foto: elena mudd
Šta je sve do sada uradila i rekla Danijela Štajnfeld
U avgustu prošle godine, glumica Danije Štajnfeld (na slici iznad) imala je premijeru dokumentarnog filma Hold me right (na srpski preveden kao Zaceli me). U samoj završnici rada na kratkom filmu o onima koji su preživeli silovanje (i žene i muškarci), Štajnfeld odlučuje da i sama postane akterka filma i podeli svoje iskustvo. Nju je silovao ugledni čovek (što će srpski mediji kasnije pogrešno prevesti kao „moćnik“) iz srpskih dramskih krugova.
Četiri meseca kasnije događa se afera „Miroslav Aleksić“, Danijela Štajnfeld se ponovo oglašava u javnosti i kaže da je snimak razgovora sa silovateljem predala tužilaštvu. U ponedeljak, 22. marta, događa se neočekivano: javnost saznaje da je saopštila ime napadača. Reč je o glumcu Branislavu Lečiću. Iako je došla iz Njujorka samo da bi to učinila i dala ekskluzivni intervju za „Insajder“, ime nismo prvo čuli ni od nje ni od „Insajdera“, nego sa različitih portala, zahvaljujući curenju informacija iz tužilaštva. Time je Danijela Štajnfeld donekle izgubila kontrolu nad sopstvenim slučajem, ali već u popodnevnim satima tog dana uspela je da je povrati.
ŽRTVE SEKSUALNOG NASILJA
U intervjuu za „Insajder“ opisala je detalje samog događaja. Zna se od ranije da čak devedeset odsto žrtava silovanja poznaje od ranije svog napadača. Međutim, kada pred kamerom sedi žena i kaže: „Mene je silovao kolega i moj dragi prijatelj Branislav Lečić“, ovaj puki procenat odjednom postaje duboko uznemiravajuća ženska realnost. Opisujući kada se i kako sve odigralo, Štajnfeld kaže: „Nije mi bio prvi put da ulazim u njegova kola.“
Naizgled banalna rečenica, tek još jedan detalj iz iskaza žrtve, zapravo je svedočanstvo pomenute ženske realnosti: neki muškarci su naprosto silovatelji; to su kolege, prijatelji, rođaci; oni će se prema ženi odnositi sa poštovanjem 100 puta, odvešće je kući, i 100 puta se ništa neće dogoditi, a onda će je 101. put – silovati. Da li to znači da sve muškarce treba posmatrati kao potencijalne silovatelje? Ne. Ali svaka žena je potencijalna žrtva silovanja. Prema statistikama američkog Nacionalnog resurs centra za žrtve seksualnog nasilja, svaka peta žena bar jednom u životu iskusi najgori oblik seksualnog zločina – silovanje. Za druge oblike, statistike su još gore – neki oblik seksualnog nasilja doživelo je 54 posto žena samo u godini koja je prethodila istraživanju. Više od 63 posto seksualnih napada ostaje neprijavljeno. U studentskoj populaciji taj je procenat još gori – 90 posto.
Ako ništa drugo, ova statistika mnogo govori. Ali ima još: u poslednjim minutima intervjua za „Insajder“ Danijela Štajnfeld govori o prevazilaženju postraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) na način na koji može da priča samo osoba koja taj poremećaj ima i koja je svoju traumu, kroz terapiju, uspešno obradila. O sadržaju traume i obradi PTSP-a „Vreme“ je opširno pisalo povodom afere Aleksić („Vreme“ br. 1568 i br. 1569).
ZNAŠ KO SAM JA
Danijela Štajnfeld svedoči da je silovana. Hajde da se na trenutak pravimo da ime Branislava Lečića još nije nigde pomenuto. Hajde i da poštujemo pretpostavku nevinosti.
Pre intervjua sa Danijelom Štajnfeld, „Insajder“ je objavio snimak njenog razgovora sa silovateljem. Ono što čujemo, tipičan je obrazac razmišljanja silovatelja, jer profil ne postoji, ne postoji određeni tip muškarca koji siluje. On se seća da je plakala, ali na njeno: „Tad sam se osetila ugroženo“, pita: „Zašto?“, i počinje da je sluđuje i ubeđuje da to nije bilo silovanje, da je ona to pogrešno shvatila: „To je moje iskazivanje nežnosti, a ne nepoštovanje. To je dostignuće, da si ti došla do tog stepena interesovanja da kod mene izazivaš te emocije. To je za čast, a ne za osećanje ugroženosti.“
On je ubeđuje da joj je učinio čast, a ne da je napastvovao. Psihološkinja Tanja Ignjatović kaže za „Vreme“ da je ovo tipična nasilnička zloupotreba moći koja uključuje različite vrste manipulacije, obmanjivanja, zamene teza. Zlostavljač komunicira iz pozicije superiornosti . Ne mora do koristi grubost, pretnju, fizičko nasilje, ali nameće svoju volju osobi koja je imala poverenje, kojoj je autoritet, koja ima mnogo manje moći. On odlučuje, sprovodi ono što je namerio, daje potpuno suprotno značenje tome što je uradio, ubeđen da ima pravo na to.: „Ja to za tebe činim, treba da si srećna što sam te izabrao.“ Ignjatović kaže da je to je istovremeno zbunjujuće i poništava naš doživljaj realnosti: „To šalje dvostruke poruke, da treba da smo srećne zbog onoga što nas je povredilo, što nam je neprihvatljivo, jer mi ne znamo ko smo i šta hoćemo.“
Žene ne znaju ko su, ali osoba koju je tužilaštvo označilo inicijalima B.L. u jednom trenutku pita: „Imaš li uopšte pojma ko sam ja?“ U redu je pretpostavka nevinosti, ali znamo ko je – silovatelj, muškarac koji se zaigrao boga i pomislio da on određuje da li je žensko „ne“ u stvari „da“. A sada će da vidi ko je ona.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
