“Ovo je poruka svima koji se usude da napadnu Srbiju da će biti pretvoreni u prah i pepeo”, ponavljao je danima posle izložbe naoružanja, nazvane “Prikaz sposobnosti Vojske Srbije Štit 2022”, a održane 30. maja na vojnom aerodromu u Batajnici, telal i trbuhozborac Aleksandra Vučića, advokat i funkcioner SNS-a Vladimir Đukanović.
Prosečan konzument televizijskih programa javnog servisa RTS-a i Pinka, televizija koje su direktno prenosile tu izložbu, kada mu se sve to “garnira” uz izjave takozvanih vojnih stručnjaka, svakako će poverovati da je Srbija najjača vojna sila u regionu, kako voli da istakne Vučić i njegovi “sasluženici u saopštavanju istine”, sa Miloradom Dodikom na čelu.
To što je Srbija okružena sa svih strana članicama NATO-a (u BiH je NATO zvanična sila, na Kosovu takođe), te medijski ovlašćene tumače vojne sile Srbije ne interesuje – važno im je da se građani u TV prenosu uživo uvere da će se naša država lako razračunati sa “ustašama, balijama i Šiptarima” i da imamo najjaču vojnu moć. A čemu služi ta moć – koga briga.
“ŠTIT” PRE 20 GODINA I SADA
Tadašnja vojska Srbije je 2002, dakle, 20 godina ranije, imala prikaz sposobnosti, taktičku vežbu sa bojevim gađanjem “Štit 2002”. Bio je prisutan i tadašnji predsednik države Vojislav Koštunica, koji se nije oduševljavao tim naoružanjem i to nije krio. Ali, tada su avioni, helikopteri i vojnici na poligonu u Nikincima borbeno delovali, nije bilo simulacije kao u subotu na Batajnici. Televizije tada nisu direktno prenosile, pa se nije širokim narodnim masama mogla stvoriti lažna slika o snazi vojske. Masmediji sada mogu, jer se u direktnim prenosima i specijalnim emisijama pre i posle ovog prikaza stvara privid, opsena, o najjačoj vojsci u regionu.
Što se tehnike tiče, ni to nije sporno – nivo tehnike je regulisan i potpisan Dejtonskim sporazumom iz novembra 1996. godine. Ali, ko od funkcionera ima smelosti da javno saopšti kako predstavnici vojski Hrvatske i BiH imaju pravo da u svakom trenutku, bez najave, dođu u bilo koju kasarnu u Srbiji i obave inspekciju naoružanja?
Da je “prikaz” u Batajnici samo deo propagande za gledaoce u “vascelom srpstvu”, moglo se videti i uoči početka, kada je zvanični konferansije publici objašnjavao kako lete savremeni avioni, moćne borbene mašine “supergaleb G-4” i “Orao”, i izvode borbene akcije. To što su oni odavno zastareli i što, na primer, G-4 nije imao nijedan borbeni let tokom NATO agresije, nije objašnjeno. Kao ni činjenica da “orao”, čiju modernizaciju jedno šest godina najavljuje vršilac dužnosti pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović Baća (ovlašćeni predstavnik Jugoimporta SDPR u Ministarstvu, u prevodu trgovac oružjem), nije prikazao ništa novo u svojim borbenim mogućnostima. Naprotiv, nije pokazao ni svoje letačke sposobnosti, kao kada bi bio u pitanju aeromiting.
Što se tiče dinamičkog prikaza, vazduhoplovstvo je tu pokazalo i obučenost i ispravnost, od pilota do padobranaca. “Mali problem” organizatora tog takozvanog prikaza je što nisu uzeli u obzir da i neprijateljska strana ima svoje resurse. Doduše, možda “sitne”, jer je Hrvatska, kojoj je prikaz, da se bude načisto, namenjen, članica NATO.
Vazduhoplovstvo je pokazalo da je nabavilo i nove rakete vazduh-vazduh i vazduh-zemlja, što je za pohvalu; sad je jasnije zašto je u remont poklonjenih šest aviona MiG-29 iz Rusije uloženo čak 185 miliona evra. Da se ne bi ponovila 1999. godina, kada je stanje borbene gotovosti RV i PVO Vojske Jugoslavije ocenjivano kao odlično (kao i godinama pre toga), a onda se ispostavilo da je sve na njima neispravno. I da je svaki koji je poleteo oboren ili pogođen.
IZLOŽBA SVAČEGA I NIČEGA
Na pisti u Batajnici bila su poređana silna sredstva – sva uglavnom starija od tri decenije, pa malo prefarbana ili modifikovana.
Oklopni točkaši “Lazar”, koji su učestvovali u vežbi, napokon su dobili svoje evidencijske oznake, što je znak da su zvanično u upotrebi; “Miloši” još nisu. Kako je ispričao jedan od pukovnika tehničke službe, čiji posao je bio da prima u upotrebu ta sredstva, “bez 50 dokumenata to nije moglo da uđe u obzir da se razmatra”. Od oko 10 “Miloša” koji su učestvovali na vežbi, samo jedan je imao evidencijski broj, ostali nisu, što u prevodu znači da su u vlasništvu SDPR-a, koji samo čeka da neko od stručnjaka popusti i da ih “uvale” vojsci.
SDPR je na batajničkoj pisti izložila, da građani vide i misle da je to vojno naoružanje, mnoge prototipove “zbudžene skalamerije” navodno novog naoružanja, od onih pretenciozno nazvanih “dvoglavi orao”, do “Lazanskog”. Kada su tog nesrećnog “Lazanskog” predstavili na Sajmu naoružanja, mnogi stručnjaci iz te oblasti su se krstili – kako je moguće da nekome padne na pamet takvo “budženje”, ne može top tog kalibra na tu šasiju.
Ista priča i kod “Lazara” – iako su taktičko-tehnički zahtevi vojske bili da ima top kalibra 20 milimetara, sve je prenebregnuto, dovoljan je mitraljez 12,7 mm. Da bi sve te brljotine upodobili, donosi se Pravilnik o nabavci naoružanja, objavljen u Službenom vojnom listu broj 12. od 12. aprila gde se sve “aminuje”.
Statički prikaz vežbe – vidi se da pored 90 odsto sredstava stoje ljudi iz SDPR-a, ne iz vojske, što je znak da to nisu vojna, nego sredstva iz razvoja, koja tek treba da se “uvale” vojsci, na osnovu novog pravilnika.
BITAN JE KINESKI FK–3
Tu su i strani vojni atašei, kojima nije problem da prepoznaju obmane, oni su se usredsredili na kineski protivavionski sistem FK-3, zbog čega je čitava “parada” i napravljena. Slikaju naizgled nebitne detalje, ali njihovim državama itekako važne – ogibljenje, prenosni mehanizam, visinu radara, ono što se ne može naći u katalozima. U isto vreme, vojnim policajcima, po običaju u poslednjih 10 godina, ukazano je da snimatelji i foto-reporteri imaju ograničeno vreme snimanja.
Iako su predstavnici medija dovedeni mnogo, mnogo ranije (prikaz je bio utanačen za 11, a oni su morali da dođu do osam sati), svaki pokušaj da se malo prođe kroz ta “sredstva” bio je osujećen od pripadnika Vojne policije. Zašto, nisu umeli da objasne. “Dalje nećeš moći”, kao da su parafrazirali rečenicu onog čiče iz filma Ko to tamo peva.
Na binu potom dolaze specijalni gosti, Milorad Dodik, srpski član Predsedništva BiH, koji se potom i obratio u ime “vaskolikog srpstva”, niko ne zna zašto, niti šta je hteo da poruči; odlazeći predsednik raspuštene Skupštine Ivica Dačić, sa obezbeđenjem kao da je na funkciji Vučića; resorni ministar Stefanović, koga nešto nisu srdačno pozdravljali i, naravno, Aleksandar Vulin, u svojoj “dimničarskoj” uniformi. Deo generala na svečanoj bini ustaje i salutira Vulinu, običnom civilu, a ne radi to kada dolazi premijerka Ana Brnabić, koja je Vulinu zvanično šef. “Eto vidiš, ovo je dokaz koliko se vojska srozala i poltronska je”, ukazuje autoru ovog teksta jedan od oficira koji stoji u blizini. “On im dao činove dok je bio ministar, zbog poslušnosti, i oni to ne mogu da zaborave”.
Rukovodilac vežbe se, kada je Vučić stigao, obraća traženjem dozvole da prikaz počne: potom se vidi sva smejurija tog igrokaza, smešna za sve osim za vojnike koji u njoj učestvuju, jer su šest dana pripremali tu ordinarnu glupost na koju bi se “upecala” samo deca iz osnovne škole.
HELIKOPTERI–TOPOVNJAČE I HAUBICE
Tu “smehotresnu olimpijadu” načas je zaustavio nalet ruskih helikoptera-topovnjača Mi-35, jer je to jedino sredstvo kojim Srbija može da se suprotstavi, u prvom naletu, terorizmu u zemlji. I ako je nešto za pohvalu vladi Ane Brnabić, jeste što je kupila te letelice, kao i Erbasove helikoptere H-145. Sadašnji predsednik Srbije jeste te Mi-35 nazvao po sebi, “Vučićeve đavolje kočije”, kumovao imenu, ali je to respektabilno sredstvo. Autor ovog teksta je imao priliku da gleda kako “stariji brat” tog helikoptera, Mi-24, dejstvuje po položajima albanskih terorista na Kosovu 1998. godine; teško onome po kome udara.
A koliko je izveštačen prikaz sposobnosti bio, najbolja ilustracija je scenario “druga Baće”, koji komanduje da se samohodne haubice NORA B-52 okreću ka letelicama u vazduhu dok one prolaze, kao da će ih oboriti. Dokaz da mašta “lakirovke” za TV kamere nema granica – da se prikaže da se haubicama gađa avion.
Tim “lakirovkama” u Batajnici ne bi bilo kraja te subote, 30. aprila, da se lično Vučić nije obratio “naciji” i najavio nova ulaganja u vojsku – kupovinu 12 francuskih lovačkih aviona “rafal”, pa 12-14 britanskih “tajfuna”, pa pregovore o kineskim lovačko-bombarderskim avionima, nove helikotere, nove vrste naoružanja… Iskazao je i nezadovoljstvo modernizacijom “orla” – valjda mu je neko napokon rekao da to nije moguće.
Uglavnom – prikaz uspeo, penzioneri u prodavnicama i na pijaci, a posebno uveče u parku, onako dokoni, konstatuju da nema jače vojne sile od Srbije. Dok za to vreme sve više i više starešina napušta vojsku tražeći sebi bolji izvor prihoda.
Zvanice su otišle posle prikaza, uključujući i u prorežimskim medijima sveprisutnog penzionisanog generala Milorada Stupara (od svih, samo je on dobio pozivnicu). Vojska je ostala da pakuje sredstva i psuje jer su tamo proveli šest dana pre “prikaza”.
