Kako se odreći Putina, a da to tako ne izgleda

Koja se reč najčešće čuje poslednjih dvadesetak dana u javnosti? Izbori? Ne. Vlada? Ne. Skupština? Ne. Radna mesta? Ne. Bolji život? Ne. Sankcije i samo sankcije, odjekuje kroz prazan medijski prostor Srbije. Ta reč je postala sveprisutna u celokupnom javnom mnjenju. Dakle – kad će i kako i da li će Srbija uvesti sankcije Rusiji.

U odnosu na ovu temu, deluje da se ništa drugo u Srbiji ne dešava. Svi čekaju šta će da se desi – da li će Srbija napokon da se mane veze sa Putinovom Rusijom ili će taj odnos i dalje biti nastavljen.

OD DANAS – RUSIJA NAPALA UKRAJINU, A NE OBRNUTO

U to ime, mediji koji su pod nekom vrstom kontrole kabineta predsednika SNS-a Aleksandra Vučića, a to je većina nacionalnih i lokalnih medija, počeli su da menjaju ton, posebno kada se ima u vidu na koji način su tumačili rat u Ukrajini od momenta kada je invazija Putinove vojske krenula u februaru 2022. godine. Od naslova “Ukrajina napala Rusiju” u danu kada je počela ruska invazija na Ukrajinu, do “Putin zabio Srbiji nož u leđa” u danu kada je predsednik Rusije izjavio da za Lugansku i Donjecku oblast treba da važi isti princip kao za Kosovo i Metohiju.

U dva i po meseca, mediji koji su deset – ili poput “Politike” i “Večernjih novosti” – dvadeset godina veličali i predstavljali Vladimira Putina kao “čoveka bez mane”, okrenuli su ćurak i počeli da “objektivno” posmatraju šta se dešava. Do sada im se grubom greškom moglo dogoditi da objave nešto negativno o Vučiću, ali ne i o Putinu.

Postavlja se pitanje ko je pomogao ovim medijskim radnicima da razumeju šta se dešava? Da li to znači da će uskoro umesto o “ruskoj specijalnoj operaciji” govoriti o invaziji na suverenu i nezavisnu Ukrajinu? I da se posete američkih i evropskih diplomata ne predstavljaju kao napad na Vučića nego kao šansa da Srbija konačno okrene svoj politički kurs prema društvenom i političkom modelu kome retorički teži?

Ova promena nije došla kao posledica razumevanja stvarnosti. Naime, nijedan od tih medija (svi tabloidi, “Novosti” i “Politika”, kao i sve TV stanice sa nacionalnim pokrivanjem) u poslednjih deset godina nikada nije pokazivao ni trunku uređivačke nezavisnosti. Pre će biti – i to jeste prvenstvena ocena u javnosti – da se kao i do sada koriste za promovisanje politike koja bi Srbiji trebalo da opravda bilo koji Vučićev postupak u budućnosti, bez obzira koliko je u potpunosti suprotan od onoga što je predsednik Srbije govorio i zastupao tokom deset godina vlasti.

Kraće: kao što se Vučić jednog jutra probudio i nije više bio za Veliku Srbiju nego za Srbiju u Evropskoj uniji (što je bio način da se dokopa vlasti), tako bi sada, preko noći, trebalo da bude predstavljeno da Putin i Rusija nisu nikakvi prijatelji Srbije. Štaviše, i da čitava zemlja zaboravi sve ono čime ju je vlast zatrpavala poslednjih deset godina.

A tokom tog perioda, strateški je stvaran kult ličnosti Putina u Srbiji. On je svoje ovaploćenje doživao u januaru 2019. godine kada mu je Vučić organizovao doček kakav ovaj nikada u životu nigde nije imao i koji je po brojnosti bio najveće javno okupljanje u Srbiji posle 5. oktobra.

Sada bi trebalo poverovati, ako se sluša šta Dragan J. Vučićević govori po Pinkovima i Hepijima i čitaju njegove kolumne, zajedno sa istupima Vladimira Đukanovića Đuke i sličnih, da se Rusija i dalje voli, ali da se za Srbiju ipak sve žrtvuje. Drugim rečima, izbor između Srbije i Rusije je jednostavan – bira se Srbija.

SVE ZA REJTING, REJTING NI ZA ŠTA

Ovakav marketinški pristup, razume se, nema nikakve veze sa novinarstvom. Izabran je da bi se primenila više puta korišćena taktika aikida, koju je Vučić proslavio za vreme poslednje decenije svog političkog delovanja.

Kada se našao u situaciji da ga “pritiskaju” sa Zapada da uvede sankcije Rusiji, u prvi mah se nije dobro snašao, delovao je ošamućeno i u nokdaunu. Međutim, brzo se pribrao. Uz pomoć svojih marketinških stručnjaka, koji godinama sa uspehom prodaju razne priče Srbiji, usisao je temu sankcija i preusmerio je: sada više nije tema da li će Srbija uvesti sankcije Rusiji nego da li će se Srbija odbraniti sankcija koje joj prete sa Zapada ako svoju spoljnu politiku ne uskladi sa partnerima iz EU i SAD. Poruka je jasna. Nećemo govoriti o tome da se odričemo majčice Rusije jer to ne možemo da uradimo; govorićemo da moramo da sprečimo da nas Zapad, koji je i dalje zao i opak, kazni na način kao u periodu između 1992. i 2000.

Vučić, u nedostatku demokratskog legitimiteta svoje vlasti, igra na kartu straha i govori građanima preko medija koje kontroliše: nemojte da mi pričate o Rusiji, pogledajte Srbiju i šta se nad njom nadvija, a ja želim da od Srbije oteram taj strašni oblak sankcija, lošeg života i propadanja. U to ime, on dalje poručuje da ga nije briga za Rusiju ili Zapad, njemu je stalo samo do Srbije i njenog napredovanja. Čini se da mu je ova kutija poruka isporučena od strane savetnika za komunikacije i da je to ono sa čim se danas ide pred javnost. Ukratko – Srbija gleda svoja posla, vodi se svojim interesima i brine samo o budućnosti svojih građana.

Na žalost Vučića i građana Srbije, rat je u Evropi, jedna država je napadnuta od velike nuklearne sile i bukvalno su sve države Evrope na strani Ukrajine. Nikakava posebna priča ne važi za Srbiju i ona neće dobiti posebno razumevanje i izuzeće od bilo koga zato što je bila bombardovana 1999. godine od NATO-a.

Zbog toga priča koja se potuljeno valja po tabloidima i po tabloidnim TV stanicama sa nacionalnom frekvencijom ima samo jedan cilj – održavanje rejtinga samog Vučića da se ne desi da oni koji vole Putina, a vole ga i zato što im je Vučić govorio da ga vole, počnu da misle kako Vučić više ne voli svog “ruskog brata”.

NIJE DA HOĆEMO, NEGO MORAMO

Iako Vučić “zapadnim partnerima” obećava da će se stanje promeniti i verovatno kupuje vreme pričom da mu treba neki period u kome bi preumio javnost u Srbiji, izgleda da on danas ne može da bude nosilac te poruke. Zato igra na sigurno – ne uvodimo sankcije Putinu, volimo ga i dalje, ali moramo da se povinujemo Zapadu. Naime, naš “veliki brat” sada ima puno posla i ne može da se bavi nama i da nam pomaže, tako da bismo sprečili sankcije Srbiji, radimo ono što od nas traže Evropska unija i Amerika. To nikako ne znači da se menja naš odnos prema Rusiji i da se solidarišemo sa patom i stradanjem Ukrajinaca – to samo znači da pristajemo na “ultimatum” jer moramo da odbranimo sve ono vredno što nam je Vučić omogućio i stvorio u poslednjih deset godina.

Sve što javnost sluša i čita, upravo je to. Dakle, Srbij mora da prevari moćnike, da “ostanemo svoji na svome” i da “veliki” pomisle da smo se povinovali njihovim zahtevima.

Razume se, dometi ovakve politike koja se očitava u “izveštavanju medija” nisu nikakva strateška odluka i ne donose ništa dobro, kao ni ranije u istoriji. Srbija se opet našla na raskrsnici, ali se čini da sada odluka nije – svi oko nje su na jednoj strani. I to je jednostavna istina, lako razumljiva poruka. Građani Srbije bi zato lako shvatili kada bi im “sa vrha” bilo poručeno. Dakle, Srbija radi ono što rade njene komšije, a Rusija je napravila i taktičku i stratešku grešku u kojoj se ne može podržati.

To se za sada ne dešava, ali valja sačekati još koji dan. Možda najavljeno pa odloženo “obraćanje javnosti” zaista bude vredno pažnje, pa da umesto kukumavki, prenemaganja i samohvalisanja javnost čuje odluku. Autor ovog teksta u to ne veruje, ali veruje da su čuda moguća.