glavni urednik Drugog programa ni Radio Beograd, već – Dragoljub Mićunović. Najpre je to učinio Ratko Dmitrović („Frankfurtske vesti“), a potom u podužem uvodniku („Pečat“ 1. april), uz citate i priču o Mićunovićevom bivšem životu i angažmanu, to čini i Milorad Vučelić. Između ostalog, za njega kaže da je „on, kao i DS i niko drugi, kriv i odgovoran za zabranu emisije ‘Atlantis’“.

Pisanu izjavu o „slučaju Atlantis“ medijima dostavlja i lider DSS-a Vojislav Koštunica. „Vlast više ne može da izdrži da na javnom servisu postoji makar i jedna jedina emisija u kojoj se iznose kritički stavovi prema evroatlantskoj politici sadašnjeg režima“, piše između ostalog u izjavi. Uz ocenu da je „ovo pitanje elementarne medijske slobode i prava na slobodnu javnu reč“ potom zaključuje: „Ne treba čekati da se posle zatvaranja emisija počnu zatvarati i ljudi koji drugačije misle.“

I tako, mic po mic, bez mnogo „sećanja“ na povod, priča je dobila potpuno drugi smisao. Od profesionalnog neslaganja do političke borbe.

Jer, teško mogu da poverujem u iskrenost Vojislava Koštunice, u njegovo uverenje da je ugroženo „pravo na slobodnu javnu reč“, kada tu pisanu izjavu daje samo desetak dana pošto je bio gost u političkom magazinu „Sedmica“ Prvog programa Radio Beograda i kada mu je na raspolaganju bilo trideset šest minuta da „drugačije misli“ i to saopšti mnogo većem broju slušalaca nego što ih ima „Atlantis“.

Razume se da su priliku dočekali i marginalci, oni koji najviše vole da pozdravljaju na hitlerovsko-kvislinški način i koji smatraju da je agresivnost pravi argument u polemikama (pa i šire). Njihovom uhu prija svaka teorija zavere i stičem utisak (s lica mesta, recimo na antifašističkom mitingu u Novom Sadu) da teško razumeju rečenicu koja se ne završava znakom uzvika, a da one koje se završavaju znakom pitanja nisu njihovo polje interesovanja. Pogotovo ako taj znak stoji iza iskaza o nekim tragičnim stvarima koje su tokom krvavih godina činile pojedine srpske jedinice, njihovi delovi ili, pak, paravojne snage. Tako, na primer, pojedini, mada česti, sagovornici iz emisije „Atlantis“ neće negirati da je bilo zločina, ali će reći da je „cifra prenaduvana“, baš kao i kad govore o zločinu u selu Račak na Kosovu. Na to što su zatrte čitave porodice uključujući i decu neće trošiti reči, ali će o srpskim žrtvama potanko iznositi detalje.

Za ljude koji ne znaju, nema se vremena da se baš sve sluša, ali sve teme koje su bile predmet „spora“ povodom emisije „Atlantis“ potpuno su legitimne i obrađivane su i na ostalim programima Radio Beograda. Razlika je samo u – profesionalnom pristupu! Obaveza je javnog servisa kome Radio pripada da ih obradi na profesionalan način, pa se tako i selektuju ljudi koji će se pojedinim temama baviti, pa razgovaramo u redakcijama i na programskim kolegijumima… Pa procenjujemo relevantnost odabranih sagovornika prema njihovoj stručnosti, sposobnosti da podatak ili stav jasno saopšte slušaocu, pa kako da uparimo sagovornike koji su „za“ i one koji su „protiv“, a pritom, s obzirom da se uglavnom radi o otvorenom, „živom“ programu, ni u primisli ne dovodimo u pitanje sposobnost urednika u studiju da reaguje ako proceni da je potrebno. Na kraju, ali ne i najmanje važno – kakav sadržaj mi u tom delu programa želimo da „pošaljemo“ slušaocu! Rečju, novinarstvo tako funkcioniše od kada je formirana prva redakcija.

Novinar ima pravo da bira da li će biti „slobodnjak“ pa svoj proizvod nuditi onome ko želi to da objavi ili gde će, u kojoj redakciji da radi, za koga i pod kojim uslovima. Najbolje to znaju oni koji su se dokazali na „tržištu“ i promenili nekoliko redakcija tražeći mesto, novac sada na stranu, koje njihovom senzibilitetu i interesovanjima najviše odgovara. Svaki dogovor za posao, a promenio sam priličan broj redakcija tokom karijere, podrazumevao je i razgovor o uređivačkoj politici, kako da se uklopim u uzuse koji u svakoj od njih postoje, a dešavalo se da iskorake koje sam u nekoliko navrata činio moram debelo da obrazlažem da bi bili prihvaćeni. Argumenti profesije, bilo da je reč o formi ili sadržaju, u tome su mi bili najbolje „oružje“. Pa opet, smatram da novinar nema pravo da zaboravi gde radi. Jedno je pisati za tabloid, a drugo za ugledni nedeljnik, jedno je u radiju biti DJ, a drugo autor analitičke emisije. Sve se, na kraju, svodi na uzuse i aksiome koji se ne smeju dovoditi u pitanje, a jedan od osnovnih je – „druga strana“.

Tek kada čuje različita mišljenja, slušalac će imati dovoljno „materijala“ da sam donese stav o temi koja mu je prezentovana. Kada mu se tako nešto uskrati, onda se to zove – manipulacija. To najbolje znaju neki od onih koji su ustali u „odbranu“ emisije pozivajući se na „slobodu misli i javne reči“.