Alternativa bez Evrope

Glavni problem trenutnih protivnika potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom bio je u tome što je trebalo da pre izbora bar skiciraju neki koliko-toliko realističan program održive ekonomske i razvojne politike u razdoblju nakon mogućeg preuzimanja vlasti, posle 11. maja, i da ga suprotstave očigledno jasnom ekonomskom programu „evropske Srbije“. Zapravo, glavna funkcija tog ekonomskog programa je trebalo da bude da se otupi strah kod građanstva da će „nebo pasti“ ako se napokon uspostavi neka koalicija narodnjaka, radikala i socijalista, koja bi zarad „odbrane Kosova“ za naredno dugo razdoblje žrtvovala i proces približavanja Evropskoj uniji.

Pošto je većina naših vodećih ekonomskih eksperata, bez obzira na ponekad međusobno nijansirane, pa i različite političke simpatije (Branko Milanović, Stojan Stamenković, Dragan Đurčin, Jurij Bajec, Milan Kovačević i mnogi drugi) već nedvosmisleno izrazila bojazan da bi udaljavanje od Evropske unije i pojačavanje diplomatske izolacije od razvijenih zemalja koje priznaju nezavisnost Kosova bitno ugrozili krhku makroekonomsku stabilnost i razvojne perspektive Srbije – sa najviše zanimanja je, iz više razloga, očekivan ekonomski program narodnjačke koalicije (DSS–NS). Jer, pre svega, u srpskoj političkoj javnosti je veoma raširena kombinaciji da će Vojislav Koštunica, iako vođa veoma oslabele stranke, zadržati „presudni uticaj“ i u eventualnoj novoj vladajućoj koaliciji koju bi, kako smo spomenuli, možda mogli sačinjavati narodnjaci, radikali i socijalisti.

KAO I OSTALI: Taj „narodnjački ekonomski program“ je krajem aprila konačno zaokružen, pa je pod naslovom „Program za razvoj Srbije“ biračima razaslat protekle sedmice. U narednim redovima pokušaćemo da odgovorimo bar na tri pitanja: šta piše u tom programu, koliko je on „kompatibilan“ sa naznakama još neobjavljenih izbornih ekonomskih programa radikala i socijalista i da li je on doista „alternativa Evropskoj uniji“?

Kao i svi ostali izborni programi, i narodnjački ekonomski program obećava građanima porast standarda: nastavak rasta BDP-a za sedam odsto godišnje, rast prosečnih zarada, više penzije, usklađene sa rastom zarada i troškova života, i veću socijalnu sigurnost dece, starih i trudnica. To bi se postiglo otvaranjem novih 300.000 radnih mesta, smanjenjem poreza i doprinosa na plate sa 63,1 na 50 odsto neto zarade, realizacijom velikih infrastrukturnih projekata, povećanjem konkurentnosti industrije i poljoprivrede, razvojem malih i srednjih preduzeća i restrukturiranjem velikih sistema i javnog sektora. Tome se dodaje obećanje povećanja agrarnog budžeta i subvencija za 50 odsto, povećanje izdvajanja za nauku za oko 50 odsto (do dostizanja 2,5 odsto BDP-a), kao i dodatak od 25 odsto svakoj investiciji na projektima tehnološkog razvoja.

Dok se u državnoj potrošnji ide na uvećanja, u javnim finansijama ide se suprotnim putem. Obećava se smanjenje poreza na dobit preduzeća sa 10 na 8 odsto, ali se (za razliku od radikalske najave) ne ide na opšte smanjenje PDV-a, sem u slučaju robe za decu i trudnice. Sve u svemu, ide se na smanjenje učešća javne potrošnje na 40 odsto u naredne četiri godine (sa trenutnih oko 50 odsto).

Jedan od glavnih aduta ekonomskih eksperata DSS–NS jeste orijentacija na nastavak rasta izvoza Srbije po stopi od 17 odsto povećanja godišnje, a održivost ovog visokog cilja trebalo bi da omogući stvaranje garancijskog fonda za podsticaj izvoza sa kapitalom od 200 miliona evra.

OBEĆANJA I OSTALO: Pošto već sam pogled na ovaj spisak ciljeva pokazuje da država koja, na jednoj strani, obećava smanjivanje javne potrošnje, pa i smanjivanje stope jednog od najznačajnijih fiskalnih prihoda (poreza i doprinosa na plate), a na drugoj nudi paralelno povećanje zarada, penzija i subvencija – ne može istovremeno biti ulagač u otvaranje 300.000 radnih mesta, što podrazumeva investicije od najmanje tri milijarde evra (10.000 evra po radnom mestu), zanimljivo je analizirati kako autori gledaju na investicioni problem.

Oni u odeljku o stranim direktnim investicijama računaju da će ih privući stvaranjem „apsolutne pravne sigurnosti za investitore“, besplatnim zemljištem za green field ulaganja, poboljšanjem infrastrukture oko tih placeva, finansijskim podsticajima za velike investitore, ubrzanjem „papirologije“ i administracije i zajedničkim investicijama države i privatnih investitora. Program narodnjaka u odeljku o „ravnomernom“ regionalnom razvoju investitorima dodaje podsticaje za one koji zaposle više od 100 ljudi. Glavni podsticaj je besplatno korišćenje zemljišta na 49 godina „strateškim investitorima na jugu Srbije i u ostalim nerazvijenim područjima Srbije, uz oslobađanje od poreza na dobit za period od 15 godina“, kao i davanje „beskamatnih kredita“ za najnerazvijenije regione.

Kad je reč o infrastrukturnim projektima, glavni je akcenat na onima u domenu saobraćaja i energetike. Tu su nabrojani famozni autoput Horgoš–Požega, završetak koridora 10 i u drumskom i u željezničkom delu, razvoj dunavskog saobraćaja i pratećih objekata, digitalizacija fiksne telefonije. U energetici se navodi izgradnja gasovoda Južni tok, gasifikacija „svakog domaćinstva“, podzemno skladište gasa Banatski Dvor, izgradnja novih blokova termoelektrana „Kolubara“ i „Nikola Tesla“, hidroelektrana „Gornja Drina“, modernizacija NIS-a, dalekovod Niš–Leskovac–Skoplje i energetska sigurnost za srpsku zajednicu na KiM.

Zanimljivo je primetiti da se u ekonomskom programu DSS–NS Evropska unija spominje na jednom jedinom mestu i to u kontekstu „brze implementacije energetskog sporazuma sa Ruskom Federacijom“. Naime, u tom ruskom kontekstu ističe se da je „ovim sporazumom naša zemlja dobila ogromnu razvojnu šansu i postala deo energetskog sistema bezbednosti kome se pridružuje sve veći broj zemalja Evropske unije“. O poništavanju SSP „ugovora sa Evropom“ i o posledicama takve odluke, ovde se ništa ne govori (možda je program sastavljen pre „luksemburškog šoka“).

SISTEM I STRATEGIJA: Opšti utisak o ovom narodnjačkom programu, koji su svojim izjavama najčešće najavljivali Nenad Popović i Predrag Bubalo, jeste da je on suzdržan oko „sistemskih pitanja“ (reforme i makroekonomska stabilnost), pa čak i oko pitanja (proruske) „strateške orijentacije“, jer bi ulazak u te zone verovatno otvorio nerešiva pitanja povodom toliko optimističnog programa zapošljavanja, pa i inače zaobiđene političke i ekonomske cene razvoja infrastrukture bez evropskih banaka i fondova.

Prema onome što smo dosad čuli o radikalskom ekonomskom programu (ako slušamo „ovlašćenog“ stranačkog makroekonomistu Jorgovanku Tabaković, a ne bajke koje po narodu sada širi Tomislav Nikolić), vidi se da se on postepeno „prilagođavao“ idejama narodnjaka. Radikali su krenuli sa programom od osam tačaka (prema Politici“ od 16. aprila), koji je u velikoj meri podsećao na ekonomski program komšijskog hrvatskog HDZ-a iz vremena kada je ova stranka rušila Račanovu vladu (pre svega po zahtevu da se PDV smanji za dva procentna poena – a da se istovremeno povećaju državna davanja i ulaganja).

RADIKALSKA VARIJANTA: Dakle, iz prve, nezvanične verzije radikalskog ekonomskog programa izgleda da je ispalo formiranje državne banke za razvoj i banke za finansiranje izvoza, a izbačen je i deo o smanjivanju PDV-a, kao i preciziranje smanjivanja poreza i doprinosa na plate do 35–40 odsto zarade. Ostalo je ukidanje „paradržavnih organa i agencija i institucija koje preuzimaju nadležnosti ministarstava, ali i bankarskog sistema“ (to su verovatno ubacili vojvođanski radikali, koje posebno žuljaju krediti Pajtićevog pokrajinskog Fonda za razvoj), kao i niz drugih načelnih reči podrške nezaposlenima, poljoprivredi, malim i srednjim preduzećima itd.

Zanimljivo je citirati i radikalsku formulaciju o stranim investicijama koje i oni dostojanstveno priželjkuju (prema „Danasu“ od 24. aprila). U sedmoj tački (od ukupno devet) tog programa se obećava: „Oslanjanje na prave inostrane investicije. Srbija mora da ima dva izlaza, jer treba podsticati priliv kapitala i iz drugih zemalja i regiona, poput Rusije, istočne Evrope, kao i iz Azije, Afrike i Južne Amerike“. Strogo čitajući šta je ovde napisano, ispada da se uopšte ne računa na investicije iz Zapadne Evrope, Severne Amerike i Australije, kao što se ne računa ni na „neprave investicije“. Radikali, dakle, obećavaju sve ono što Titu nije uspelo sa Rusijom do 1948. godine, i što mu pune dve decenije nije uspevalo sa Pokretom nesvrstanosti.

Spomenuta Miloševićeva eksministarka za privatizaciju Jorgovanka Tabaković rekla je o stvarnim namerama radikala mnogo više u nekoliko intervjua nego što se može naći u citiranim programima. Najviše u onom koji je dala „Politici“ (od 25. aprila). Tamo je najavila da će SRS naterati i srpske tajkune da vraćaju strani dug Srbije (po takozvanom Putinovom modelu: ili da pogledamo poreklo tvog bogatstva ili da platiš bez pregleda). Ona je, zatim, kao i u intervjuu koji je dala TV B92, najavila da će izvoz kreditirati sredstvima koje sada poslovne banke drže u deviznim rezervama kod Narodne banke Srbije, što je sve zajedno provociralo Stojana Stamenkovića (na čije se nalaze o strukturi deviznih rezervi pozvala) da (u „Danasu“ od 30. aprila) javno skrene pažnju na pet-šest flagrantnih promašaja u ekonomskim dijagnozama gđe Tabaković, koji pokazuju da ona ili ne razume osnovna kreditno-monetarna pitanja i ne zna ništa o spoljnim dugovima ili računa da to ne znaju birači, pa ih svesno „navlači“.

Program treće moguće Koštuničine grupe za podršku, grupe SPS–PUPS je, čini se, ovoga puta prilično jednostavan: povećanje plata i penzija, razvoj svega i priključivanje koaliciji kojoj budu trebali.

Ako je dozvoljeno, na kraju, jednostavno povezati odgovore na tri pitanja koja smo postavili na početku ovog teksta, onda bi se moglo reći: ekonomski program eventualne buduće vladajuće koalicije DSS–NS–SRS–SPS–PUPS mogao bi se sastaviti bez mnogo problema, to jest prilagoditi Koštuničinom programu, ali se ne vidi kako se on može sprovesti u život i kako bi, čak i ako bi mogao da se sprovede, nadomestio ono što srpska ekonomija može izgubiti ekonomskom svađom sa Evropom.