Grupni portret, nakrivljen udesno

Predsednički, parlamentarni i beogradski izbori održani 3. aprila ove godine daju mnogo materijala za analizu, pogotovo onima koji vole da se udube u brojeve i da vide kakvu priču svi ti procenti, cifre i zarezi govore o našoj društvenoj i političkoj realnosti. Najčešće pominjana priča koju govore brojevi jeste da je Aleksandar Vučić dobio veći procenat glasova na predsedničkim izborima nego njegova Srpska napredna stranka na parlamentarnim. Međutim, to je slučaj sa gotovo svim predsedničkim kandidatima čije su stranke ili koalicije imale i liste na izborima za Narodnu skupštinu.

Druga upečatljiva priča o brojevima odnosi se na činjenicu da su, prema preliminarnim rezultatima Republičke izborne komisije, u parlament Srbije ušle tri otvoreno desničarske liste – koalicija “Nada”, Patriotski blok okupljen oko Dveri i lista Zavetnici. Ovo lako može da navede na zaključak da je desnica u Srbiji jača nego ikad, ali to bi bilo trčanje pred rudu i prebrzo donošenje konačnih sudova.

Izvesno je, međutim, da su ove tri liste ušle u Narodnu skupštinu zastupajući otvoreno desne stavove i vodeći kampanju na neupitno desničarskoj ideologiji. Takođe je poznato da su to radile i ranije, pa im nije bilo baš lako (nekima i nemoguće) da uđu u parlament. Zavetnici, recimo, sada prvi put imaju svoje predstavnike u Skupštini Srbije, dok Dveri i “Nada” (u suštini, Demokratska stranka Srbije u svom poslednjem pojavnom obliku) poslaničkog iskustva imaju, ali ne treba zaboraviti da je koalicija DSS–Dveri zamalo ostala ispod cenzusa na izborima 2016. i da su u parlament ušli posle višednevnog natezanja čitave parlamentarne opozicija sa predstavnicima Republičke izborne komisije. Te sednice RIK-a bile su čak i prenošene uživo i videlo se koliko je odlučivanje arbitrarno, pa je samim tim i pokušaj da se DSS–Dveri “potope” i ostanu ispod cenzusa bio očigledan. No, od tad je prošlo šest godina i mnogo vode ispod mosta, a opoziciona scena prekomponovala se nebrojeno puta, i još će, kako stvari stoje.

foto: rade prelić / tanjug

Zavetnici su prvi put u parlamentu, još od nastanka, 2012. godine. Pokret Zavetnici osnovala je početkom 2012. godine grupa od dvadeset ljudi, koji su se okupljali na barikadama srpskog naroda na Kosovu, organizovali brojne skupove i proteste, učestvovali u humanitarnom radu, obeležavali značajne istorijske datume i “širili državotvornu i rodoljubivu misao”, stoji u zvaničnom istorijatu ove stranke, gde takođe piše: “Samo ime pokreta odabrano je po uzoru na istorijsko iskustvo u kojem središnju tačku zauzima kosovski zavet, kao vekovna inspiracija brojnih vladara, naučnika, pesnika, pisaca, vojskovođa i najvećih srpskih umova.”

U zvaničnom istorijatu sa sajta ove stranke stoji i da na međunarodnom polju Zavetnici stiču prijatelje i na Istoku i na Zapadu. Uspostavljaju saradnju sa suverenističkim strankama širom Evrope, koje uvažavaju “najvažnije srpske državne i nacionalne interese”: “Predstavnici rukovodstva pokreta učestvuju na brojnim susretima i diplomatskim forumima sa zvaničnicima Ruske Federacije u Moskvi i Beogradu.

Kao nacionalno odgovorna snaga Zavetnici rade na povezivanju sa svim najvažnijim političkim i društvenim činiocima srpskog naroda u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i na prostorima nekadašnje Republike Srpske Krajine. Kao odgovor na brojne političke, ekonomske i društvene izazove – Zavetnici usvajaju sveobuhvatnu Nacionalnu i državnu strategiju, koja postaje programski temelj organizacije.”

MILICA IZ “OTVORENIH VRATA”

Od nastanka, predsednik Zavetnika je Stefan Stamenkovski, poznatiji, međutim, kao suprug najistaknutijeg lica ove stranke – Milice Đurđević Stamenkovski. Značajnu savetodavnu ulogu u Zavetnicima imao je i nedavno preminuli Rajko Đurđević, Miličin otac, inače publicista, pisac i nekada poslanik Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja.

Zavetnici se u javnosti prvi put pojavljuju (mada ih se slabo ko seća) na mitinzima povodom hapšenja haškog osuđenika Radovana Karadžića. U tom trenutku, Milica Đurđević ima 18 godina i tek namerava da upiše Fakultet političkih nauka, a protest protiv Karadžićevog hapšenja predvodi Srpska napredna stranka koju vode Tomislav Nikolić i – Aleksandar Vučić.

MILICA DJURDJEVIC STAMENKOVSKI

Zavetnici na parlamentarne izbore prvi put izlaze 2014. godine u koaliciji pod nazivom “Patriotski front” sa Saborom srpskog jedinstva, NP – Preporodom Srbije i Slobodnom Srbijom – Niš. Osvajaju svega 0,13 odsto glasova, to jest oko 4500 glasača zaokružuje ovu listi. Od tada do ovih, parlamentarnih izbora 2022. godine, broj glasova koji Zavetnici osvajaju raste i u procentima i u broju glasova: 2016. ne prelaze cenzus, ali osvajaju 27.690 glasova, odnosno 0,73 odsto. Magični jedan procenat prelaze na parlamentarnim izborima 2020. kada, uprkos cenzusu koji je sa 5 smanjen na 3 odsto, opet ostaju izvan Skupštine, ali dobijaju 1,43 odsto, odnosno 45.950 glasova. I konačno, 2022. godine, na upravo održanim izborima, Zavetnici postaju parlamentarna stranka sa 3,72 odsto, odnosno 140.918 glasova, to jest – deset mandata. Prema rečima Milice Đurđević Stamenkovski, Zavetnici će biti “državotvorna opozicija”.

Šta to tačno znači, zavisi od namere sa kojom se tumači. Objektivno – ne znači ništa: podrazumeva se da je svaka politička opcija koja izađe na izbore državotvorna, makar minimalno, da priznaje državu kao sistem organizovanja društva, samim tim baš ovu državu i njene institucije. A kad već izlazi na izbore, podrazumeva se da svaka opcija ima makar mrvu želje da državom upravlja. Ali to je objektivno tumačenje, prečišćeno od ovdašnje političke realnosti. Kada se fraza “državotvorna opozicija” tumači u kontekstu prljavih igara na srpskoj političkoj sceni, sve ukazuje na to da je reč o suptilnom namigivanju i flertovanju sa vladajućom većinom.

OTVORENE DVERI

BOSKO OBRADOVIC

Baš kao i Zavetnici, da cenzus pre dve godine nije spušten za dva procenta, ni Dveri ne bi ušle u parlament, odnosno poslanike ne bi imao Patriotski blok za obnovu kraljevine Srbije. Ova koalicija osvojila je takođe deset mandata, odnosno 3,81 odsto glasova. Kao i Zavetnici, za dlaku su prešli potrebna 3 procenta. Tokom predizborne kampanje, Patriotski blok kao da je ostao u senci lidera Dveri Boška Obradovića. U ovoj koaliciji Dveri su zapravo sa Pokretom za obnovu kraljevine Srbije (POKS), to jest njegovim otcepljenim krilom.

Do raskola u POKS-u došlo je još u januaru ove godine kada je pokret imao dve odvojene izborne skupštine. Na jednoj je za predsednika pokreta izabran Žika Gojković, koji je i ranije obavljao ovu funkciju, a na drugoj, paralelnoj, Vojislav Mihailović. Boško Obradović nije ušao u koaliciju ni sa jednim od ove dvojice, već sa čovekom koji je, dok je POKS bio jedinstven, bio na funkciji portparola pokreta – Milošem Parandilovićem.

POKS je mala, ali složena priča, koja bi zauzela mnogo prostora kada bi se obrazlagala u sitna crevca. Tek, na ovim izborima imali smo POKS 1 i POKS 2. Jedni su na izbore izašli sa Dverima, a drugi u koaliciji “Nada”, no o tom potom.

Od svega u vezi sa POKS-om zanimljiviji je razvojni put Boška Obradovića i to samo u poslednjih pet godina. Ono od ranije znamo: diplomirani bibliotekar iz Čačka, začetnik desničarskog pokreta Dveri na Filološkom fakultetu, zajedno sa Vladanom Glišićem, koji je pak, u jednom momentu 2016. godine, nakon raskola sa Obradovićem, bio u koaliciji sa prof. dr Danicom Grujičić, a ona se ovog puta našla na mestu prve na listi SNS-a, dok je njihov treći koalicioni partner, bivši gradonačelnik Kraljeva Ljubiša Jovašević, ove godine zamalo kontaktiran da se uključi u kampanju koalicije “Moramo”… Reći da je srpska politička scena komplikovana, bila bi blaga ocena…

No, vratimo se na Boška Obradovića u poslednjih pet godina. Pre nego što će postati jedan od najlojalnijih partnera Dragana Đilasa i Marinike Tepić u sada već zaboravljenom Savezu za Srbiju (a nema ni tri pune godine otkako je potpisivan Sporazum sa narodom), Obradović se “polirao” od radikalnog do umerenog desničara i uglađenog i pristojnog političara. Ali, slabo mu je išlo… Naime, taman kad bi se nekako prestrojio i učinio se iole prihvatljivim partnerom građanskim opcijama, napravio bi neki incident. Na primer, uneo je kamen (Marijan Risitičević je tvrdio – onaj za kupus) u Skupštinu i recitovao “Otadžbinu” Đure Jakšića, tvrdeći da je to kamen s Kosova i Metohije. Predsednica Skupštine Maja Gojković prekinula ga je rečima: “Molim vas, je l’ to kamen? Pauza dok ne iznesete kamen. Molim obezbeđenje da bude ljubazno, uzmite samo kamen, pomozite poslaniku da možemo da nastavimo.”

Onda se Boško Obradović opet malo ugladio, pa se opet ispostavilo da u svakom čoveku ima nešto jače od njega samog: fizički je napao predsednika poslaničkog kluba SNS-a Aleksandra Martinovića…

Onda se dogodilo prebijanje Borka Stefanovića u Kruševcu u novembru 2018, što je bio okidač za proteste “1 od 5 miliona”, ali i za jedinstvo većeg dela opozicije, među njima i Boška Obradovića, što je rezultiralo osnivanjem Saveza za Srbiju. I opet se Obradović malo sofisticirao, a onda, 16. marta 2019, niotkuda i bez prethodnih konsultacija sa političkim partnerima, upao u zgradu Radio-televizije Srbije. Ta noć je, kako za novinare tako i za pristalice opozicije, bila uzbudljiva i puna adrenalina. Možda sam upad u RTS i okolnosti pod kojima se dogodio nisu bili svima sasvim jasni, ali usledila je policijska brutalnost, bezrazložna prebijanja i hapšenja ljudi koji su za Obradovićem uleteli u RTS. Obradovićevo lagano odmetanje od ostatka opozicije već se tada videlo. Poslednji trzaj jedinstva bio je bojkot izbora 2020, a da je ipak slobodni strelac videlo se golim okom pre tih izbora, u maju 2020, kada je štrajkovao glađu tražeći odlaganje izbora. Na kojima posle nije učestvovao. U svakom slučaju, opet ćemo ga viđati u parlamentu i garantovano je da će biti upečatljiv.

NADA ZA KRAJ

VOJISLAV MIHAILOVIC, MILOS JOVANOVIC

Koalicija “Nada” jedina je sa spiska nedvosmisleno desnih partija koje bi prešle cenzus i da je ostao na 5 odsto. Sa 5,38 odsto glasova, ova koalicija imaće 15 mandata. Koaliciju čini više od 25 pokreta, ali najvidljiviji su Demokratska stranka Srbije i POKS 2, odnosno krilo predvođeno Vojislavom Mihailovićem.

Reč je o čoveku koji je kao član Srpskog pokreta obnove bio gradonačelnik Beograda, predsednički kandidat SPO-a na istorijskim izborima za predsednika SRJ 24. septembra 2000. i kao takav bio je protivkandidat Slobodanu Miloševiću, ali i Vojislavu Koštunici. Pa ipak, oba ova detalja iz biografije Vojislava Mihailovića pomalo su zaboravljena: najviše se pamti da je unuk – Draže Mihailovića. Otud je bilo zabavno pratiti zgražavanje korisnika društvenih mreža kada se u izbornoj noći pojavio snimak na kom Miloš Jovanović, lider DSS-a, i Vojislav Mihailović pevaju “Od Topole pa do Ravne gore”. Četnici koji pevaju četničke pesme nisu ništa što do sad nismo videli.

Kada je reč o Milošu Jovanoviću, on je možda ono što bi Boško Obradović želeo da bude, ali mu temperament ne dozvoljava: pristojan uglađeni desničar sa diplomom Sorbone, čovek koji govori smireno i jasno, po volji desnim intelektualcima, a imponuje desničarima koji ne spadaju u, recimo, univerzitetske krugove. Jovanović je ipak i dalje pod večitom senkom sumnje na “kolaboraciju” sa Vučićem, pre svega zbog razbijanja DSS-a dok je ovu stranku vodila Sanda Rašković Ivić, koja je potom otišla u Narodnu stranku Vuka Jeremića i, mada i sama desno orijentisana, uvek je bila jasno protiv svih poteza SNS-a.

Da je desnica u Srbiji ojačala, zabrinuo se i Aleksandar Vučić lično u svom obraćanju u izbornoj noći. I istina je da su sada u parlamentu tri otvoreno i neskriveno desničarske stranke, ali one imaju ukupno 35 od 250 mandata. Drugi je problem što osim koalicije “Moramo”, koja se jasno opredeljuje kao zeleno-leva, ne znamo gde su na ideološkom spektru svi ostali politički akteri, počevši baš od Aleksandra Vučića pa nadalje. Ako neko sada pomisli: “pa Socijalistička partija Srbije je levica”, dužnost nam je da dodatno zbunimo čitaoca. Naime, proruska ili proputinovska politika (što su dve različite stvari, ali se u Srbiji ta razlika ne pravi) ideja su koju dele Dačićev SPS i celokupna, sada već parlamentarna desnica. Dodajmo tome i činjenicu da je u Srbiji podela na levo i desno u senci podele na one koji su za Putina i one koji su za NATO, s tim što se niko ne izjašnjava kao pristalica članstva Srbije u NATO-u, već ga politički protivnici optužuju da to želi. I onda je zbrka samo još veća, dok pravi broj desničara koji će sedeti u parlamentu sigurno uveliko prelazi 35. I ima ih i u vlasti i u opoziciji.