Novogodišnji broj „Vremena“
Đuričko za „Vreme“: Solidarnost će nas jedino držati
Mladi ljudi traže da „životi budu važniji od korupcije, a vladajuća partija na to šalje svoje batinaše“, kaže glumac Nikola Đuričko
Slika je za istoriju: u VIP loži stadiona Crvene zvezde sa leve strane premijera Ruske federacije Vladimira Putina sedi premijer Srbije Mirko Cvetković, a sa desne Goran Jovanović Fonza, bajker ovdašnji
U Srbiji ima nekoliko stotina motociklističkih klubova, što registrovanih, što neformalnih. Najviše ih je „teritorijalnih“ – maltene nema grada u kome ne postoji lokalni bajkerski klub, ali i jedan internacionalni: „Noćni vukovi“ iz Niša, ogranak istoimenog sveruskog motociklističkog kluba.
Krajem avgusta 1983. godine, iz raznih delova tadašnjeg SSSR u Moskvu su došli „ljuberi“, pripadnici neformalnog, ali od vlasti ispotiha podržavanog omladinskog pokreta, poput današnjih ruskih „naših“, odnosno poput današnjih ovdašnjih „naših“, „obrazovaca“ i tako takvih, e da bi sprečili održavanje prvog sovjetskog rok koncerta. Koncert vlasti nisu odobrile, ali nisu ni izričito zabranile, već su namignule „ljuberima“ da, kao predstavnici „svesne“ omladine, urade „ono što treba“ – razbucaju koncert.
„Ljuberima“, koji su godinama unazad predstavljali strah i trepet za sve one koji nisu, po njihovoj oceni, poštovali „sovjetske vrednosti“, već su puštali kosu, nosili farmerke i slušali rok muziku, suprotstavila se publika željna domaćeg roka. Poslednja linija odbrane muzičara i opreme bila je grupa motociklista, inspirisanih Anđelima pakla na onom nesretnom nastupu Rolingstonsa na Altmant spidvej koncertu (1969), zasigurno nedovoljno obaveštenih šta se na tom koncertu zaista dogodilo i ko su Anđeli pakla zaista.
Kako god, posle spektakularnog sukoba u kome su „ljuberi“ razbijeni – srpskim jezikom rečeno „popili po onoj stvari“ tako žestoko da je milicija morala da ih spasava, koncert je održan. U sledećih nekoliko godina scenario se po nekoliko puta godišnje ponavljao sa uvek istim ishodom, a momci na motociklima, embrion „Noćnih vukova“, fakultativno su nazvani „rokeri“.
MATRICA: Prototip svih bajkerskih grupa/klubova su američki Anđeli pakla, nesumnjivo najpoznatiji motociklistički klub na svetu, osnovan 1948. godine u Fontani, oblast San Bernardino, Kalifornija. Po legendi, osnovali su ga bivši članovi Grupe Anđela pakla bombardera B-17 iz Drugog svetskog rata.
Tokom pedesetih osnovane su i mnoge podružnice Anđela pakla. U početku podružnice nisu imale međusobnih veza, ali su se tokom godina ujedinile i ustanovile zajedničke kriterijume za prijem novih članova. Tokom šezdesetih Anđeli pakla su se „raširili“ do Istočne obale Amerike, a kasnije i do srednjeg zapada.
Osnivanje klubova pod tim nazivom širom sveta dovelo je do promene u strukturi Anđela pakla. Mali motociklistički klub iz Bredua (Bredoo) sada je „majka podružnica“ najvećeg svetskog motociklističkog bratstva Hells Angels Motorcycle Club World sa podružnicama od Argentine do Aljaske, od Sijetla do Moskve.
Za američku i kanadsku federalnu policiju Anđeli pakla su nasilnička i kriminalna organizacija narko-dilera, ucenjivača, reketaša… Istina, nije mali broj motociklističkih bandi koje nose ovo ime i kojima je kriminal osnovna delatnost, ali je mnogo više onih koji zakon poštuju, koji preko nedelje „teško rade“, a vikendom uživaju u slobodi koju motocikl pruža.
Negativni imidž Anđela zdušno je potpomogla i filmska industrija: u filmovima su Anđeli po pravilu „ružni, prljavi i zli“. Pod uticajem tih filmova, u celom svetu na bajkere se gleda sa podozrenjem.
IKONOGRAFIJA: Svaki motociklistički klub ima „svoje boje“ – grb i zastavu. Najčešći, ali ne i obavezan motiv na grbovima/prišivkama su krila, lobanje, mačevi, plamen, ovakvi ili onakvi krstovi, samostalno ili kombinovano, kao simboli brzine, snage, neustrašivosti, vernosti… Jedan od bizarnijih primera je grb motociklističkog kluba „Crna Reka“ – dvoglavi orao sa sve krstom i ocilima koji u kandžama drži ašov i lopatu. Klub je, inače, osnovao otac Branislav, poznat po neuobičajenim metodama lečenja narkomana – batinanjem ašovom/lopatom.
Osnova za identifikaciju člana ovog ili onog kluba je grb kluba prišiven na leđnoj strani obavezne kožne jakne, zatim manjim ili većim prišivkama na ramenima, rukavima… Kako god da je grafički rešen, grb i prišivka obavezno sadrže naziv kluba, obavezno MC (motorcycle club), te geografsku odrednicu, kao što je grad i/ili država gde klub ima sedište.
Po pravilu, klupske prišivke su vlasništvo kluba, ne i članova, a samo članovima je dozvoljeno da ih nose: velika je sramota ako kojim slučajem odeća ili prišivka člana kluba dospe u ruke nekoga ko nije član tog kluba i kao rezultat može imati izbacivanje iz članstva ili neku drugu kaznu.
POČAST: U zvaničnoj istoriji Noćnih vukova piše da je 31. maja 1988. godine „posle žestoke prirodne selekcije, grupa ljudi inspirisana načelom slobode pojedinca, čiji je simbol motocikl, formirala današnju organizaciju“. Šta znači ono „žestoka prirodna selekcija“ može se samo naslućivati, tek nijedan od onih koji su „ljuberima“ stali „na crtu“ nije među Vukovima, a kanda ni među živima.
Iako nisu „prošli registraciju“, jer u to vreme u SSSR je to bilo vraški komplikovano, delovali su kao da jesu: u sledećih nekoliko godina bili su suosnivači prvog rok kluba u SSSR, čuvenog moskovskog „Saxtona“, osnovali su „tatoo-centar“, modnu liniju motociklističke i sportske odeće „Wolf Wear“, zatim „Wolf Engineering“… Registrovani su kao udruženje građana tek 1995. godine, a dve godine kasnije bili su deo zvanične proslave 850. godišnjice osnivanja Moskve.
Tokom godina, od lokalnog, moskovskog moto-kluba postao je prvo nacionalni, potom i internacionalni: trenutno postoji šezdeset podružnica Noćnih vukova, od Sahalina na istoku do Rozenburga na zapadu i od Helsinkija na severu do Skoplja na jugu.
Svake godine Vukovi organizuju (inter)nacionalne bajkerske susrete. Prošlog leta okupili su se u Sevastopolju, a kolonu je predvodio, doduše samo u finalu, počasni član Vukova Vladimir Vladimirovič Putin. Na tom skupu je Fonza upoznao Putina i pozvao ga „da obavezno poseti Niš“, na šta je ovaj odgovorio sa „videćemo“.
Iz Manifesta „Noćnih vukova“
Motocikl je za nas simbol slobode, a naš Amblem je simbol Sećanja, Vernosti i Časti. U svom životu Klub se oslanja na pravoslavne korene i poštuje istoriju svoje zemlje. Mi smo pravoslavci i patriote.
Ponosimo se svojom besprekornom prošlošću. Nikada nismo trgovali svojim principima, nismo napuštali svoje prijatelje, nismo menjali svoje zastave za tuđinske. Mi odbacujemo sve pisane i nepisane ljudske zakone, usmerene na lišavanje čoveka njemu svojstvene iskonske Slobode, ali se trudimo da živimo po zakonima i zapovestima, koje su nam ostavili naši mudri Preci. Da li ćemo uspeti ili ne – nećemo suditi mi ili drugi ljudi. Takvi smo kakvi jesmo, uvek smo takvi, i nismo kao svi.
Ne mešamo se u nama nepoznate oblasti, ne bavimo se tuđim poslovima, živimo svoj, nama dragocen život, i ne želimo da u njega puštamo one u kojima ne vidimo Brata ili Prijatelja. To je naš život. Bio on ispravan ili ne – on je naš. Ponosimo se našim Amblemom i Zastavom i radujemo se što rame uz rame stojimo sa svojom Braćom.
Mi smo Bratstvo ljudi koji imaju istu filozofiju, koji žive sa istim principima i istim moralom. Čopor je Vučja Snaga. Ne nosimo uzalud na sebi godinama naš Amblem, koji nam niko neće oduzeti ni na ovom ni na onom svetu. Bez obzira na to što na nas lepe razne etikete i oznake, mi ne podržavamo šovinističke i ekstremne pokrete,
Mi uvek otvoreno deklarišemo svoje principe, pa i u odnosu na ljude koji ne mogu postati „Noćni vukovi“. Spisak je kratak: narkoman, narko-diler, homoseksualac, čovek koji ima u sebi ideje zla ili satanizma. Oni nisu za naš put.
Nikada „Noćni vukovi“ nikome nisu nametali svoj način života, svoje ciljeve i vrednosti. Sami mi smo, naravno, različiti. Razlikujemo se međusobno po uzrastu, materijalnom i socijalnom statusu, fizičkom izgledu, ali smo mi – Čopor, i kao što u divljem vučjem čoporu svako nalazi primenu svoje snage, svaki Vuk našeg Čopora nalazi primenu svojih sposobnosti, bilo da je talentovani bravar, ili vešti finansijski radnik. Mi smo jedan organizam, jedan čovek – sa rukama, glavom, srcem. U tome je naša Snaga.
U POČASNOJ LOŽI: Putin, Cvetković i Fonza
Putin je svojim gestom pokazao ko je ko. Sa njegove leve strane na stadionu sedeo neki deda mraz a sa desne iskreni prijatelj. On je verovatno i došao da bi se video sa prijateljima, ali su ovdašnji političari hteli to da iskoriste: kao došao je kod njih. Kakav (zaslužen) šamar ovdašnjim političarima. – svemirko
Možemo samo da budemo ponosni što delimo asfalt sa ovim čovekom! –
– NOTORIOUS
Ovo je dobro za Noćne vukove i Fonzu. Velika čast, ali može li neko da mi objasni zašto su oduševljeni i oni koji nisu Noćni vukovi i Fonza? Svaka čast njima na njihovom uspehu, ali gde smo tu mi? Šta ja kao običan srpski bajker imam od toga? Ne smeta mi njihov uspeh, ali ne osećam to kao nešto moje i zato me zanima zašto to osećaju oni koji to osećaju? – peraradar
Sada kada nas zaustave panduri… samo kažemo… Nemoj da zovem Fonzu! Ili na šalteru, kada treba preko reda…. Poslao me Fonza! Čiji si ti? Fonzin kolega! Ili u bilo kojoj situaciji… Ma Fonza, znaš ga! – Sasha P
Mladi ljudi traže da „životi budu važniji od korupcije, a vladajuća partija na to šalje svoje batinaše“, kaže glumac Nikola Đuričko
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandar Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve