Afera s mrtvim bankama

„Smirite strasti i neka svako radi svoj posao“, teško da će ovaj savet koji je ponudio visoki jugoslovenski zvaničnik Dragoljub Mićunović biti delotvoran da obuzda neviđenu tuču u kojoj danima bespoštedno razmenjuju teške udarce vrhovne vlasti u pravosuđu i monetarnom sistemu – Savezni sud i Narodna banka Jugoslavije. Mićunovićeva terapija za sada nije imala nikakvog efekta i nema sumnje da će se u nastavku dvoboja kao sigurni arbitri pojaviti federalni parlament i redovni sud jer su i Savezni sud i Narodna banka tražili od parlamenta da ih uzme u zaštitu od onog drugog, a međusobne krivične prijave trebalo bi da posluže kao dokaz kako druga strana uglavnom nemilice krši zakone i Ustav.

Otuda Mićunovićeva preporuka u najmanju ruku deluje smešno pred vapajem viceguvernera Narodne banke Jugoslavije Radovana Jelašića koji pred sobom ima kompletnu priču i baš zato zahteva hitan politički konsenzus vladajuće elite od koje se traži da preseče spor i suštinski zaustavi opasan povratak u „pređašnje stanje“.

Na prvi pogled priča o svađi Saveznog suda i Narodne banke Jugoslavije deluje pomalo groteskno. U nameri da ispuni predizborna očekivanja građanstva vezana za promene, Narodna banka započela je (u skladu sa zakonskim ovlašćenjima) ozdravljenje bankarskog sistema koje podrazumeva i zatvaranje mnogih lokala na kojima je stajala firma „banka“. S druge strane, Savezni sud istom zakonskom argumentacijom kojom je do 5. oktobra 2000. godine prihvatao gašenje nekih banaka sada osporava pravo istom predlagaču – Narodnoj banci Jugoslavije – da oduzima dozvole za rad pojedinim poslovnim bankama. Sud, međutim, ne kaže da je to što radi NBJ sa oduzimanjem dozvola pojedinim bankama protivzakonito, nego sugeriše da im se pruži još jedna šansa tako što će vrhovna monetarna vlast da ih još malo mazi i pazi.

U tom nastojanju Saveznog suda ima i komičnih situacija. Sudije Lazar Raonić, Miroslav Vrhovšek i Milić Tomanović u slučaju Union banke presuđuju/zabranjuju Narodnoj banci Jugoslavije „da prema Union banci preduzima bilo kakve mere kojima bi se onemogućavalo redovno zakonito funkcionisanje te Banke ili bi joj se pričinjavala šteta“. Ova trojica sudija prihvataju argumente Union banke da ona „zbog nezakonitog ponašanja Narodne banke Jugoslavije trpi visoku i nenadoknadivu neposrednu ili posrednu štetu“ i teško joj se „narušava ekonomski položaj, poslovni ugled i status“.

Protiv ovakvog stava Suda viceguverner NBJ Radovan Jelašić iznosi sledeće podatke iz kojih se vidi da je Union banka nanela sebi najveću štetu i narušila poslovni ugled:

Union banka je nelikvidna od 1999. godine i na računu godinama nema nijedan dinar. Stručna služba NBJ je svojevremeno predložila donošenje rešenja o oduzimanju dozvole za rad, ali to rešenje prethodni guverner Dušan Vlatković nije hteo da potpiše. Banka je, po izveštaju likvidacionog upravnika, ‘99. godine prodala i svoj nameštaj i po njegovom nalazu gubici su veći nego što se mislilo u NBJ i iznose 53 miliona dinara. A Sud u svojoj presudi kaže: „Ukoliko NBJ nađe da je za nju, odnosno državu, ekonomski opravdano da postoji neka banka i pored toga što je insolventna, može doneti odluku da je sanacija banke moguća i ekonomski opravdana“. Pa šta, naravno da može, ali Narodna banka Jugoslavije u slučaju Union banke to nije ocenila, kaže viceguverner Jelašić i dodaje kako je ponosan što Narodna banka Jugoslavije nije potrošila ni jedan jedini dinar poreskih obveznika da bi sanirala neku od 19 banaka koje je do sada zatvorila.

Zatim viceguverner nudi kontraprimer kojim dokazuje kako najnovijim presudama Savezni sud „skače sebi u usta“: PKB banka (koja je ranije ugašena) u tužbi Saveznom sudu navela je da je ona tražila od NBJ da je sanira sredstvima iz budžeta. NBJ je odbila taj predlog a Sud je presudio: „Zbog nedonošenja odluke po zahtevu za sanaciju, PKB banka ima mogućnost da koristi druga pravna sredstva, ali to pitanje ne može biti razmatrano u ovom sporu jer se ovde isključivo ceni zakonitost rešenja o oduzimanju dozvole“. Pokušavajući da dokaže da je u pravu, Narodna banka Jugoslavije je u jednoj tabeli sa dve kolone sistematizovala sve presude Saveznog suda vezane za oduzimanje dozvola za rad pojedinim poslovnim bankama. Iz tog pregleda sasvim je očigledno da je 5. oktobar 2000. prelomna tačka: posle tog datuma Savezni sud je poništavao sva rešenja NBJ istim pravnim argumentima koje je pre tog datuma koristio da bi potvrdio rešenja NBJ o oduzimanju dozvola za rad nekim poslovnim bankama.

I taman kada je viceguverner Jelašić završio priču za „Vreme“ o slučaju Union banke, na njegov sto je iz Saveznog suda stigla nova presuda: „u ime naroda“ poznati sudijski trio Raonić, Vrhovšek i Tomanović poništili su još jedno (devetnaesto) rešenje NBJ, ovog puta o oduzimanju dozvole za rad Kontrol banci. Sud osporava NBJ da oduzima dozvolu za rad i od nje traži da još jednom razmotri taj slučaj i pomogne Kontrol banci da ozdravi. Viceguverner Radovan Jelašić na novu presudu kaže:

„Što se tiče Kontrol banke, imali smo razgovor sa njenim pravnim zastupnikom advokatom Jelisavetom Vasilić koja je zamolila NBJ da ne ponavlja rešenje o oduzimanju dozvole a da će zauzvrat menadžment i vlasnici sami ugasiti banku jer su uvideli da nema budućnosti. Dakle, Kontrol banka sama priznaje da više nema uslova da posluje, a Savezni sud to ne prihvata i traži da ta banka i dalje postoji“.

Šta je po vama interes grupe tih sudija da tako presuđuju?

„Union banka nema ni dinara na računu, pre tri godine rasprodala je nameštaj, ima gubitak od preko 50 miliona dinara. Kakav je i čiji interes da takva banka nastavi da radi? Kad čovek sve to pogleda, ne može a da se ne zapita da li u svemu ovome ima korupcije. Na osnovu svega što smo mi iz Narodne banke Jugoslavije izneli neka svako kome smo se obratili sam proceni.“

Viceguverner Radovan Jelašić nije želeo dalje da govori o korupciji u Saveznom sudu, tvrdeći da za to nema dokaza. „Vreme“ je, međutim, iz pouzdanih izvora dobilo potvrdu da gotovo svi viđeniji političari u Beogradu imaju kopiju izjava dve savetnice Saveznog suda koje su date u Narodnoj banci. Izjave su, bez znanja savetnica, snimane i o tome postoji zapis a sastanku je prisustvovao i inspektor kriminalističke policije čiji identitet savetnicama Saveznog suda nije otkriven. Razgovor sa njima vođen je dva puta, a drugi susret zakazan je na zahtev jedne od savetnica. Prema tom zapisu (koji imaju neki visoki funkcioneri srpske i jugoslovenske vlasti, ali i redakcija „Vremena“) savetnice su otkrile da je tarifa u saveznom sudu za poništavanje rešenja Narodne banke Jugoslavije (kojim ona oduzima dozvolu za rad jednoj banci) 120.000 maraka. U Narodnoj banci Jugoslavije niko nije bio spreman ni da demantuje, ali ni da potvrdi razgovore sa savetnicama Saveznog suda.

Na pitanje da li su nekome od zvaničnika iz vlasti pokušali da objasne sve „dimenzije“ spora sa Saveznim sudom, viceguverner Jelašić kaže:

„Obraćali smo se predsedniku Koštunici, saveznoj vladi, parlamentu, srpskom premijeru i drugim državnim institucijama. U principu, odgovorili su nam na stereotipan način – svi imaju maksimalno razumevanje za naše probleme, smatraju da ti problemi moraju da se reše i da to treba da bude pitanje političkog konsenzusa. Ne znam šta bi još trebalo da uradimo. Ako smo pošteni, onda moramo da priznamo da postoje oblasti društva u kojima ama baš ništa nije urađeno od onog slavnog 5. oktobra. Ta gospoda u Saveznom sudu koja su u septembru prošle godine donela jednu sramnu odluku, pa posle toga 5. oktobra doneli drugu ispravnu odluku o pobedniku na predsedničkim izborima – oni i danas sede na tim mestima i nažalost još ne postoji politički konsenzus koji bi taj problem rešio.“

Ko bi po vašem mišljenju trebalo da bude taj političar koji bi javno pružio podršku Narodnoj banci?

„Mislim da se ne radi o jednoj ličnosti, u pitanju je široki konsenzus o reformama. Ljudi koji vode ovu zemlju morali bi da vide da je sada već vrag odneo šalu. Počinje da bude ozbiljno, danas će se rušiti Narodna banka, sutra privatizacija, prekosutra neki novi reformski zakon. Pitanje je dana kada će neko drugi iz reformskog bloka biti na meti i zato svi koji sebe smatraju reformistima a misle da Narodna banka radi u duhu tranzicije treba da se oglase.“

Šta ako se niko ne oglasi?

„Mi ćemo nastaviti sa svojim poslom i stalno ćemo dobijati privremene mere od Saveznog suda. To znači da će u krajnjoj instanci za poslovanje banaka od sada biti zadužen Savezni sud koji će ujedno biti i supervizor Narodne banke Jugoslavije.“

Da li Vam je neko rekao da to pitanje treba da reši Predsedništvo DOS–a?

„Ne, ne. To ste vi rekli. Takvi odgovori nama ne rešavaju nijedan od gorućih problema. Jer na ovakav način, nažalost, svaki dan se srozava rejting Saveznog suda i ako se ovako dugo nastavi neko će posumnjati i u funkcionisanje Narodne banke Jugoslavije. A ipak su Sud i Centralna banka stubovi demokratskog društva. Ako se ovo nastavi i traje još dugo, ovde neće biti nijednog pobednika i obe strane samo gube. Nema ničeg goreg nego kad vidite da ste iskoristili sve pravne lekove i da vam je ostalo da tražite od savezne skupštine da vam kaže koga ćete da slušate – Ustav i zakone ili neki Savezni sud.“

Da li je zabeleženo da je sud u nekoj zemlji zabranio Centralnoj banci da se bavi poslom zbog koga je osnovana?

„Mislim da se u praksi nigde tako nešto nije dogodilo. Ali odmah da vam kažem da me takvi potezi ne iznenađuju s obzirom na posao koji je Narodna banka Jugoslavije obavila u prethodnih dvanaest meseci. Mnogo više me iznenađuje to što ne vidim da postoji politički konsenzus kojim bi se potvrdio pozitivan posao koji je Narodna banka Jugoslavije uradila za godinu dana. Naprotiv, imam osećaj da različitim ljudima na različitim političkim mestima nije baš mnogo krivo što se sve ovo desilo. Neko sada trlja ruke i kaže: ‘Tako im i treba kad su radili u korist države i građana’.

Ne bi bio nikakav problem da je 19 banaka koje smo zatvorili imalo nevolja sa ‘sitninom’, ali zaista kod svih njih NBJ je imala u proseku 5-6 velikih razloga da im oduzme dozvolu. Posle svega, postavljam sebi pitanje svrsishodnosti postojanja Centralne banke koja je zadužena za finansijsku disciplinu u ovoj zemlji. Čemu ceo taj rad i trud kada Savezni sud ide toliko daleko da postavlja pitanje zakonitosti našeg poslovanja koje nam je dato Ustavom, Zakonom o NBJ i Zakonom o bankama… Mene interesuje šta će biti ako posle određenog perioda banka koju je NBJ zatvorila a Savezni sud otvorio bude radila sa velikim minusima zbog čega će njeni deponenti imati gubitke, da li će deponenti banke onda ići pred Savezni sud i od sudija Raonića, Vrhovšeka, Tomanovića tražiti naplatu svojih depozita. Ne, ti deponenti će doći pred Narodnu banku Jugoslavije jer smatraju da je ona ta koja je po Ustavu zadužena za finansijsku disciplinu. A ako je budućnost ove zemlje u nekim Pešter ili Union bankama, onda mislim da se ovoj državi ne piše svetla budućnost. Neka svako ko uopšte postavlja pred sebe takvu dilemu prošeta po susednim zemljama i neka pogleda kakve su to banke koje tamo postoje. Na osnovu toga će vrlo brzo proceniti šta je to što kod nas vredi i treba da opstane.“

U izveštajima koje MMF i Svetska banka prave analizirajući našu tranziciju jednu od prvih pozitivnih stavki čini ocena da su reforme u bankarskom sistemu dobro krenule jer je monetarna vlast počela da zatvara loše banke. Sad se pojavio Savezni sud i kaže „sve što je NBJ radila, puj pike ne važi„. Kako će sad MMF i Svetska banka gledati na NBJ koja faktički i nema samostalnost kojom se do sada hvalila?

„Nije mi svejedno kad zamišljam kako neki predstavnik iz Beograda piše e-mail svojoj centrali u Vašingtonu i kaže: ‘Zamislite, Savezni sud poništio po treći put rešenje Narodne banke i to povodom Pešter banke.’ A oni tamo ljudi u centrali pitaju se ko li je ta Pešter banka kad se tolika koplja lome oko nje? Onda mi iz NBJ moramo da objašnjavamo: ‘Znaš to ti je neka banka koja kaže da ima nešto kapitala u Prištini, međutim, nema ništa; koja od ukupne svoje bilansne sume čak 83 odsto drži u kešu; taj je keš opet u Prištini, a UNMIK kaže da tamo nema ničega.’ To zapravo onda i nije banka, to je jedna menjačnica i neka se tako registruje pa onda neće imati nikakvih problema.

Nadalje, zamišljam šta da radimo u NBJ kad nam dođe štediša neke takve banke i kaže: ‘Izvinite, Vi ste dozvolili da se TO registruje kao banka i da ima licencu NBJ, ti Dinkiću, ti Jelašiću… vi ste krivi što nam niste rekli da to nije banka, to je Vaš posao da nam kažete kakve su banke u ovoj zemlji, vi za to primate platu i imate šofera.’ Naravno, običan štediša polazi od toga da ako neka banka postoji ako joj nije oduzeta dozvola, ona dakle vredi i kod nje se može štedeti. Za štedišu je banka – banka, i Hipoferajns i Pešter su isto. A i slepcu je jasno na kakav su način funkcionisale razne Pešter i slične banke.“

Viceguverner Jelašić spominje Pešter banku iz Novog Pazara kao primer „pomešanih lončića“ u ambiciji vlasnika da od obične menjačnice nepotrebno pravi banku. Predsednik Upravnog odbora (zapravo vlasnik) Pešter banke Nedžip Kačar presudu Saveznog suda kojom mu je vraćena dozvola za rad prokomentarisao je sledećim rečima: „Pešter banka je poštovala zakone i profesionalno se ponašala. Očekujemo od svih u ovoj zemlji da poštuju zakone i odluke sudova“.

A koliko je Pešter banka poštovala zakone vidi se iz spisa nastalih posle kontrole rada te banke. Tako je, na primer, bilo planirano da uplata akcija u visini od 32 miliona dinara, po odluci Skupštine akcionara Pešter banke, bude sprovedena u dinarima i jednom uplatom na žiro-račun banke. Šta se u praksi dogodilo: 12. juna 2000. godine Nedžip Kačar je u filijalu Pešter banke u Prištini doneo 1,95 milion maraka i uplatio na svoj devizni račun. Sa tog računa 24. juna iste godine skinuo je 1,6 milion maraka i prodao banci za 32,1 milion dinara. Istog dana internim nalogom Kačar je tim dinarima otkupio celokupnu emisiju akcija banke za kupca „Pešter Mont“ a.d. Bijelo Polje. Nad „Pešter Montom“ otvoren je i zaključen likvidacioni postupak u Privrednom sudu u Bijelom Polju 13. novembra 2000. godine uz zaključak da „dužnik (‘Pešter Mont’) nema značajne imovine iz koje bi se formirala stečajna masa“. Pri svemu tome, Pešter banka prilikom primarne prodaje ove emisije deonica nije tražila (na šta je bila obavezna), pa samim tim nije ni dobila odobrenje NBJ zbog čega se ovaj pravni posao smatrao ništavnim i bez pravnog dejstva.

To je bio jedan od glavnih razloga što je NBJ oduzela dozvolu za rad Pešter banci. U međuvremenu Nedžip Kačar je pozvao guvernera NBJ Mlađana Dinkića na duel i, kako kažu guvernerovi bliski prijatelji, Dinkić je ponudu skoro prihvatio, samo se raspitivao na kojoj televiziji će se razgovarati. Kad je, međutim, od Kačara stiglo pojašnjenje da se radi o duelu na poljani i sa revolverima, Dinkić je odustao.

Predsednik Pešter banke, međutim, nije odustajao od namere da ponovo pribavi dozvolu za rad svojoj banci. U kabinetu guvernera NBJ pojavio se istina bez revolvera, ali je sa sobom poveo (bar je tako verovao) mnogo jači „argument“ – šefa svoje stranke i gradonačelnika Čačka Velimira Ilića. Kad ubeđivanje nije pomoglo, Kačar je tužio Dinkića Saveznom sudu a Ilić je optužio guvernera da radi na uništavanju Srbije.

Inače, u javnosti se poslednjih dana povodom sukoba Saveznog suda i NBJ odjednom pojavilo mnogo persona koje imaju „nešto da kažu“ i čija se tvrdnja uglavnom svodi na stav „da guverner i NBJ rade protiv interesa države i naroda“. Pojedini biznismeni-ekstraprofiteri optužuju guvernera Dinkića da je uništio srpsko bankarstvo i privredu; propali i piramidalni bankari smatraju da guverner ne ume da sprovodi promene; neki savezni ministri tvrde da guverner nestručno obavlja svoj posao; Ljiljana Nestorović, funkcioner Socjaldemokratije, optužuje guvernera da vrši nedopustiv pritisak na sudije i ocenjuje da je guvernerovo ponašanje u javnosti štetno po državu; Velimir Ilić, gradonačelnik Čačka, tvrdi da će guverner uništiti Srbiju, a opozicija u liku Vojislava Šešelja pokreće inicijativu da parlament smeni guvernera.

Kako gledate na taj talas lobiranja protiv guvernera i Narodne banke?

„Kad vidim ko je u tom lobiju, za mene je to samo potvrda da dobro radimo svoj posao i da smo na pravom putu. Jedino što nam zadaje velike glavobolje jeste to što ne vidimo jasan politički konsenzus koji bi još nekome, osim nas, dozvolio da izađe i javno kaže ‘jeste, NBJ je u pravu i radi dobar i efikasan posao’. To vidim kao najveći problem.

Ljudi polako ali sigurno stiču poverenje u bankarski sistem što se meri porastom devizne i dinarske štednje. Pravo da vam kažem, imam utisak da nekome u ovoj zemlji ne prija što je Narodna banka Jugoslavije kod građana stekla takav rejting u poslednjih godinu dana.

I sad smo, je l’ tako, stigli do suštine.

Vrlo je zanimljivo gledati bilanse nekih naših banaka, naročito njihove otvorene pozicije. Onda mnogo lepo vidite da takve banke ulaze u ogromne finansijske teškoće ako ne dođe do devalvacije dinara. Zatim, tačno možete da vidite koliki su interesi nekih banaka, nekih ljudi, nekih grupa kojima je veoma mnogo stalo da Jugoslavija nema stabilnu nacionalnu valutu. Jer ti su ljudi zarađivali u poslednjih deset godina ne stotinak maraka nego desetine i stotine miliona maraka na tome što su polazili od činjenice da će biti devalvacije i oni su od toga jako lepo živeli. Tako se stvorio onaj sloj od jedan odsto građana u Srbiji koji živi bolje od bogatog Nemca, Engleza ili Švajcarca. Tačno može da se vidi ko je taj koji sada lobira da se malo izvrši devalvacija, koji drži javno predavanje Narodnoj banci šta je državni interes pošto ti koji rade za svoj džep, je l’ te, mnogo bolje od nas znaju šta je državni interes… Onda se postavlja pitanje ko ovde za koga radi, ko ovde koga predstavlja… Dovoljno je pogledati bilanse svake banke i tačno ćete znati ko za šta lobira, kome je i kakav interes što se tiče kursa, ili zamene maraka u euro…

Znate, veoma je interesantno kad vam neko iz BC Export Credit banke kaže da ta banka ima 17 miliona maraka na računu, a vi onda proverite i utvrdite da nema 17 miliona nego samo tri marke i 46 pfeniga. To se jasno vidi iz dopisa stečajnog upravnika Montenegrobanke iz Podgorice kod koje je BC banka držala svoj novac. Taj stečajni upravnik čak napiše i potpiše da je neko zloupotrebio i falsifikovao obrazac Montenegrobanke u kojem se navodi da je BC banka imala priliv od 17 miliona maraka. Vi onda podnesete krivičnu prijavu, a simptomatično je da se potom niko ne pojavljuje mesec dana da od nas uzme papir original na kome se vidi stvarno stanje računa. Posle vam kažu da je taj Branko Crnogorac (odatle BC banka) pobegao iz zemlje, a ja se pitam zašto mu niko nije uzeo pasoš i stavio ga u kućni pritvor, kako se inače radi u normalnim državama, dok se ceo slučaj ne rasvetli. A to je, inače, ona banka-klasika: prostorije su joj u zgradi sa tri-četiri sprata, ispred vrata zgrade stoji mercedes S klase i samo se neki keš mulja i vrti. Kad im pogledate promet, 90 odsto priliva na račun stiže od dve kompanije sa nekih ‘ostrva’, nema nikakvog drugog priliva nego su stalno te dve iste kompanije. Ili, još jedan slučaj vezan za tu BC banku: pre republičkih izbora decembra 2000. godine treskajući vratima ulazi čovek u NBJ i kaže nam da BC banka može svašta, može da nam uveze i naftu i struju s kojima smo u to vreme bili deficitarni a nismo imali ni para da ih kupimo. Ali, kaže taj čovek, BC banci jedino fali veliko ovlašćenje (za poslovanje sa inostranstvom) pa bi bilo dobro da NBJ to ‘onako na brzaka izda’. Naravno da nismo dali veliko ovlašćenje, ali smo se pitali kakve su to promene izvedene 5. oktobra kad je nekome stalo da NBJ radi kao u vreme Borke Vučić. I toj BC banci je Savezni sud nekoliko puta vraćao dozvolu za rad koju smo mi oduzimali. A nikako da bude podneta krivična prijava protiv gospodina Branka Crnogorca. Proverite ko je bio član upravnog odbora BC banke, pa će vam mnoge stvari biti jasnije“

Provera (kao profesionalna radoznalost), naravno, nije bio veliki problem jer papiri u kojima se objavljuju spiskovi članova upravnih odbora obično imaju status javnog dokumenta i predstavljaju statusni simbol koji novopečeni vlasnici banaka publikuju i dele po čaršiji da bi zvučnim imenima (u upravnim odborima) zasenili buduću klijentelu. Iz jednog takvog dokumenta od 23. februara 2001. godine vidi se da je član Upravnog odbora BC Export Credit bank a.d. prof dr Jovan Ranković. Profesor Ranković je (posle pada savezne vlade premijera Žižića) na predlog Demokratske stranke Srbije letos izabran za ministra finansija u novoj vladi premijera Pešića.

U federalnom parlamentu sada su jedna molba i jedan zahtev:

Narodna banka Jugoslavije moli saveznu skupštinu za tumačenje kako da se odnosi prema Saveznom sudu koji joj naređuje da krši Ustav i zakone.

Savezni sud traži od Skupštine Jugoslavije da razmotri rad NBJ ali unapred ocenjuje da centralna monetarna vlast ne primenjuje propise i ne poštuje sudske odluke.

Federalni parlament za sada ćuti, verujući valjda da će se spor rešiti sam od sebe. A on narasta i preti da pukne.