Atak na zdravlje i nema dalje

Srbija je država u kojoj čovek dobije otkaz ako radi svoj posao. Recimo, ako načelnik Odeljenja za kontrolu kvaliteta vazduha u Agenciji za zaštitu životne sredine (SEPA) postavi pitanje rukovodstvu Agencije zašto su promenjene vrednosti indeksa kvaliteta vazduha. I zbog čega o tome, kao načelnik nadležnog odeljenja, nije obavešten? Čovek se zove Milenko Jovanović, ostalo mu je godinu i po dana do penzije i postavio je svih 40 mernih stanica za zagađenje vazduha u Srbiji. Ti indeksi menjani su pet puta za mesec dana, da bi, valjda, premijerka Ana Brnabić mogla da kaže kako Beograd ipak nije među najzagađenijim gradovima na svetu.

U Srbiji se sudi i onima koji štite njene zakone. Desimiru Stojanovu (65), penzionisanom građevincu iz sela Rakita, non-stop stižu desetine prekršajnih i krivičnih prijava zato što, kao i bivši načelnik iz SEPA, pokušava da zaštiti zakone države koja nema snage da svoje zakone i sprovede. Desko je postao jedan od simbola odbrane reka Stare planine i otpora izgradnji mini-hidroelektrana na Rakitskoj reci i njenim pritokama. Zato što macolom vadi reke iz MHE cevovoda, kad to već nije hteo da učini investitor MHE prema rešenju Ministarstva za zaštitu životne sredine. Neki dan na Fejsbuku, Desko je uslikao najnovije prijave i sudske pozive (prebrojao 60 prekršajnih i dve krivične). Stižu mu reči podrške i ohrabrenja iz cele Srbije da ne brine za sudske troškove i advokata, njegovo je da izdrži.

Ta „država“, koja je otpustila Milenka Jovanovića i sudski goni Desimira Stojanova, dovela je industriju guma u Zrenjanin i Inđiju (jednu kinesku, drugu japansku). U Zrenjaninu je, izdavši dozvole investitoru bez studije o uticaju na životnu sredinu, prekršila sopstvene ekološke propise. O više od stotinu miliona evra subvencija i oranicama A kategorije koje je poklonila investitorima, drugom prilikom. Kada predsednika države pitate o RTB Boru i smederevskoj Železari, koji je interes Kineza bio da ih kupe, on kaže da se ne razume u ekologiju, ali da im je njihova vlada zabranila zbog zagađenja vazduha da rade u Kini, pa su došli kod nas, i šta ga briga – njihov posao, njihova stvar. Najveće vodoizvorište Beograda, Makiško polje, hoće da pretvore u Karićev Tesla grad, da zagade beogradsku vodu. Na 143 kilometra od Beograda, u blizini Loznice, u planu je rudnik litijuma, Rio Tinto biće proizvođač, zagadiće zemlju, Jadar i Drinu, a premijerka Brnabić govori o „pozicioniranju“ Srbije…

Da li su građani spremni da prećute sve ovo? Ili se u Srbiji događa „ekološka pobuna“ o kojoj govori Aleksandar Jovanović Ćuta iz Pokreta „Odbranimo reke Stare planine“? Da li je moguće da se svi ti pokreti, zeleni i levičari, neformalne Fejsbuk grupe, inicijative, bitke i straže dogovore i naprave zajedničku političku platformu? Prepoznaje li opozicija ekološku katastrofu koja se događa u Srbiji kao par ekselans političko pitanje, ali i kao važnu temu za ozbiljne promene? Jesu li pijaća voda, čist vazduh i obradiva zemlja u Srbiji postali važniji od Kosova, ulaska u NATO, prijateljstva sa Kinom i Rusijom, evropskih integracija?

foto: marija janković

PUŠKOM NA MEČKU

Ne dele svi sagovornici „Vremena“ Ćutin entuzijazam. Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde, i dr Jovo Bakić, sociolog i član GO Radikalne levice, skloniji su uverenju da ljudi niti čuju niti vide šta se događa, dok „ne zaigra mečka pred njihovim vratima“. Pa čak ni tada, uveren je Bakić: „Eto, u Zrenjaninu mečka im je došla na kapiju, ljudi 20 godina nemaju upotrebljivu vodu – i ništa, nisu uzeli pušku da ubiju mečku. Onda čuju da je vlada dala grdan novac Kinezima za tu fabriku guma, i opet ništa (75 miliona evra subvencija plus 95 hektara zemljišta). Imamo, dakle, situaciju da sirotinja, a 50 posto ljudi ima ispod 300 evra platu (da ne govorim o penzijama), plaća porez, a vlada od tog poreza daje pomoć bogatim kompanijama da zatruju zemlju i vazduh. Pa to nije normalno! Čovek očuvanog zdravog razuma bi uzeo neko oruđe koje ima i otišao da se obračuna sa ljudima koji su mu to uradili!“

Mariniki Tepić je krivo što se na pitanje zaštite životne sredine gleda kao na aktivizam mladih gorana: sačuvajmo parkić, zaštitimo žbun… Međutim, reč je, kako kaže, o pitanju opšte bezbednosti: ne postoji ništa preče od vode, zemlje, vazduha, to je život. U poslednje vreme i vlast je shvatila da je atraktivno spominjati je, zbog poglavlja 27 pretpristupnih pregovora sa EU, ali sem promene parametara za klasifikaciju kvaliteta vazduha, vlast ne pokazuje interesovanje za druge aktivnosti. Kada govori o nemaru, bahatosti i aroganciji ove vlasti, Tepić ne misli da će neko u SS uniformi da vam uđe u kuću i stavi žutu traku, ali će doći, dopašće mu se vaša njiva, vaša šljiva, vaša ruda, vaša nafta na imanju, gde će da zabode pumpu i uništi vam imanje.

foto: marija janković

Otprilike je tako bilo kad je kompanija Zijin Mining Group 2018. godine preuzela većinsko vlasništvo u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor. To što su jutra u Boru takva da se ni sunce ni nebo ne vide od oblaka dima, samo je jedan od problema koji imaju građani Bora i meštani okolnih sela. Dolazak kineske kompanije nije samo drastično povećao zagađenje vazduha, u okolnim selima su popucale kuće, presušili bunari, a meštani su uvereni da se to dogodilo zbog podzemnih miniranja i izgradnje novog rudnika.

Marinika Tepić o sudbini Bora govori podsećajući na sporazum i ugovor sa Kinezima:

„Sa Kinezima postoji međudržavni sporazum koji ih štiti kao bele medvede. Videla sam Ugovor o strateškom partnerstvu za RTB Bor. Od 5. ili 6. stranice postoje u nizu krivična dela jedna za drugim, odnosno pristajanje države na nešto na šta ne bi smela da pristane, bilo da su to radnička ili ekološka pitanja… Ugovor koji je Aleksandar Antić potpisao je prepun krivičnih dela, ali oni imaju taj kišobran sporazum između Srbije i Kine, međudržavni, i zapravo im ne možete ništa. I tu Vučić može da kaže – Izvinite, to je ratifikovao parlament. Ne postoji njegov potpis na tome, kao što na direktnom ugovoru postoji Antićev potpis. Takvi sporazumi su u rangu zakona.“

NEPOVERENJE U POLITIČKE STRANKE

Pulmolog dr Dejan Žujović, sa svojim Pokretom „Za sve moje ljude“, odnedavno na političkoj sceni, pomalo je ljut na opozicione stranke koje uglavnom ne prepoznaju ekologiju kao temu koja bi mogla da bude spona između stranaka, pokreta, inicijativa, ali i pojedinaca u udruživanju u jedan opozicioni blok. Što zbog starih nesporazuma, što zbog toga što i same stranke formirane u onom tradicionalnom smislu na ekologiju gledaju kao i na kulturu: treba da je tu, kao začin, ali bez preterivanja. Žujović planira da izađe na izbore u Kosjeriću, kaže da je skoro svakog vikenda tamo i da još nije video kolege iz opozicije. „Momenat za udruživanje bila je Rakita, kada je Pokret ‘Odbranimo reke Stare planine’ imao sjajnu akciju spasavanja Rakitske reke iz cevovoda. Niko nije branio nijednoj političkoj stranci, pokretu, da prisustvuje tu, ali sav taj aktivizam političkih stranaka svodi se na pojedince, emisare. Nije dovoljno da iz stranke dođe potpredsednica (Marinika Tepić, prim. n.) i da kažete: ‘Mi smo bili tu, učestvovali smo u tome.’ Niste. Bez pedesetoro, stotinu, pet stotina vaših članova niste učestvovali u odbrani Rakite. Opozicija propušta velike prilike. Verovatno zbog prirode svog posla, prepoznao sam ugroženost društva i od korone i od zagađenosti životne sredine u kojoj živimo. Kad vam se dogodi atak na zdravlje, nema dalje. Ljude treba podsećati na to stalno. U poslednje vreme mnogo se govorilo o zagađenom vazduhu i ljudi su ga postali svesni“, kaže Žujović.

Da su ljudi zainteresovani i ekološki osvešćeni, iskustvo je Inicijative „Ne davimo Beograd“. Taj pluralizam pokreta, inicijativa, neformalnih grupa koje se bave ovom problematikom baš govori o tome, kaže u razgovoru za „Vreme“ Dobrica Veselinović iz Inicijative NDB. „Iza svih tih organizacija stoje zapravo jedno razumevanje i saradnja. Već deset godina mi radimo s različitim građanskim pokretima i inicijativama, od Vojvodine do Rakite“, dodaje on. Problem, međutim, nastaje pred izbore. Ne postoje dovoljna zrelost i spremnost da nastupe kao jedinstven front. „Imamo slučajeve da su organizacije na lokalu uspevale da uđu u lokalne parlamente kao nezavisne inicijative. Postoji želja da se napravi otklon od tradicionalnih političkih aktera, jer su oni puno puta izneverili interese građana, do sada niko nije radio ništa drugačije od njihovih prethodnika. Građani koji žele da se organizuju kažu da su i DS i SNS, i SPS pre njih, sve isto radili, radilo se sistematski na uništavanju životne sredine, i ne veruju im“, objašnjava Veselinović.

Nepoverenje građana u političke stranke i političare koji su već bili na vlasti opšte je mesto, začeto još ranih devedesetih, na koje podseća i Bakić kad kaže da se ni sada, kao ni tada, nije baš jasno znalo ko je opozicija, jer je trgovina ispod žita sa Slobodanom Miloševićem vrlo brzo počela: „Današnji autoritarni vođa za svake sledeće izbore ima svoje adute u takozvanoj opoziciji. To može biti Šapić, kao što je bio na prethodnim izborima, pa Stamatović, takođe. U ovoj opoziciji se ne zna ko će kad sa Vučićem napraviti posao.“ Bakić, pun nepoverenja prema predstavnicima sadašnje opozicije, posebno onima koji su bili na vlasti, insistira da je najvažnije da se razbistri ko je ovde opozicija i ko je šta radio dok je bio na vlasti. Podseća na Zakon o izvršiteljima koji je donet 2011. godine, dakle pre Vučićeve vlasti, kao i da Rio Tinto obavlja istraživanja litijuma u Srbiji od 2004. godine: „A ko je bio tad na vlasti, ko su ljudi iz akademskog sveta koji su radili projekte za Rio Tinto, koliko su bili plaćeni i kolika je njihova odgovornost? Mnogo je tu licemerja i oko toga će se svakako neke snage objedinjavati. Jedno je kad se građani dignu, pobune jer su uplašeni za sopstveno zdravlje i život, za vazduh koji udišu i vodu koju piju, a drugo kada krene politička instrumentalizacija neke teme. Zabrinjava što se građani nedovoljno bune“, kaže Bakić.

foto: ap photo

VRELO BOSNE I MAKIŠ

Bakić ukazuje i da nije slučajno Sarajevo ostalo bez vode. I da je voda sa Vrela Bosne zagađena zbog novosagrađenih apartmana na Bjelašnici: „Ta je voda bila bolja od beogradske, pamtim, živeo sam sedam godina tamo kao dečak. Kako se to događa isto i u Sarajevu i Beogradu? Nama tek treba da se dogodi s Karićevim gradom na Makišu. Ključ je položaj u svetskom kapitalističkom sistemu, gde si toliko nemoćan spram moćnih kapitalista koji dolaze, bilo domaćih bilo stranih. Bilo da je Karić, bilo da su arapski i bošnjački investitori na Vrelu Bosne, tu je reč o potpuno izvrnutim sistemima gde se građanin ništa ne pita, nego se zaluđuje nacionalističkim pričama, megalomanskim spomenicima, živi u slavnoj prošlosti dok gubimo vodu i vazduh, pre toga smo postali jeftina radna snaga, koja radi po dva, tri posla da bi mogla da prehrani porodicu, uplašeni da možemo ostati bez posla jer nas Zakon o radu ne štiti, predsednik poručuje da ne radimo dovoljno. Predsednik je kolonijalni upravnik, ali treba reći da nije prvi. Nama je slom Jugoslavije označio pad sa poluperiferije svetskog kapitalističkog sistema na periferiju. Mi smo mnogo nazadovali.“

Niko od sagovornika „Vremena“ nije ostavio utisak da postoje bilo kakvi razgovori, ili makar težnja o povezivanju opozicionih partija i građanskih inicijativa i pokreta, neki od njih takve spekulacije nisu hteli ni da komentarišu, a neki su ih s priličnim gnušanjem odbili.

Najrečitija je, međutim, bila Marinika Tepić: „Ako i ne postoji u formalnom smislu inicijativa za zajednički nastup na prvim sledećim izborima, to ne znači da neće postojati. Ovo o čemu pričamo nije više pitanje da li, nego kako. Da li svi zajedno na istom frontu, ili da se podelimo po onome ko šta najbolje radi? Oni koji se bave, recimo, pravnom zaštitom, nek rade to, neka pišu tužbe, dajte da vidimo šta može da se menja u zakonodavnom smislu. Pa kad vam kažu zakon je takav, pa menjajte zakon. Dalje, neka inženjeri rade svoj posao, zaštitari takođe. Rudarsko-geološki fakultet je postao sada jako važan, Savski nasip, Ne davimo Beograd su na terenu od početka, oni znaju gde se i šta događa, od prvog dana su se profilisali i bave se prvenstveno zaštitom životne sredine. Rezultat ne može da izostane ako svako radi ono što najbolje zna i ume. Zato je samo pitanje kako, ne i da li. Beograd jeste ključ jer je država u državi, ali i Srbija u malom.“

HLADNJAČE, LONDON I KREČNJAK:

Prvi, lokalni izbori ove godine bi trebalo da se održe u Zaječaru i Kosjeriću. Žujović pomalo nervozno konstatuje da niko ne priča o lokalnim izborima u Kosjeriću, Zaječaru, Negotinu, Boru, Odžacima. „Zar za bilo koju partiju ne bi bio sjajan rezultat da osvoji izbore u Kosjeriću, ili Odžacima? Zar to ne bi bila inicijalna kapisla da krenu neke stvari da se menjaju u ovoj zemlji? Niko ništa ne radi na tome. U Zaječaru, isto, niko se ne bavi terenskim radom. Od avgusta smo prešli 20.000 kilometara. Naravno da je uvek lepo kad vas neko pozove u studio, pa vi lepo i pametno pričate, da se pozivate na EU, pregovore, da diskutujete o NATO-u.

Političari moraju biti konkretniji jer društvo ne vidi benefite od njihovog političkog angažmana. Mi izlazimo na izbore u Kosjeriću, teme su nam korona, ekologija i ekonomija. Znate li šta im radi cementara u Kosjeriću? Tamo ne postoji nijedan crveni krov, svi su sivi i crni. Zbog te cementare, tamo nema ni O od organskog. I zar mi nemamo šta da pričamo s tim ljudima iz Kosjerića, zar ne možemo da im pomognemo, da pronađemo izlaz za njih? Hladnjače oko Kosjerića kartelski su udružene, nude im smešno nisku otkupnu cenu maline svake godine. Ucenjuju lokalne proizvođače. I naravno, lokalni proizvođač će ili da proda malinu po niskoj ceni koja mu se nudi, ili će malinu da baci svinjama. A mi hoćemo da napravimo opštinsku hladnjaču, pa će opštinska hladnjača da bude korektor cene privatnih hladnjača koje su udružene u kartele. Zar to nije dobar plan?“ Žujovićev Pokret „Za sve moje ljude“ ovih dana pregovara s različitim ekološkim pokretima, sa kojima hoće da naprave ekološke emisije – šta udišu, kakvu vodu piju, šta jedu. „Naš pokret je politički pokret, ali insistiramo na temama koje su važne za svakodnevicu svakog čoveka, za zdravo društvo. To su ekologija i zaštita društva od korona virusa. U ovom trenutku nema važnijih stvari“, zaključuje Žujović.

Vlast u Srbiji ne vidi ekološku katastrofu, niti ume da prepozna problem koji, istina, nije sama napravila, ali ga je za kratko vreme višestruko uvećala. Kao i njeni prethodnici, i ova vlast se bavila takozvanim strateškim pitanjima, od Kosova do NATO-a i nazad, ne uviđajući da je najvažnije strateško pitanje hoćemo li moći da pustimo dete napolje da se igra. Licemerje vladajućeg SNS-a, kada je reč o zaštiti životne sredine, opisuje Marinika Tepić: „Pre nekoliko dana su mi ljudi iz Kostolca javili da je ponovo zaustavljeno postrojenje za odsumporavanje u Kostolcu, jer ne mogu da se dogovore oko krečnjaka. Isto ono što sam pričala pre nekoliko meseci, kada sam išla u Kostolac i molila upravu EPS-a da uključe postrojenje za odsumporavanje. I to nema veze sa poglavljem 27, oni pričaju kako treba da se uloži 15 milijardi evra. Ne, ovo je sve završeno i plaćeno, 2010. je novac obezbeđen, 2017. je izgrađeno i završeno postrojenje, i nije pušteno u rad tri godine! Zato što nisu mogli da se dogovore ko će da obezbeđuje i da doprema krečnjak koji gasi sumpor. Nisu mogli svoje ‘štele’ da dogovore.

Onda smo vršili pritisak na Zoranu Mihajlović, to je sve bilo pre mesec i po, dva, a onda su ga uključili. Od nje smo čuli da postrojenje uopšte nema upotrebnu dozvolu, da joj niko nikad nije tražio dozvole. I sve to zato što nisu mogli da se dogovore ko će da doprema velike količine krečnjaka.“

Pojednostavljeno, SNS nikad i nije razumeo ekološku katastrofu u koju je uvukao Srbiju zarad sopstvenih interesa, niti ovu vlast životna sredina uopšte zanima. Dobrica Veselinović je u pravu kada kaže da je u osnovi tog odnosa prema životnoj sredini njihova ideja da ovde neće živeti. „Razmišljao sam zašto se nešto radi kad svi udišemo isti vazduh i pijemo istu vodu. Oni svoju budućnost ne vide ovde, vide je van ove zemlje, i zato ih nije briga. Oni žele da svoju decu školuju u Londonu, da žive u Švajcarskoj, a da ovde ostane onaj ko mora.“