foto: twitter
Porodica Karađorđević
Ako Srbija ikada ponovo bude monarhija i priliku da povrate makar i simboličnu vlast dobiju Karađorđevići, drugi po redu za tron biće Filip Karađorđević, pošto je u njegovu korist abdicirao princ naslednik Petar Karađorđević.
Za sada je prvi pretendent na presto njihov otac Aleksandar Karađorđević (77), koji se pre 30 godina vratio iz egzila i već više od 20 živi sa suprugom, grčkom princezom Katarinom, uz saglasnost i trošak države (Republike), u kraljevskom Belom dvoru na Dedinju.
Princ Petar (42), najstariji od trojice Aleksandrovih sinova (drugi je novopečeni naslednik krune Filip, a treći njegov brat blizanac Aleksandar), živi na relaciji London–Sevilja, a u seviljskoj Palati Svetog Andreja potpisao je prošle nedelje da se odriče “svih prava i prerogativa koji mi pripadaju po osnovu prvorodstva u lozi Starešine Kraljevskog Doma Srbije i Jugoslavije”.
Ceremoniji je prisustvovala njegova majka, prva supruga prestonaslednika Aleksandra, Marija da Glorija od Orleana i Braganse, iz kraljevske porodice Burbona, kao i predstavnik Krunskog veća i sveštenik Srpske pravoslavne crkve, te novi princ naslednik sa suprugom Danicom, ali ne i starešina porodice, što je potvrdilo glasine da među Karađorđevićima već dugo nema saglasja.
Aleksandar se oglasio nakon dva dana i saopštio da abdikacija “nije sprovedena u skladu sa tradicijom”, odnosno da procedura “nije odigrana uz blagoslov naše svete crkve i uz učešće Krunskog saveta u procesu, nego se sve desilo u inostranstvu, bez valjanog razloga za obavljanje tako važne stvari daleko od naše otadžbine”.
Njegovo protivljenje ipak ne može izmeniti odluku princa Petra, i sada je nasledno pravo na princu Filipu, koji živi u Srbiji, sa suprugom, slikarkom Danicom Marinković, i sinom Stefanom, prvim Karađorđevićem rođenim u Srbiji nakon skoro jednog veka. Aktivan je u javnosti, i zadobio je simpatije nakon što je podržao ekološke proteste i imao nekoliko gledanih televizijskih nastupa.
No, nema naznaka da se u skorije vreme može nadati kraljevskoj tituli, a još manje njegov otac, koji je po mnogima svojim javnim delovanjem i nastupima u poslednje dve decenije doprineo da se ospe ionako mali broj pobornika povratka monarhije, što njemu očigledno ne smeta, jer ima Krunski savet i Beli dvor.
Targetiranje novinara
Dragana Sotirovski, gradonačelnica Niša, ponovo se okomila na novinare i medije i učvrstila se u Top 10 naprednjaka koji neskriveno i permanentno ispoljavaju netrpeljivost prema “sedmoj sili” i olako lepe etikete, iako je pre ulaska u politiku, pre pet godina, preko dve decenije radila kao novinarka, što sa ponosom ističe u opširnom životopisu na zvaničnom sajtu Grada Niša.
Gostujući na Niškoj televiziji, gradonačelnica je održala predavanje redakcijama zbog “priučenih i neiskusnih novinara”, a potom je targetirala pojedine medije.
“Ja potpuno razumem da postoje medijske kuće koje finansiraju stranci, i to vrlo otvoreno, koji se bore protiv ovog sistema, protiv mene kao gradonačelnika, protiv premijerke, protiv predsednika… Uvek imate medije, odvajkada, koji su to radili i koji će raditi”, mišljenje je gradonačelnice Niša izneto na lokalnoj televiziji, i nije prvi put da ona na taj način diskredituje bivše koleginice i kolege.
Nakon što se pre dve godine sa mesta načelnice Nišavskog okruga popela na najveću funkciju u gradu, Dragana Sotirovski je sve više iskazivala ljutnju zbog neugodnih pitanja novinara, a u proleće prošle godine dogodio joj se prvi ispad i od tada sve manje bira reči, posebno u ophođenju sa novinarima “Južnih vesti”. I njoj se iza svakog novinarskog pitanja priviđaju “tajkunski mediji” i “strane ambasade”, a na društvenim mrežama je novinare, aktiviste i opozicione političare nazivala “propalim Đilasovim kafedžikama”, “ljudskim olupinama”, “ženama od kojih su muževi na vreme pobegli”, i sve tako, u tom pravcu.
Povodom poslednjeg ispada reagovala su udruženja, a oglasili su se bivše koleginice i kolege iz Niša, pa je tako Biljana Mijalković, urednica dopisništva Radio Beograda 2, rekla za “Danas” da zna “koliko ima neiskusnih i neobaveštenih novinara, posebno mladih, ali da njih ne treba kritikovati, vređati i obeshrabriti”, i naglasila kako je “posebno opasno po bezbednost novinara etiketirati ih kao strane plaćenike”.
Dopire li to do bivše novinarke?
Srpske video-igrice
Industrija video-igara je jedna od najbrže rastućih industrija na svetu, a tako je i u našoj zemlji, gde beleži godišnji rast od 20 odsto. U prošloj godini gejming industrija prihodovala je kod nas 125 miliona evra, što je mali udeo u 180 milijardi dolara, koliko zaradi na globalnom nivou, ali je značajan za srpsku ekonomiju i ima veliki potencijal.
Kako piše “Politika”, samo u protekloj godini video-igrice nastale u Srbiji preuzete su 370 miliona puta, a najuspešnije su Top eleven beogradske kompanije “Nordeus” i “Woka Woka” studija “Two desperados”.
U Srpskoj asocijaciji industrije video-igara kažu da ovdašnja gejming industrija zapošljava 2200 stručnjaka – programera, likovnih umetnika, dizajnera zvuka i producenata, a u ovoj godini otvoriće novih 450 radnih mesta.
O ekspanziji ove industrije kod nas govori i prošlogodišnja kupovina “Nordeusa” od strane američke kompanije “Take-Two” za 378 miliona dolara.
Dan slobode medija
Novinarska udruženja, medijske asocijacije i Sindikat Nezavisnost u zajedničkom proglasu povodom Dana slobode medija pozvali su građane da se bore za slobodu medija, jer “bez slobodnih medija i nezavisne novinarske profesije nije moguće da se čuje glas obespravljenih, niti onih koji su izloženi pritiscima ili represiji”.
UGS Nezavisnost i Koalicija za slobodu medija (Asocijacija medija, AOM, NDNV, NUNS, Lokal pres i Fondacija “Slavko Ćuruvija”) konstatuju da je i ove godine svetski Dan slobode medija Srbija dočekala u medijskom mraku, jer na “javnoj sceni dominiraju lažne vesti i propagandne informacije”, “govor mržnje postao je normalizovan”, a “informativna blokada onemogućava podsticanje kritičke svesti”.
“Godinama unazad svedočimo gušenju medija koji deluju u skladu sa kodeksom struke, profesionalni novinari izloženi su svakodnevnim pritiscima i pretnjama samo zbog toga što zastupaju javni interes, i malo ko za te pretnje odgovora, a često napadima na novinare prethode prozivke i etiketiranja novinara od državnih zvaničnika ili lokalnih političara koji time zapravo podstiču nasilnike i nasilje prema profesionalnim novinarima”, kaže se u Proglasu, i naglašava se da “građani moraju da budu svesni da su pretnje novinarima direktan atak i na njihove slobode”.
A o situaciji u našoj zemlji kada su medijske slobode u pitanju, Džejmi Vajzmen iz Međunarodnog instituta za štampu (IPI) kaže “da se u Srbiji beleži konstantan broj napada, pretnji smrću i klevetničkih kampanja protiv novinara”, što potvrđuje i Platforma Saveta Evrope za zaštitu novinarstva i bezbednost novinara. Reporteri bez granica su nas u Svetskom indeksu medijskih sloboda svrstali u kategoriju “problematičnih” zemalja i najslabije rangirali od svih eks-YU zemalja (79. mesto), a Fridom Haus konstatuje pad medijskih sloboda i veću ugroženost medijskih radnika.
Toliko o slobodi medija.
In memoriam: Zoran Sretenović
Jedan od najboljih i najtrofejnijih košarkaša sa ovih prostora, Zoran Sretenović, preminuo je iznenada prošle nedelje u Beogradu, u 58. godini.
Svoje zvezdane sportske trenutke doživeo je u splitskoj Jugoplastici i bio važan deo po mnogima najboljeg evropskog klupskog tima ikada. U pet sezona za “žute” osvojio je tri titule evropskog prvaka, četiri prvenstva i dva kupa Jugoslavije.
Košarku je počeo da trenira i igra u OKK Beogradu, odakle prelazi 1984. u Crvenu zvezdu, a dve godine kasnije seli se u Split. Nakon epopeje sa Jugoplastikom igrao je u nemačkom Bambergu i francuskom Antibu, a 1993. vraća se u zemlju i nastupa za Partizan, Borovicu iz Rume i beogradski Radnički. Karijeru završava u poljskom Stal Ostrovu.
Ima i dva zlata sa evropskih prvenstava – prvo sa reprezentacijom SFRJ iz 1991. i drugo iz 1995. sa SRJ.
Bio je oličenje timskog igrača, i kao što je zlatna generacija Jugoplastike nezamisliva bez Tonija Kukuča i Dina Rađe, tako je nezamisliva i bez Srete, koji je razigravao i proigravao, a kad je trebalo i ubacivao presudne koševe.
Trenersku karijeru je započeo u podgoričkoj Budućnosti, a potom je vodio i timove Hemofarma, Igokee, Vojvodine i nekoliko poljskih klubova.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
