Izreka “Sudbina ništa ne dodeljuje doveka” mogla bi se dobro primeniti na odnose koje je Srbija imala sa zvaničnom Rusijom. A još više na poziciju u kojoj se njena vlast našla nakon napada Rusije na Ukrajinu – naročito u poslednjih desetak dana. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je prvih dana marta to formulisao na sledeći način: “Sve što smo živeli do juče, mislili i znali, odjednom više ne liči na ono što poznajemo danas.” U tom kontekstu je i dodao da danas postoji manje neko ikada razumevanja za poziciju Srbije bilo gde u svetu.
Neko od Vučićevih savetnika bi mogao da mu pomogne u pripremi govora sugestijom da je manjak razumevanja prema srpskoj politici sedenja na dve stolice pomalo licemeran s obzirom na, blago rečeno, suptilan odnos koji su donedavno praktikovale prema Ruskoj Federaciji i Putinu lično i neke članice Evropske unije. Osim toga, Srbija se pridružila velikoj većini članica Ujedinjenih nacija u osudi ruskog napada na Ukrajinu, kao i prilikom glasanja o prestanku članstva Ruske Federacije u Savetu za ljudska prava UN. Ipak, po tvrđenju iz nekih izvora u oba slučaja su tome prethodili telefonski razgovori Vučića sa Putinom.
UOČI RAZLIKU
Razlog za sve manje razumevanje srpske pozicije je, dakle, u nečem drugom, i ne sastoji se u već maltene svetski poznatom rusofilstvu i putinofilstvu. Uostalom, slično je i u Crnoj Gori (članici NATO-a) i Bugarskoj (članici EU i NATO-a). Obožavanje Putina ili barem široke simpatije prema ruskom predsedniku bile su prisutne i na Zapadu. Razlog nerazumevanja Srbije krije se u reakciji na invaziju Ukrajine kako državnih organa tako i dobrog dela njene javnosti.
Naime, Vučić je potvrđujući podršku teritorijalnom integritetu i suverenitetu Ukrajine pravdao uzdržavanje Srbije od pridruživanja sankcijama jakim ekonomskim vezama sa Rusijom, pretežno proruskim javnim mnjenjem, kao i snažnim ruskim uticajem u Srbiji (ne precizirajući na šta misli). Što se tiče ekonomskih veza, potpuno je jasno da se one, osim gasa, smanjuju do minimuma gubitkom kopnene veze između dveju zemalja, a da se i ne govori o uticaju već uvedenih zapadnih sankcija i prognoziranog pada ruske privrede. Prorusko pak javno mnjenje zajedno sa nekim ministrima Vučić je i sam stvarao preko kontrolisanih medija koji su godinama glorifikovali Putinovu moć.
Normalno je da su u ovako komplikovanoj situaciji dodatni interes izazivali sastanci srpskih zvaničnika sa ambasadorom Ruske Federacije u Beogradu Aleksandrom Bocan-Harčenkom. U saopštenju sa susreta ambasadora sa srpskim ministrom unutrašnjih poslova Vulinom verovatno nikoga nije iznenadila uobičajena zahvalnost Vulina na podršci Rusije za očuvanje celovitosti Srbije, blokadi u Savetu bezbednosti UN svojevremenog britanskog predloga rezolucije o Srebrenici, kojom bi “na sramotu i porugu istini srpski narod bio proglašen prvim genocidnim narodom u istoriji sveta” (mada u nacrtu nema ni reči ni o Srbiji, ni o Srbima), a ni njegova naglašena konstatacija da policije i druge bezbednosne strukture Srbije i Ruske Federacije imaju izuzetnu saradnju (ma šta to značilo u ovim okolnostima). Iznenađenje je pre moglo izazvati to da je na fotografijama sa susreta srpski ministar izgledao kudikamo radosniji nego sam ambasador.
Sastanak sa ambasadorom samog predsednika Vučića, formalno povodom upućivanja čestitki povodom reizbora srpskog predsednika, bio je kudikamo uzdržaniji, što se vidi iz prilično kratkog i suvog obaveštenja, a naročito iz formulacije da je ambasador “…tokom sastanka govorio o tome kako Rusija vidi sukob u Ukrajini”.
Međutim, moglo bi se reći da ono što zbilja radikalno razlikuje Srbiju od drugih zemalja i što najviše doprinosi, kako je sam predsednik Vučić rekao, slabljenju razumevanja za nju u svetu, predstavlja reakcija na invaziju Rusije na Ukrajinu. “Napolju” je bila dobro uočena i nesrazmera u brojnosti učesnika skupova za podršku Rusije i Ukrajine u korist ovih prvih, a još markantniju ulogu su odigrale objave na socijalnim mrežama, gde su se poklapali čak i trendovi. Naime, ako su u prvom periodu “specijalne vojne operacije” ruski korisnici tih mreža masovno negirali i proglašavali fejkovima saopštenja o razaranjima i zločinima koje je ruska vojska činila u Ukrajini, u daljem toku, kada je to postalo nesporno, počeli su u sve većem broju da reaguju po modelu “to su i zaslužili, treba slistiti te naciste do kraja”, i u tome su ih vremenski verno pratili njihovi i srpski podržavaoci.
VELIKA I MALA BRAĆA
Preokret se dogodio 28. aprila, dva dana nakon što je na sastanku sa generalnim sekretarom UN Guterešom ruski predsednik, pravdajući priznanje nezavisnosti Donjecke i Luganske oblasti od strane Rusije koje su 2014. godine proglašene za tzv. “narodne republike”, pozvao se na svojevremenu odluku Međunarodnog suda pravde o legitimnosti proglašenja kosovske nezavisnosti. Uobičajeno, taj preokret je prvo obznanjen na stranicama srpskih tabloida, pa se skoro dvodnevno zakašnjenje ne čini slučajnim – trebalo je vremena da se na jednom drugom mestu osmisli kako sama izjava ruskog predsednika tako i način na koji će biti prezentovana srpskoj javnosti, a ne čini se slučajnim ni to da su najoštriji naslovi osvanuli baš u medijima koji su do toga najradikalnije branili ruske stavove i glorifikovali Putina.
Teško je poverovati da u međuvremenu nije bilo direktnih kontakata između najviših srpskih i ruskih zvaničnika, ali je javno Putinov potez pokušao da objasni pred srpskom javnošću samo ruski ambasador Bocan-Harčenko. On nije dobio priliku da to učini na nekom zvaničnom sastanku, već se morao zadovoljiti gostovanjem na TV Insajderu koji čak nema nacionalnu frekvenciju.
Bocan-Harčenko je mogao da kaže samo to da nema nikakvih signala da Ruska Federacija može da promeni odnos prema kosovskom pitanju, kao i da jednostrano i neligitimno proglašenje nezavisnosti Kosova ne treba dovoditi u vezu sa otcepljenjem Donbasa, jer su se građani Donjecke NR i Luganske NR na referendumu izjasnili za otcepljenje od Ukrajine, što sa Kosovom nije slučaj. Stiče se čudan utisak da je time direktno protivrečio svom predsedniku koji je odluku o priznanju nezavisnosti tih republika obrazložio baš odlukom Međunarodnog suda pravde kojom je proglašenje kosovske nezavisnosti oglašeno kao legitimno. Još veće čuđenje izaziva to da ambasador pre ovog važnog nastupa očigledno nije izvršio odgovarajuće provere, jer bi u protivnom ustanovio da je referendum o nezavisnosti Kosova bio održan još u septembru 1991. godine, da nije bio ometan od strane Miloševićevog režima i da njegovi rezultati nisu bili priznati nigde u svetu (sem od strane Albanije), baš kao ni rezultati referenduma o nezavisnosti donbaskih republika.
Primera iz rusko-srpskih odnosa kojima se potvrđuje stara istina da velike države u odnosima sa “malom braćom” prate samo svoj interes bilo je i ranije. Tako je bilo i 1813. godine, kada Rusija, tada na vrhuncu svetske moći nakon pobede nad Napoleonom, nije pribegla u pomoć prilikom gušenja Prvog srpskog ustanka, jer su je vezivale odredbe ugovora koji je uoči francuske najezde u Bukureštu sa Tuskom potpisao niko drugi no feldmaršal Kutuzov.
Sada je red za odgovor na Vučiću, koji je svoje obraćanje javnosti “o budućnosti Srbije” najavio za 6. maj i, mada je svekolika pažnja usredsređena na očekivano pridruživanje Srbije zapadnim sankcijama protiv Rusije, iz mnoštva razloga radi se o mnogo značajnijem pitanju – kakav će biti njen 21. vek.
