Ako svako učini koliko može, Srbija će biti drugačija zemlja

Za desetak dana ProGlas je prešao put od 14 prvih potpisnika do više od 120.000 potpisnika koji su, dajući potpis, postali deo ProGlasa i, još više, pozvali svakog čoveka u Srbiji da učestvuje u odlukama koji se tiču njegovog života i njegove svakodnevice. Nastao kao otvoreno pismo javnosti grupe zabrinutih ljudi, koji su se odlučili da udruže svoje zabrinutosti i svoja nezadovoljstva, ProGlas je vrlo brzo pokazao da je bio potreban i da su u njemu ljudi prepoznali i poziv na aktivizam i, u isti mah, obnovu starog i uvek iznova potrebnog vapaja: “Car je go!”

Ponekad je potrebno izgovoriti očigledne i svima dobro poznate stvari da bi te stvari dobile pravo prisustva u javnosti i da bi se o tim očiglednim i dobro poznatim stvarima govorilo javno, neposredno i otvoreno. Mislim da je ProGlas upravo to učinio. Pozivajući ljude u Srbiji da se angažuju u stvarima koje se tiču svih nas, da odbace strah i ucene, da glasaju na izborima, a da razmatraju i prosuđuju društvena i politička pitanja između izbora, jer je to pravo svih nas i jer od toga zavisi kakva će biti naša zemlja, ProGlas je podstakao ljude što se vidi i po broju potpisa, i po prepunim tribinama po gradovima Srbije, i po žestokim napadima režima. Tribine ProGlasa pokazale su da su se ljudi u Srbiji zaželeli razgovora. Napadi režima, po svom tonu i obimu, metodu i sadržaju, potvrdili su bolje od ičega drugog ono što je napisano u otvorenom pismu javnosti inicijatora ProGlasa.

Razgovarajući nedeljama i mesecima o mogućnostima delovanja u sadašnjim okolnostima, a ti razgovori su počeli pre nego što su izbori i bili na vidiku, u prvo vreme bez imena grupe, dok se nismo, pred sam izlazak u javnost, opredelili za ime ProGlas, pošli smo od duboke krize u kojoj se nalazi društvo i od toga da u vremenima tako složenih kriza niko ne može reći da nema makar neku odgovornost. Ako smo pošli od svoje zabrinutosti, sada udružene u jednu neformalnu grupu koja nije ni klub ekskluzivnih istomišljenika, ni klub sveznajućih pripovedača, mi tu zabrinutost ni do sada nismo pažljivo negovali između četiri zida i u najužim krugovima poverljivih i bliskih ljudi. Naprotiv, pisali smo i govorili, predlagali i zahtevali gde god je to bilo moguće, i onda kada se to nije mnogo čulo, i onda kada je to u kakofoniji tabloida i kontrolisanih informacija bivalo potisnuto ili pak zloupotrebljeno.

PITANJA I ODGOVORI

U demokratskom društvu otvoreno pismo javnosti poput ProGlasa ne bi ni bilo potrebno. U demokratskom društvu pitanja koja pokreće ProGlas ne bi ni mogla da budu na sceni, a ako bi se neka njihova senka i pojavila, ona bi se raspravljala u institucijama, najpre u parlamentu, ali i u slobodnim medijima i uopšte u kritičkoj javnosti. Političke stranke su, naravno, nezamenjive, ali one, u okolnostima autokratije, ne mogu same obnoviti demokratiju. Demokratsko društvo ne mogu obnoviti ni pojedinci, ni bilo koje grupe. Za obnovu demokratskog društva neophodan je širok društveni pokret u kome će ljudi, pokrenuti nadom i verom, potrebom da obnovi međugeneracijska solidarnost i istinsko društveno poverenje, povratiti državu koja im pripada iz ruku otuđenih centara moći.

Mi u ProGlasu nemamo odgovore na sva pitanja, možda ne znamo ni sva pitanja, ali znamo i najdublje verujemo da se Srbija ne sme pretvoriti u monolog jednog čoveka, ni u prostu reprodukciju njegove volje. Bilo kog čoveka danas i bilo kog čoveka sutra. U tome je suština naše inicijative. Velike krize se mogu prevazići samo ako u promenama učestvuju svi koji čine društvo, svi koji su godinama bili isključeni iz društvenih i političkih događaja, svi kojima se govorilo da mir i stabilnost, posao i preživljavanje imaju samo jedno ime i samo jednog garanta, a da svi drugi treba da ćutke pretrajavaju od danas do sutra, čekajući u tom tavorenju da se provuku od jedne do druge oluje i od jednog do drugog iskušenja.

Svako od nas treba da sebi postavi nekoliko pitanja. Da li stvari idu u dobrom pravcu? Da li su sadašnje prilike – od cena u prodavnicama i na pijacama do stanja u medijima – gore nego pre samo godinu dana? Da li se bolje lečimo, da li smo sigurniji na ulicama, da li manje brinemo za decu u školama? Da li je ovo vrhunac organizacije društva za koji je Srbija sposobna? Duboko sam uveren da nije. Bilo bi tragično da ne možemo bolje, a bio bi zločin i prema svojoj savesti i prema svojoj deci ako ne bismo učinili ono što je u našoj moći da bolje uredimo odnose u svojoj zemlji i da obezbedimo bolje prilike za svakog čoveka u ovoj zemlji.

KLJUČNA REČ

Promene su ključna reč. Postojeće rđavo stanje ne može se popravljati kozmetičkim sredstvima. Potrebna je korenita sistemska promena, jer autoritarni sistem, koji možemo zvati i spin diktaturom, generiše krizu i kroz tu krizu se održava trošeći vreme i snage nekoliko generacija i supstancu i mogućnosti čitave zemlje. Bez promene se ne mogu otkloniti problemi koji su pritisli ovo društvo. Ti problemi se ne mogu otklanjati u postojećim okolnostima. Neka rešenja bi samom svojom primenom dovela u pitanje trenutni politički monopol, zbog čega se i odbacuju. Druga rešenja bila bi obesmišljena i kompromitovana u autoritarnim okolnostima kojima smo svedoci.

Promene su potrebne kako bi nas dovele do nekoliko velikih i neophodnih obnova. Jedno je obnova demokratskog poretka, drugo je obnova institucija i procedura koje niko neće moći da potčini sebi, treće je obnova kritičkog mišljenja, četvrto je obnova smenjivosti vlasti. Bez tih obnova nije moguće celovito i dugoročno rešenje nijednog svakodnevnog problema koje muči građane ove zemlje, od siromaštva do kriminala i korupcije, od radnih do ljudskih prava, od socijalne obespravljenosti do društvene isključenosti, od umnoženih nepravdi do suštinskog zaostajanja zemlje, od tabloidne histerije prema neistomišljenicima do paljenja imovine opozicionih aktivista.

U protekloj deceniji vlast je upotrebila nekoliko modela ovladavanjem društvom. Najpre je to sistematično razaranje političkog života i organizovanih političkih stranaka. Počelo se od toga da su svi isti, nastavilo porukom da je politika nečasno zanimanje, a završilo logičnim ishodom u autokratskom sistemu: političke stranke imaju posebne interese, mi smo država i brinemo o državi. Potom je to potiskivanje političkih tema u korist populističkih sadržaja. Takav model uspostavio je dominantnu politika bez ideologije i vrednosti. Umesto toga, politika se pretvorila u veliki centar za socijalni rad koji rešava probleme pojedinih ljudi ili pojedinih ciljnih grupa i u veliko transportno preduzeće koje ljude vodi s mesta na mesto da bi za male pare aklamacijom davali neupitnu podršku. Umesto političkih ideja, vlast je izabrala predizborno bacanje novca iz helikoptera.

IZMEĐU KRAJNOSTI

Osnovni model primenjivan u deceniji za nama jeste potčinjavanje institucija i države vladajućoj stranci i njenom vođi. Institucije formalno postoje, postoje i ljudi koji su njihov deo, ali se odluke ne donose ni u Skupštini, ni u Vladi, ni u nezavisnim telima. U Srbiji funkcioniše samo jedna omnipoetentna institucija, dok su sve ostalo otpravnici poslova i izvršioci jedne volje. Iz tog stanja je prirodno proistekao model koji ozakonjuju suspenziju institucionalnog poretka. To je izgradnja kulta ličnosti kao najsolidnija gradnja u ovoj zemlji u poslednjoj deceniji. Ništa nije građeno tako uporno i sistematično kao kult ličnosti. Iz tako nastalog kulta ličnosti neprestano proističe poruke: država to sam ja, problemi to su drugi.

Totalna propaganda u kojoj učestvuju i mediji i institucije služi za poništavanje razlike između istine i laži, između stvarnosti i iluzija. Obim i dugotrajnost takve totalne propagande omogućavaju nametanje bilo koje teme ili prikrivanje i potiskivanje važnih društvenih tema. Poseban deo totalne propagande jeste proizvodnja unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Dok jedni podrivaju nezapamćene uspehe, drugi prete da preuzmu njihove dobrobiti. U takvim okolnostima građani nemaju prostor da razmatraju važne teme svoje svakodnevice, jer se neprestano suočavaju s proizvodnjom kriza. Realne krize se prekrivaju proizvedenim, a društvo se drži u stalnoj napetosti i iscrpljenosti.

Ista je uloga i megalomanije kao modela političkog upravljanja društvom. Megalomanija, s jedne strane, otvara prostor za iscrpljivanje budžetu, dok, s druge strane, oblikuje situaciju neprestano odlagane katarze. Proizvodnja konfuzije podrazumeva kretanje u rasponu između krajnosti: od uloge lidera u regionu do osećanja da je region protiv nas, od prenaglašavanja ugleda u svetu do promocije osećanja da je svet zao i nepravedan, od propagande najbržeg razvoja u Evropi do propagande parizera, od najvećeg GDP-a do promocije siromaštva kao uobičajenog društvenog stanja. Šireći kod većeg dela građana osećanje straha i nesigurnosti, a kod manjeg dela građana osećanje konformizma, vlast je uspostavila kontrola medija i ekonomije, društvenih institucija i izbornog procesa.

Na temelju tih decenijskih procesa došlo se do stvaranja dva opasna osećanja. Jedno je osećanje programirane bespomoćnosti. To osećanje treba da nam kaže kako ništa nije moguće, kako u društvu postoji viša sila, kako ništa ne može da se učini, kako je uvek bilo ovako i kako u Srbiji i ne može drugačije. Drugo je osećanje nemogućnosti promene. To osećanje treba da nam sugeriše da promene nisu realne, da su takoreći isključene, da zavise od drugih, bilo otuđenih društvenih sila ili od međunarodne zajednice, a ne od građana ove zemlje.

SVAKO NEKA UČINI ONOLIKO KOLIKO MOŽE

Promene, međutim, nisu samo potrebne, one su i moguće. Odlaganje promena samo produbljuje krizu i komplikuje društvene odnose. Dve novije pojave, bolje i od čega drugog, pokazuju da se stanje u Srbiji menja i da su promene moguće.

U Srbiji se ponovo govori o politici. Na privatnim i porodičnim događajima, na profesionalnim i javnim skupovima posle godina ćutanja ponovo se najviše govori o politici. O politici govore čak i ljudi koji su predstavljali obrazac apolitičnosti. Tribine ProGlasa najbolji su primer kako razgovor o javnim pitanjima društva i politike raskida omču strahu i privid nezainteresovanosti. Odlazeći na tribine i razgovarajući s ljudima po Srbiji, ne tražimo istomišljenike, tražimo razgovor. Ne želimo samo da se obratimo ljudima, želimo da ih čujemo. Problema ima mnogo i niko ih ne oseća bolje od ljudi koji svakodnevno žive s njima, niti ih iko drugi može rešiti bez njih.

Pojava mladih ljudi u javnom i političkom životu u obimu kakav nismo imali u poslednjih deset ili čak petnaest godina najvažnija je činjenica u političkom životu ove zemlje. Mladih ljudi sada ima u politici, u nevladinim organizacijama, na demonstracijama, na tribinama i skupovima.

Idući u susret izborima, pozivamo ljude da učestvuju na izborima. Ljudi na izborima treba da glasaju u skladu sa svojim uverenjima, a ne u skladu s pritiscima. Masovan izlazak na izbore je najbolji način da se razreši kriza i da se izvrše promene koje su neophodne. Masovan izlazak na izbore istovremeno je i najbolji način da se izborna procedura i narodna volja zaštite od bilo kog oblika prekrajanja i mahinacija. Promene su moguće. Dovoljno je da ljudi u danu izbora artikulišu svoje nezadovoljstvo i izađu na izbore.

Ali niti će društvo stati, niti će građanska odgovornost iščileti u danu posle izbora, ni u vremenu posle tog dana. Ako svako učini koliko može, biće dovoljno. Biće više nego dovoljno. Srbija može biti drugačija zemlja. Samo je mi, građani ove zemlje, uvažavajući sopstvene razlike i doživljavajući ih kao bogatstvo društvenih mogućnosti, možemo učiniti drugačijom i uspešnijom. Od svih trenutaka koji su pred nama ovo je najbolji trenutak za promenu.