NA JUBILEJU SANU: Slavica Đukić-Dejanović, Boris Tadić, Nikola Hajdin, Patrijarh Irinej / foto: tanjug
Nesporan značaj i te kako uglednih akademika u oblasti recimo fizike, ili međunarodnog prava, ili izgradnje savremenog umetničkog ili književnog jezika, neretko se zaboravlja pod snagom pojedinačnih dnevnopolitičkih svrstavanja
Prošlo je 25 godina od objavljivanja čuvenog Memoranduma srpskih akademika, dokumenta isprva najavljenog kao „strateški program srpske inteligencije“ a zatim doživljenog kao srpski velikodržavni projekat i kao matrica za buduće balkanske ratove i tragediju. Četvrt veka kasnije, neki još uvek smatraju da postoje snažni neformalni centri moći u krugovima Akademije koji sprovode svoje projekte ispod skuta svake demokratske vlasti. Ipak ovih dana, kada je SANU izložen žiži javnosti povodom obeležavanja svojih 170 godina postojanja, gotovo je nemoguće izbeći i jedno poređenje. Tako se makar stiče utisak, da ono što su nekad rasplamsavali Dobrica Ćosić i Slobodan Milošević, ovoga puta trude se da sasvim ugase Nikola Hajdin i Boris Tadić. Ne može biti bez ikakvog značaja kada predsednik SANU istakne da ta institucija ne treba da se bavi dnevnom politikom i da je zainteresovana za vlast samo onoliko koliko se ona tiče njenog odnosa prema nauci, kao što nije nevažno ni kada predsednik Srbije poruči da se misija Akademije ne nalazi u službi dnevne politike niti u tome da bude arbitar u sukobu interesa izvan njenog domena, već u tome da ostane nacionalna naučna i kulturna institucija.
SANU II: Da se duhovi ipak ne smiruju tako lako, kazuju i sumnje koje je svega pre pola godine raspirio sarajevski nedeljnik „Slobodna Bosna“, navodno otkrivajući takozvani Memorandum II nastao ponovo među srpskim akademicima a čiji je cilj, kako tvrde, pritisak na BiH, Hrvatsku i Kosovo da odustanu od tužbi pred međunarodnim sudovima, pomaganje otcepljenja Republike Srpske ili insistiranje na konstitutivnosti Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Kosovu. U Vladi Srbije su naravno demantovali postojanje bilo kakvog dokumenta koji definiše politiku države prema zemljama regiona i demantovali da taj Memorandum II šeta u uskom krugu srpskih političara pod oznakom „čitanje bez daljeg rasturanja“.
Naime, o takvoj Akademiji, nacionalnoj i okoštaloj u zastarelim ideologijama, sve manje se govori, pa ili je njen uticaj na političko ponašanje Srbije vešto prešao u potpunu ilegalu ili je zaista sveden na manju meru. Primećuje se najviše u pojedinačnim istupima akademika, izrazito nacionalno opredeljenih, koji već tradicionalno nemaju protivtežinski odgovor šireg fronta ostalih članova akademije, pa se SANU onda najjednostavnije poistovećuje sa njihovim glasovima. Jedan od novijih istupa bio je i govor akademika Vasilija Krestića povodom ovogodišnjeg trećeg uzastopnog izbora Nikole Hajdina za predsednika SANU, u kome ga je veoma oštrim rečima optužio, između ostalog i da iz Akademije nije proterao dnevnu i mondijalističku politiku, nego je „smišljeno proterana svaka srpska politika, a da je zavedena politika prećutnog saglašavanja sa svim onim što čini aktuelna vlast“. Dinamiku različitih tendencija unutar same Akademije ilustruje i primer, takođe iz Krestićevog govora, o tome kako Hajdin nije dozvolio održavanje međunarodnog skupa pod nazivom „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“, ali da je skup ipak održan, samo što Izvršni odbor nije hteo da finansira izdavanje zbornika radova. Kada je zbornik objavila Srpska književna zadruga, jedan od članova Izvršnog odbora tražio je da se knjiga izbaci iz izloga knjižare SANU, rekao je Krestić.
Ne treba smetnuti s uma da velika većina akademika podržava uzastopni izbor Hajdina za predsednika, odajući mu priznanje pre svega za obnavljanje saradnje SANU sa drugim akademijama i međunarodnim institucijama, a on sam je još pre osam godina, kada je prvi put izabran, u jednom intervjuu rekao da Akademiju hoće da „očisti od onoga što naša javnost zove medakovićevštinom. Od onoga što, u njoj i u društvu, opstaje kao kancer i predstavlja sinonim zakulisnog političkog mešetarenja i nacionalne uskogrudosti.“
BORBA ZA UGLED: Odvajajući nauku od politike, rukovodstvo SANU je na svojoj godišnjici kao nove zadatke istaklo podmlađivanje članstva, koje je već započeto, i aktivnije učešće naučnika u rešavanju društvenih problema. No, s obzirom na priličnu nesrazmeru u članstvu fundamentalnih i humanističkih nauka, u korist prvih, kao i na preko potreban front kritičke društvene misli akademika, za sada se može samo naslutiti pred kakvim izazovima će se tek naći Akademija ako se zaista bude bavila na taj način i sobom i društvenim problemima. Raspored naučnih snaga je takav da na primer odeljenje za matematiku, fiziku i geo-nauke broji 25 članova, odeljenje za hemijske i biološke nauke 17 članova, tehničke nauke 20, medicinske takođe 20 članova, odeljenje za jezik i književnost 20 članova, za društvene nauke svega osam, istorijske 18 a odeljenje likovnih i muzičkih umetnosti 13 članova. Matematika i fizika, prema mišljenju akademika, jesu naše elitne naučne discipline i tu je veoma velik naš naučni potencijal, dok se poslednjih godina u tom korpusu sve više javljaju i biomedicinske nauke. Pažnju javnosti nedavno je skrenulo i osnivanje Odbora za selo SANU koji je sebi postavio zadatak iznalaženja načina za poboljšanje kvaliteta seoskog života, kako bi se tamo vratilo stanovništvo, što je pak u skladu sa proklamovanim učešćem u rešavanju društvenih problema.
Danas, kada se zumiraju rezultati prve decenije posle izolacije pod sankcijama, prvo što se ugleda jeste otvaranje Akademije ka svetu, obnavljanje pokidanih veza, učešće u velikim asocijacijama akademija, pristup evropskim fondovima, veliki broj projekata i objavljenih naučnih radova. Međutim, nesporan značaj i te kako uglednih akademika u oblasti recimo fizike, ili međunarodnog prava, ili izgradnje savremenog umetničkog ili književnog jezika, neretko se zaboravlja pod snagom pojedinačnih dnevnopolitičkih svrstavanja. Akademici smatraju da to može naštetiti ugledu ove kuće ali samo ako se ne razume njena suština, ako se ona shvati kao monolitna društvena organizacija ili kao nekakva sekta, pa ako jedan član sekte ima neko mišljenje onda to mišljenje moraju da dele svi.
Ljubiša Rakić, potpredsednik SANU, akademik
„SANU, kao i većina svetskih akademija, vodi poreklo i drži se osnovnih principa koje je imala prva akademija nauka od njenog osnivanja pre 2400 godina, Atinska akademija. Svi principi na kojima je ona poslovala ostali su praktično do danas: integritet, nezavisnost i stabilnost. Akademija mora zadržati svoje principe a preko njih baviti se savremenim problemima nauke, društva i umetnosti“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ potpredsednik SANU Ljubiša Rakić.
„VREME„: Da li mislite da je SANU do danas održao te principe?
Mislim da da, i mogu da vam kažem mnogo primera u prilog tome. Recimo, kod izbora članstva uvek je postojao pritisak da se izaberu ovi ili oni, međutim izbori su tajni i članovi akademije biraju one za koje smatraju da treba da postanu akademici. Čak i u doba komunizma nije postojao direktan uticaj politike na izbor članova. Ja sam 37 godina u SANU i nikada niko nije izabran zato što ima političku podršku, nikada se nije desilo da je to imalo uticaja na izbor.
Kako tumačite nesrazmerno mali broj članova Akademije iz društvenih nauka?
Osnovna stvar pri izboru članova jeste individualni kvalitet odnosno naučni ili umetnički doprinos. To što je danas manje članova iz društvenih nauka nije greška naučne politike nego je greška izbora ljudi u odeljenjima. Lično smatram da treba izabrati više ljudi iz domena društvenih nauka, posebno iz ekonomije, mi nemamo ekonomiste a pet ekonomista je umrlo u poslednjih deset godina. Treba stvoriti klimu u odeljenjima koja su primarni predlagači da predlažu više ljudi iz tih oblasti, naravno ne inflacijom kriterijuma nego da ih predlažu na osnovu svojih opštih kriterijuma.
Da li novi izbori znače i podmlađivanje Akademije?
Poslednji izbori za članove Akademije obratili su posebnu pažnju na prijem mlađih članova, i od 19 novih članova samo su tri starosti od 70 godina, svi ostali su mlađi. U Akademiji ne važi princip izbora prema tome ko je mlad a ko star, nego princip objektivnog doprinosa. Osim toga, i čovek od 70 ili 80 godina danas u svetu može mnogo da doprinese, on naime ne radi sam nego ima tim ljudi s kojima radi, dok je čovek od 60 godina u stanju da kreativno radi, da pokreće naučne zadatke i da daje naučni doprinos.
Šta biste naveli kao aktuelan konkretan doprinos SANU–a srpskoj nauci?
Trenutno imamo oko 160 naučnih projekata koji se rade u institutima, konkretno ja radim na Medicinskom fakultetu i u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, zajedno sa 30-ak ljudi u mom timu. Članovi SANU ostvaruju svoje projekte sa ljudima iz univerziteta i instituta, i tu je uključeno oko 146 akademika u svojih oko 160 projekata, koji dalje sarađuju sa oko hiljadu drugih naučnika, što znači da krug ljudi na koje intelektualni potencijal akademije ima uticaja nije mali. I u tome je jedan od važnih naučnih doprinosa akademije. Prošle godine, na osnovu projekata objavljen je 681 rad od kojih 4o1 u inostranim i međunarodnim naučnim publikacijama. Od toga, članovi akademije su autori ili koautori 477 radova tako da i to pokazuje aktivno sudelovanje akademije u naučnom životu.
Članovi akademije učestvuju i u okvirnim projektima koje finansira EU, a to ipak nešto znači, jer to su projekti velike finansijske podrške. Ili, na primer, pre dve godine birane su institucije izvrsnosti u domenu fizike za celu Jugoistočnu Evropu, i od deset onih koje su izabrane za vodeće u centru izvrsnosti bilo je osam iz Beograda, a tu su saradnici članovi naše akademije. Tako da sve to govori da mi nismo baš tabularaza ili titularna institucija ili dom amortizovanih mozgova, kao što nam neki pripisuju.
Većina akademija zapadne Evrope bile su titularne, međutim zahvaljujući kretanjima u društvu, akademije sve više postaju aktivni radni činilac i formiraju svoje asocijacije ne sa ciljem svečarske saradnje nego zbog rada na zajedničkim projektima. Mi sudelujemo u radu dve važne globalne organizacije: u Interakademijskom panelu, organizaciji koja okuplja 160 akademija iz celog sveta, i u Aleji, evropskoj asocijaciji akademija u kojoj učestvuje 39 akademija. Radi operativnijeg rada postoje i regionalne organizacije, a za nas je najvažnija organizacija Jugoistočne Evrope koju čini 11 zemalja. Sada je EU pristupila izradi svetske strategije razvoja nauke, u kojoj naša akademija aktivno učestvuje, kako bi se na globalnom nivou rešavali problemi koji opterećuju ceo svet.
Osim toga, kod nas, Akademija je između ostalog učestvovala u pravljenju strategije nauke, zatim dali smo mišljenja i ponovo ćemo dati u vezi sa zakonom o univerzitetu, akademici su i članovi nacionalnih saveta za nauku, kulturu, prosvetu… Pokrenuli smo inicijativu da naučno obrazovanje treba da počne što ranije, još u zabavištu, i potpisali projekat sa Francuskom akademijom koji se zove „Ruke u testu“. Takođe mislim da je izvrstan prilog naučnom obrazovanju Petnica gde decu iz srednje škole učimo egzaktnom naučnom radu, pa tako tamo rade eksperimente u istim uslovima kao što ih radim i ja. Međutim, najvažnija stvar je saradnja sa naučnim institutima i univerzitetima, odnosno da u sprovođenju ideja učestvuje što širi krug naučnika, jer bez toga sve ostaje na deklaracijama. Do sada ta veza nije bila toliko jaka, ali mislim da postaje sve jača.
Vojislav Stanovčić, sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU, akademik
„VREME„: Postoje li dve suprotstavljene struje u SANU po pitanju političkog angažmana odnosno opredeljenja?
Svaki član SANU ima pravo na ličnu slobodu i da javno iznosi svoja mišljenja o javnim stvarima i društvenim i političkim problemima, a to se SANU ne tiče. Oni članovi SANU koji su nosioci funkcija u SANU i delegirani su na neke sednice državnih tela, onda bi bili dužni da odgovorno zastupaju interese i stavove svoje Akademije, ali i da izdvoje svoje lično mišljenje i s pravom ga iznesu. Pojedini članovi SANU na osnovu svojih naučnih i stručnih znanja mogu učestvovati i u koncipiranju društvenih i ustavnih reformi, stvaranju zakona i ustava, ili amandmana, kritikovanju političkih odluka i posledica, pa i iznošenju svojih ideja i koncepcija u sredstvima javnih komunikacija. To su obično individualna mišljenja članova SANU koji osnovano koriste svoju slobodu izražavanja, ali ona ne vezuju SANU kao ustanovu. Kad bi se radilo o izuzetno važnim i strateškim nacionalnim interesima onda bi bilo osnovano i da tela SANU zauzmu svoje stavove i predloge, pa ih iznesu.
Najzad, da li postoji Memorandum II?
Čak ni Memorandum o kojem se govorilo 1986. nije nikada dorađen predlog, niti je ikada postao dokument koji bi SANU razmatrala u svojim telima ili skupštinama. Kad se neki pitaju o pominjanju drugog memoranduma, o tome ni u jednom telu SANU nije bilo javne reči.
S obzirom na to da Odeljenje društvenih nauka ima najmanje članova, kako se to odražava na njegov rad?
Sadašnje Odeljenje društvenih nauka, s malim brojem članova (ukupno deset od kojih tri nisu u mogućnosti da učestvuju u radu Odeljenja) uz velike napore u potonje dve decenije postiže rezultate u osam dugoročnih naučnih projekata, na kojima radi šest odbora i jedna Komisija. Među njima, najveću i najdužu tradiciju ima Odbor za izvore srpskog prava: tri zbornika rukopisa Zakonika cara Stefana Dušana, a četvrti je u pripremi za štampu. Teoriji prava posvećeno je desetak zbornika. O ustavnom razvitku i reformama u Srbiji objavljeno je petnaestak zbornika, Odbor za filozofiju i društvene nauke objavio je 11 zbornika posvećenih misli i delu značajnih srpskih stvaralaca. Istraživanje položaja srpskih manjina u okolnim državama i nacionalnih manjina u Srbiji rezultirala su sa pet velikih naučnih skupova i objavljenih zbornika i nekoliko studija. Akademik Miloš Macura je više godina sa saradnicima radio na istraživanju Naselja i stanovništva Oblasti Brankovića 1455. Komisija za istraživanje običaja i života Roma je objavila pet zbornika. Članovi Odeljenja su u potonje dve decenije objavili veoma značajne radove i veliki broj studija i članaka a dva člana su dobila veoma prestižne međunarodne nagrade za filozofiju i za etno-studije i antropologiju.
Zbog malog broja članova, njihovog prilično visokog prosečnog nivoa starosti, kao i zdravstvenih problema mnogih od njih, Odeljenje sve teže može da ispunjava obaveze. Tokom potonje dve decenije broj problema kojima bi društvene nauke u nas trebalo da se bave stalno se povećavao, a broj članova Odeljenja se stalno smanjivao. Preminulo je nekoliko članova Akademije iz Odeljenja društvenih nauka. Ishodi tri prethodne izborne skupštine na kojima je u Odeljenje društvenih nauka izabran samo jedan inostrani član, povećali su već ranije konstatovanu opasnost po opstanak Odeljenja, a proces starenja je otežao ostvarivanje i osnovnih statutarnih obaveza. To se odnosi i na obaveze prema odborima koji su na staranju Odeljenja i na Etnografski institut, u pogledu recenziranja radova njegovih saradnika (zbog nedostatka stručnih etnologa ili antropologa, pa i nekih drugih struka u Odeljenju), a takvo stanje dolazi do izražaja i u teškoćama da Odeljenje daje recenzije iz nekih drugih oblasti. Ukinuti su pojedini važni odbori (kao Etnografski i Odbor za selo). Odeljenje je deficitarno u nizu naučnih oblasti kao što su etnologija, antropologija, etnografija; sociologija sela; politička sociologija (uloga moći, sile, političke partije, društveni pokreti); psihologija i socijalna psihologija; filozofija, etika; oblast proučavanja religije, kultura, civilizacija; savremeni politički sistemi; građansko pravo; ekonomija; teorija igara; demografija; i niz drugih oblasti, koje bi u narednom periodu trebalo da u Odeljenju društvenih nauka budu zastupljene sposobnim istraživačima.
Na Odeljenju društvenih nauka je velika obaveza da izbornoj skupštini Akademije već naredne 2012. godine pruži mogućnost da bez dvoumljenja izabere bar četiri, a poželjno bi bilo i pet dopisnih članova kako bi se revitalizovala uloga Akademije u oblasti društvenih nauka.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
