Anatomija slučaja Grobnice za Borisa Davidoviča

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo je uspeo da u jednoj kratkoj izjavi pokaže do koje mere pojma nema o čemu govori. Prvo je rekao da će predložiti da se odvoji novac za digitalizaciju svih doktorata ne bi li svako mogao da vidi „šta je crno, a šta belo“. Te pare država može da uštedi jer se već odavno svi doktorati stavljaju na internet.

foto: draško gagović

A onda je u istom dahu odvalio da su i Danilu Kišu osporavali doktorat tvrdnjama da je plagijat. Kao što je neko dobro primetio, jedina sličnost između ministra finansija i pisca je što „kiš“ na mađarskom znači „mali“, prezivaju se, dakle, isto, samo na dva različita jezika. Da se poigramo: Siniša Kiš i Danilo Mali? Ako se izuzmu imena, njih dvojica, međutim, pripadaju toliko različitim svetovima da je zaista opskurno da ih neko poveže u istoj misli.

HAJKA I DEBATA

Šta Vučić očigledno nije znao? O optužbama da je Kiš plagirao delove svoje knjige Grobnica za Borisa Davidoviča vodila se duga, ali samo delimično ozbiljna, književna debata koja je krunisana dvema suprotstavljenim knjigama: Kišova se zvala Čas anatomije (1977), a knjiga predvodnika njegovih protivnika Dragana Jeremića Narcis bez lica (1981). Uprkos različitim uzajamnim optužbama, taj deo debate se jednim delom ipak oslanjao na teoriju književnosti.

Neknjiževna hajka na Danila počela je pre toga u tiražnom ilustrovanom časopisu „Duga“, u kome je jedan od njenih urednika, ranije dopisnik RTS-a iz Pariza, Dragoljub Golubović Pižon napisao članak „Niska od tuđih bisera“, u kome je tvrdio da je Grobnica za Borisa Davidoviča plagijat, da su delovi romana prepisani od nekog francuskog istoričara umetnosti. Tu tezu su prihvatile beogradske „Književne novine“, zagrebački list „Oko“ i drugi. Tema je bila u fokusu interesovanja javnosti od septembra 1976. do marta 1977. godine. Kiš je u tom odmeravanju snage pobedio sa 10:0.

BEZ OBRAZA

Siniša Mali nije prvi ministar u jednoj evropskoj državi kome je poništena doktorska disertacija, ali je jedini koji nije podneo ostavku. Navešću samo jedan primer: ministru odbrane Savezne Republike Nemačke Karlu Teodoru cu Gutenbergu Univerzitet u Bajrojtu je 2011. godine oduzeo doktorsku titulu zbog plagijata. Tim povodom sud ga je osudio i na kaznu od 20.000 evra. Kancelarka Angela Merkel je pokušala da ga zadrži u vladi, rekla da je on briljantan političar, da ga nije uzela zbog doktorata, nego zbog njegovih političkih sposobnosti, ali nije uspela da ga spase; pritisak medija bio je ogroman. Gutenberg ne samo da je dao ostavku, nego se od stida preselio u Ameriku.

Od izjave predsednika Srbije da su Kiša optuživali da je plagirao doktorat prošlo je više od nedelju dana, na nju su mnogi reagovali kako je zaslužio, ali na sam „Slučaj Grobnice za Borisa Davidoviča“ niko se nije osvrnuo, a rekao bih da se valja podsetiti na njega jer je bilo mnogo mistifikacija. Neki Kišovi gestovi i postupci su se, ne samo u Jugoslaviji, pogrešno tumačili, lažnih prikaza vesti o njima bilo je i u ozbiljnoj zapadnoj štampi, posebno u nemačkoj književnoj kritici. Želja mi je da podsetim na naš, možda najveći, književni skandal.

DOKTOR ANDRIĆ

U „Vremenu“ od 11. oktobra 2017. pisao sam o Danilu i našem druženju, ali skandala oko navodnog plagijata se nisam dotakao, on za nas dvojicu nikada nije bio tema. Kada sam se vratio iz Nemačke 1978, valjda je već bio prevazišao bes i tugu. O napadu na svoje delo žalio se drugima, sa kojima je intimnije drugovao. Ja se u njegovim omiljenim kafanama sa njim nikada nisam sastajao, osim jednom slučajno u Dubrovniku, kada mi je rekao da ima rak.

Danilo je 1954. upisao studije, 1958. diplomirao kao prvi student na katedri za opštu književnost. Nikada nije ni pomišljao na doktorat, prilično je rano shvatio da je biti Danilo Kiš mnogo više nego čak i časno stečena titula doktora odbranjena na bilo kom univerzitetu. To je nešto što nikad neće shvatiti oni koji misle da će im plaćeni ili prepisani doktorat nadoknaditi nedostatak samosvesti i doprineti njihovom ugledu. Ivo Andrić je bio doktor pravnih nauka, ali mu nije padalo na pamet da svoje knjige potpisuje kao „doktor Andrić“.

ZA I PROTIV

Relativno kratku knjigu od 140 stranica Grobnica za Borisa Davidoviča ni sam Kiš nije znao kom rodu književnosti da pripiše, pa je kao podnaslov stavio „Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“. Moglo bi se reći da je to zbirka od sedam pripovedaka, ali pošto se prepliću i pošto su svedene na istu temu i imaju isti motiv, mislim da se mirne duše može reći da je roman. Pitam se zašto su se i ozbiljni ljudi, pre svih profesor univerziteta Dragan Jeremić i tada već slavni Miodrag Bulatović, toliko bili upregli da napadnu to delo.

Jer Kiš je, doduše, u jednoj priči koristio opise iz autobiografske knjige Karla Štajnera 7.000 dana u Sibiru, ali ju je posvetio Karlu Štajneru i samim tim ukazao da se oslonio na nju. Opisujući posetu Ukrajini francuskog političara Eduarda Erioa 1933, koristio je objavljene članke i reportaže o tome kako su ga sovjetske vlasti prevarile pokazujući mu Potemkinova sela. Takav pristup nije bio neobičan, na sličan način imali su ga i mnogi pisci pre njega.

Konzervativni Jeremić je najviše voleo velike ruske pisce, pre svega Dostojevskog, koji se takođe ponegde oslanjao na tuđa iskustva iz Sibira. Ja mislim da je Dragan Jeremić, koga sam takođe dobro poznavao, bio ljubomoran na Kiša, i zbog njegove rane književne slave i zbog toga što je bio lektor na univerzitetu u Francuskoj, što dr Jeremić nikada nije uspeo da postane. Osim toga, Kiš je u nekom svom ranijem tekstu napisao da je „nacionalizam paranoja“, pa je duboko uvredio sve naše „patriote“ koji su zaključili da kao Jevrejin nije „naš“. A Danilo je – o tome ću više reći kasnije – strastveno težio ka tome ne samo da bude univerzalan, već da bude i „naš“.

Dragan M. Jeremić je u vreme skandala o kome pišemo bio redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predavao estetiku i sociologiju umetnosti. Dva puta je bio predsednik Udruženja književnika Srbije. Kao književni kritičar, on je bio neka vrsta ideologa pisaca koji su se okupljali oko časopisa „Savremenik“, tvrdokornih branilaca onoga što su smatrali klasikom, protivnika svake vrste „modernizma“. Umetnici koji su bili savremeni kao neku vrstu svog organa imali su časopis „Delo“.

Književna „čaršija“ se u to doba oštro podelila oko Kiša. U redovima „napadača“ među najbučnijima bio je Miodrag Bulatović, biće zato što mu je Kiš bio ogromna konkurencija, što su ga daleko više prevodili od Buleta. Na Kiša se bio ostrvio i tada poznati i priznati Miodrag Šćepanović. Uz Kiša su stajala mnoga, po mom mišljenju, značajnija imena, među kojima Oskar Davičo ili nepotkupljivi Mihiz.

OLUJICA U ČAŠI VODE

Važno je naglasiti da ni jedna ni druga strana nisu imale nikakve veze sa vladajućim Savezom komunista. Njegovi organi se nisu mešali u ovu raspravu. Jeremić i njegovi istomišljenici bili su nacionalisti, u suštini, dakle, protivnici one vlasti. Priče da je Kiš zbog progona komunista morao da pobegne u Francusku prosto su neistinite. On je bio protiv staljinizma, a jugoslovenski društveni poredak po njegovom mišljenju sa staljinizmom nije imao nikakve veze. Kao pogrešne odbacujem naknadne spekulacije da je Kiš kritikovao staljinizam jer nije smeo da kritikuje titoizam (što su govorili i ozbiljni ljudi kao Slavko Goldštajn). To je glupost, baš kao što je glupost tvrditi da je Ivo Andrić u Prokletoj avliji opisao socijalističku – sa ili bez navodnika – Jugoslaviju.

Zanimljivo je da se Kiš temom Golog otoka, patnjama zatvorenika u tom logoru nesporno staljinističkog tipa, nije bavio sve do pred smrt, kada je se dotakao u Izraelu učestvujući u razgovoru sa Ženi Lebl, koja je neko vreme bila tamo zatočena. Dragan Jeremić je smatrao za shodno da naglasi da on svakako nije staljinista iako se duboko ne slaže sa čovekom koji je borac protiv takvog sistema.

Podele među piscima formalno zbog napada na Kiša, a suštinski po liniji odnosa prema književnosti, klasičnom realizmu i novim traganjima, pa i shodno političkim oportunitetima, što će se posle izroditi u diskusiju o jeziku između udruženja književnika Srbije i Hrvatske, bile su se rasplamsale širom Jugoslavije, pre svega u Zagrebu, gde su uz Kiša u prvim redovima bili Predrag Matvejević i Slavko Goldštajn, koji je prvi izdao Grobnicu za Borisa Davidoviča. Krleža je Kišu u to doba napisao: „…Pustite tu olujicu (u čaši vode) da prohuji.“

DECA STALJINIZMA

Ako je neko Grobnicu za Borisa Davidoviča pročitao pre nekoliko decenija, neka je ponovo pročita pre nego što ozbiljno počne da diskutuje o njoj. Plagijat svakako nije. Bitno je da sa svojim u međuvremenu stečenim saznanjima i mišljenju o Oktobarskoj revoluciji, Staljinu ili razvoju SSSR, oformimo svoj današnji stav pre nego što se zalećemo da dajemo ocene o nečem što je bilo prekjuče. Bitan je način na koji Danilo Kiš prepričava stvarne dokumente i tuđe misli, ali novim jezikom, jezikom toliko jedinstvenim i – moram da upotrebim banalnu reč – toliko lepim, da se sve čini novim, poetičnim, ali i čudnovatim, neočekivanim, nadrealističkim.

Većina tih sedam priča ima poneku posvetu Danilovim prijateljima, Mirku Kovaču, Borislavu Pekiću, uspomeni na Leonida Šejku i Filipu Davidu. Koliko mi je poznato, niko se još nije bavio pitanjem zašto je koja priča kome posvećena. Filip David je i ranije, a i ovom prilikom, prepričavao svoje razgovore sa Kišom za vreme skandala, ali o tim posvetama, čini mi se, nije rekao ništa. On je najpozvaniji da i o tome nešto kaže. Jedna je priča posvećena francuskom piscu Andreu Židu, a jedna, rekosmo, Karlu Štajneru.

Kratko prepričati knjigu i isprepletenost sudbina sedmorice junaka u sedam priča nije moguće. Suština je da su svi oni na ovaj ili onaj način služili revoluciji koja ih je ubila. Staljinizam je jeo svoju decu.

ZALJUBLJEN U DVE ŽENE

U svojoj prvobitnoj ozlojeđenosti Kiš se žalio da su se intrige i klevete o njemu širile „sa službenih telefona“. Biće da je mislio na telefone na Jeremićevom fakultetu i u Udruženju književnika Srbije, na čijem je čelu stajala nacionalistička grupacija pisaca. Ponavljam, jer je bitno: nijedan organ vlasti ili Partije nije se mešao u ovaj slučaj.

Pre neki dan je Paskal Delpeš izjavila da je Danilo zbog čitavog tog skandala napustio Jugoslaviju i otišao da živi u Parizu. Moram da napomenem da je meni rekao da nije zbog toga prihvatio mesto lektora na Univerzitetu u Francuskoj, već da je pre svega otišao zbog nje, da bi mogao da bude sa Paskal. Žalio mi se da „ne zna šta da radi, jer je zaljubljen u dve žene“. U Beogradu je na neki način ostao veran svojoj prvoj supruzi Miri Miočinović.

Ja sa Danilom nikada nisam bio toliko intiman kao, na primer, Kovač ili David. Upoznali smo se kada je primio nagradu za književnost na anonimnom konkursu Saveza jevrejskih opština Jugoslavije kao nepoznati student. Nagradu na tom istom konkursu dobio je i Filip David, i njega sam tada upoznao. Moj poslednji susret sa Danilom bio je razgovor o mom prevodu Enciklopedije mrtvih na nemački, u mom stanu na Voždovcu gde smo neko vreme bili komšije. Već je bio obeležen teškom bolešću i znao da će uskoro umreti, nije se hvatao za nadu u medicinska čuda. Sa mnom je – valjda i po mađarsko-jevrejskoj liniji, po kojoj nije imao drugih sadrugova – razgovarao drugačije nego sa pajtašima po piću i poetici. Među nama nije moglo biti takmičenje ko je „veća žrtva“, a kamoli ko je veći pisac. To je bilo jasno.

Reče Kiš jednom da je noću pio, a danju radio. Meni se njegovo boemstvo uvek činilo nekako neprirodno, namešteno. Imao sam utisak da je pio i psovao ne bi li se uklopio u stereotip Srbina. Mislio je da će tako postati „njihov“. Kampanja Jeremića protiv njega pokazala mu je da će za „njih“ ostati stranac, tuđin, mađarski Jevrejin, uprkos majci Crnogorki, pravoslavnom krštenju i svemu što je činio.

Sličan je u tom pogledu kasnije bio daleko mlađi, veliki glumac Predrag Ejdus. I on je – makar po mom mišljenju – bežao od jevrejstva izigravanjem srpskog boema.

ANATOMIJOM PROTIV NARCISA

Čas anatomije ne treba čitati samo kao Kišov ljutiti odgovor Jeremiću, a pogotovu neznalicama koje su ga napale kao čopor hijena ranjenog lava, nego kao važno delo za razumevanje Kišove poetike. Verujem da baš besu, uvređenosti, pa i tuzi koja ga je tada obuzela treba da zahvalimo što je počeo samog sebe da ispituje, da razmišlja o tome zašto je šta napisao. Razradio je metodologiju koja je ostala važna i poučna za sve pisce, pa i za one koji kreću u drugim pravcima, jer je njegov gotovo nemoguće slediti. Oduvek sam smatrao da se od velikih pisaca malo šta može naučiti, oni obeshrabruju jer je njihovo delo nedostižno. Učiti se može od osrednjih, pa i loših autora. A oni retki koji igraju u ligi velikih i inače se oslanjaju na sopstveni dar, ma koliko čitali i divili se prethodnicima.

Jeremićeva knjiga Narcis bez lica kao pokušaj odgovora na Kišov Čas anatomije zaslužuje pažnju samo naročito upornih studenata teorije književnosti. Meni je u kontekstu pitanja da li je Kiš „proteran“ zanimljiva jeremijada da njega, Jeremića, vlasti napadaju, oduzimaju mu pravo na život, da mu čak ni stan nisu dali. Podtekst: Kiš je dva puta dobio stan od države.

Do koje mere su se Jeremić i njegova kompanija zbunili zbog Časa anatomije dokazuje i da su Danila Kiša tužili redovnom sudu zbog klevete i tražili ogromnu finansijsku nadoknadu za pretrpljeni duševni bol. Nažalost, nisam uspeo da pronađem ništa o toku suđenja, čak ni datum kada je održano, a kamoli presudu, ne znam koliko se dugo uopšte čuvaju takvi spisi. Indirektno, na osnovu drugih spisa, saznajemo da je sud Kiša oslobodio po svim tačkama optužnice, čak utvrdio da Grobnica za Borisa Davidoviča nije plagijat, što bi bilo komično da se ne radi o stvari tako bolnoj po Kiša kome je to ipak bila satisfakcija, mada sud za to nije bio nadležan.

POSLEDNJI JUGOSLOVENSKI PISAC

Upoređenje tog suđenja Danilu Kišu sa presudom Etičke komisije Univerziteta u Beogradu Siniši Malom nije moguće, ali neka se pitanja u vezi sa tim ipak postavljaju. O plagijatu doktorske disertacije se na univerzitetima širom sveta odluke donose prema jasnim pravilima. Za plagijat u književnosti tužbu mora da podnese autor čije je delo plagirano, odnosno njegovi naslednici, agent ili izdavač. Nadležan je sud koji se uvek navodi u autorskim ugovorima, presuda se donosi na osnovu nalaza veštaka. Pošto obično prete dugački procesi, najčešće se takve stvari svrše vansudskom nagodbom.

U slučaju tužbe za klevetu zbog knjige Čas anatomije, pitanje da li je u Kišovoj knjizi bilo plagijata je irelevantno. Teoretski su tužbu za plagijat mogla da podnesu samo lica koje je navodno plagirao. Nisam, doduše, pravnik, ali sam radeći u Savezu književnika imao posla sa autorskim pravom. Izjava predsednika Srbije kojom upoređuje slučajeve Siniše Malog i Danila Kiša zaista niti ima bilo kakvo utemeljenje, niti je logična, a Aleksandar Vučić bi kao pravnik koji je legalno diplomirao na Pravnom fakultetu to trebalo da zna.

Dok pišem ovaj tekst, zovu me iz Jevrejskog muzeja u Beogradu i pitaju imam li još kritiku koju sam napisao o izvođenju drame Plagijat Žaka Konfina, koja je izvedena u Narodnom pozorištu u njegovom rodnom Leskovcu. Nemam. Čak sam zaboravio da sam je pisao, zaboravio i to njegovo delo, ali, naravno, nisam zaboravio tog sjajnog lekara i humoristu. I afera oko nabeđenog, nepostojećeg Kišovog plagijata odavno bi bila zaboravljena da je sad nije aktualizirao predsednik Republike ne bi li relativizovao bruku svog ministra finansija. Gluposti su nevažne, čitajmo dela. Ako je sva ova buka doprinela ponovnom čitanju Danila Kiša, upozorila mlade koji ga nisu čitali da to najzad učine, onda je imala smisla, mada ne onakvog na kakav je Aleksandar Vučić ciljao.

Dok je fizički mogao, Danilo je čas bio u Jugoslaviji, čas u Francuskoj, sam je za sebe govorio da je poslednji jugoslovenski pisac.

Spadam u malobrojne koji se Danila Kiša sećaju kao mlađeg od sebe. Najradije se sećam kako smo se sretali kao susedi na Voždovcu, on prilazi onako krakat sa razbarušenom kosom i pozdravlja me na mađarskom:

Azt mondta az öreg Kis,
hogy egy kicsit igyunk is.

U mom slobodnom prevodu:

Starom Kišu baš je stalo
da se sad popije malo.